Sport u budućoj Ustavnoj povelji zajednice Srbije i Crne Gore nije pomenut nijednom rečju. Do daljeg reprezentacije će biti pod imenom Jugoslavija

      Sve je počelo u Maksimirskoj šumi kad su “delije” navijače zagrebačkog “Dinama” prebile... Dalja priča, od te već davne 1990, postala je stara. Četiri republike (Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija) dobile su svoje istorijsko-avnojevske granice i stolice u Ujedinjenim nacijama, čime su stekle garant sopstvenog (nacionalnog) Olimpijskog komiteta, sopstvene sportske lige, pravo na demokratsko takmičenje koje, tvrde, nisu imali u prethodnoj SFRJ. Srbija i Crna Gora ostale su da se takmiče u svojim jugonostalgičarskim ligama. “Crvena zvezda” je u međuvremenu 1991. osvojila prestižni fudbalski Kup šampiona Evrope, a posle ukidanja sankcija 1995, reprezentativni sportski deo SRJ pobeđivao je na većini šampionata sveta i Evrope, u košarci, odbojci, vaterpolu... U danima bitisanja SRJ sport je bio i ostao najkurentnija “roba” širom planete Zemlje.
       Da ništa nije večno pokazala je i čitava ujdurma oko vaspostavljanja Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore. U Povelji nijednom rečju nije spomenut sport! O čemu je zapravo reč, pokušao je da objasni Nebojša Leković, član Komisije za pisanje Ustavne povelje, angažovan još u fudbalu na funkcijama predsednika FS Srbije i potpredsednika FS Jugoslavije.
       “U uvodnim mesecima pisanja Povelje predložio sam da se u nju ugradi amandman koji bi upućivao da i nove državna zajednica vodi računa o sportu, kao segmentu od opšteg značaja. Ova ideja je isprva podržana, ušla je u Radni tekst povelje, a onda je volšebno izbačena. U stvari nije dobila prohodnost na višoj instanci, od pripadnika crnogorskog DPS-a. Pokušao sam da im objasnim koliko je sport bitan za novu zajednicu kao najbolji državni proizvod. Moje objašnjenje propratili su samo ćutanjem... Stekao sam utisak da su mnogi eliminacijom sporta iz Povelje zapravo želeli da u senku potpuno bace sve bivše države u kojima smo živeli”...
       Izuzetno angažovan, pogotovo u fudbalu, pravnik po struci, Nebojša Leković dalje kazuje: “Mi u Srbiji razmišljamo i sportski, želimo napredak i nove pobede. S jedne strane imamo fantastične odnose između čelnika dva saveza “Srbije i Crne Gore koji su i osnivači Fudbalskog saveza Jugoslavije, a sa druge dobijamo crveni karton od crnogorske vrhuške, a da pri tom još nismo načinili nijedan ozbiljan faul. Dakle, promenićemo, svakako, ime i grb Saveza, što je neminovno zbog promena imena države i naša organizacija zvaće se Fudbalski savez Srbije i Crne Gore, do daljeg. Nešto kao, na primer, savez Trinidada i Tobaga.”
       Posle raspada SSSR i SFRJ, Svetska fudbalska asocijacija (FIFA) veoma brzo donela je propis po kome za svoje članice priznaje samo saveze čije države imaju “stolice” u Ujedinjenim nacijama. Jasno je da će buduća zajednica Srbije i Crne Gore imati jednu fudbalsku i sve ostale reprezentacije, a koje će imati pravo nastupa na međunarodnim takmičenjima. Takođe, sigurno je i da će započete kvalifikacione utakmice za odlazak na šampionat Evrope 2004. u Portugaliju selekcija zajednice završiti pod imenom Jugoslavije. Kasnije, valjda, neće biti zabune. Jer, neskrivena težnja crnogorske sportske javnosti i njenih političkih derivata je da imaju sopstveni nacionalni Olimpijski komitet, sopstvenu državnu reprezentaciju, liga takmičenje. Onda kada se stvore uslovi za ustoličenje države Crne Gore u Ujedinjenim nacijama.
      
       ALEKSANDAR MIHAJLOVIĆ