NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Kad je mama depresivna

      Beba u kontejneru na Banovom brdu nekada je nedeljama bila beogradska tema broj jedan. Onda kada je i beogradski grafit “Mrtvo dete” smatran vrhunskom odvratnošću. A o prošlonedeljnom bezočnom činu Sanje Stevanović, majke, koja je surovo ubila svoju decu, blizance Jelisavetu i Mihajla, gotovo da se više i ne priča. Jer, u poslednje vreme, odjedanput ima puno slučajeva zlostavljanja, pa i ubistava dece. Ili se o njima danas otvoreno priča, čak i ako majke nisu ostavljene ili siromašne maloletnice, češće sa sela, odnosno decom “dovoljno” opterećene Romkinje?
       Danas, izgleda, kontejner nije popularan. U Negotinu je na smetlištu pronađena beba u tegli za turšiju, u Boru monstrumi od roditelja detetu čupaju nokte, u Kruševcu se čedom trese tepih, u okolini Aleksinca spušta u poljski NjC, u Knjaževcu kači na čiviluk i čašćava kiselinom, a u Obrenovcu maleno biće do smrti tuče drvenom letvom i gumenim crevom pošto “nije mogao da nauči da koristi nošu”. I da primetimo još jednu bizarnost, svi krivci, kao po komandi - i ako nevino biće nije završilo u kanalizaciji ili reci - izjavljuju na saslušanjima da je dete palo sa stola, uključujući i blizance koji su, prema prvobitnoj verziji optužene majke, takođe pali sa stola. Oboje.
      
       Batine
       Nikakva pamet nije reći da su roditelji-ubice ličnosti pomućenog uma. I teško da bi se bilo koji psiholog ili sociolog usudio da razmotri širi kontekst u kome se rodio poriv za ubistvom, naročito sopstvenog deteta. Možda bi neko porast broja čedomorstava i ubistava dece - mada ne postoje zvanični podaci - uspeo da dovede u vezu sa svim našim društvenim potresima, sedativima koje pijemo i parama koje nemamo. U ovom trenutku, međutim, mnogo važnije pitanje jeste zašto mi, kao društvo, ništa ne radimo na prevenciji i zaštiti prava deteta.
       Zar nam bela kuga nije dovoljna? Zašto smo mi, porodica, lekari, socijalni radnici, dozvolili Sanji Stevanović da ubije blizance, kada je svima koji su ih znali odavno bilo jasno da je bolesna, da su deca suze lila kad je ona dolazila po njih u vrtić? Nije li portret-fotografija na kojoj dete plače dovoljan dokaz o tome kakav im je bio život od tri leta? Dalje, zašto je dvogodišnja devojčica iz Brestolca kod Bora s iščupanim noktima jedva iščupana iz kandži roditelja, iako je borskom centru za socijalni rad slučaj poznat odranije? I kakve su to nevladine organizacije pomagale, nadzirale tu porodicu, pružale psiho-socijalnu pomoć i zaštitu deteta? Zar problem zlostavljanja dece i zaštita prava deteta ne treba da budu regulisani u vladinim organizacijama? Naravno da treba.
       Ali, posao na izgradnji sistema koji će štititi decu i davati im prava pre nego što od njih naprave zimnicu - težak je i spor posao. Kažu da su i razvijenim zemljama bile potrebne decenije. Najpre zato što, zajedno sa zakonima, treba da se promeni i svest ljudi. Stručnjaci podsećaju na veoma rasprostranjen stereotip o batinama kao o metodu doskakutalom s rajskih proplanaka. Podsećaju i na decu prosjake koje i dalje ne primećujemo, ili od njih s gnušanjem okrećemo glavu. Drugo, u našim zakonima, tačnije u Krivičnom zakonu Republike Srbije, tek od prošlogodišnjih Izmena i dopuna se, po prvi put, sankcioniše nasilje u porodici.
      
       Tablete, alkohol, deca
       Aktivisti nevladinih organizacija tvrde da ne postoji nijedna domaća institucija koja je sprovela istraživanje o nasilju nad decom. Tvrde i da se ništa, ama baš ništa ne radi ni na prevenciji. “To što je ubica deteta bio psihički bolestan, narkoman, ili je izmešao tablete i alkohol, nije opravdanje za porodicu, okolinu i društvo u celini. Obaveza svih je da uoče takvu osobu i zaštite decu”, rekla je Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici, naglašavajući posebno da je potrebno jasno odrediti ko je odgovoran za zaštitu dece.
       Za sada, pri vladi postoji Savet za prava deteta, dok se Ministarstvo za socijalna pitanja, u saradnji s vladinim i nevladinim organizacijama, a uz podršku UNICEF-a, nekoliko godina trudi da uspostavi temelje tromog sistema koji je i u bogatoj Danskoj uspostavljan godinama. U toku je i rasprava o predlogu novog zakona o porodici koji predviđa i zaštitu od nasilja u porodici. Onda ćemo, valjda, manje čitati i slušati o čedomorkama s jakom postporođajnom depresijom i bračnom paru kome, posle pokušaja ubistva šestog deteta, nije uskraćeno pravo da brine o prethodnih petoro.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
Blage sudije

Sreten L. Popović pripada prvoj generaciji Srba iz Srbije školovanoj u inostranstvu. U vreme Obrenovića, bio je bliski prijatelj dinastije i visoki državni činovnik. Napisao je knjigu “Putovanje po novoj Srbiji” iz koje prepisujemo detalj po kome se vidi da Srbi nikada nisu imali običaj da čedomorkama strogo sude.
       Evo jedne priče:
       “Kada sam bio 1844 u rudničkom sudu sekretar, dovedu jednu devojku iz Majdana na osudu, što je, prostićeš me, rodila i udavila dete. Devojka mlada kao kaplja, i lepa da je se ne možeš nagledati. I sudije su ljudi od mesa i krvi, lome prste i dovijaju se kako da joj se pomogne, da ne propadne kad ode na robiju, i za društvo ostane za veki izgubljena. Nađe se i jedan momak (pandur) koji zaište da je uzme za ženu, ali pod uslovom da se bez ikakve kazne otpusti kući. (U našem narodu, bar u onom kraju, slabo se gleda na moral takvih prestupnica i kopiljuša; one se dobro udaju zbog toga što se već zna da je rotkinja.) I presuda se takva načini, i apelacioni sud odobri presudu prvog suda. Devojka se uda, i bila je posle dobra žena i mati, i izrodila toliku decu koja su pripomogla narodnom oslobođenju i nezavisnosti.”


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu