Osnovni zakon je posledica rada višestranačke komisije u Skupštini Vojvodine i sa našim partijskim programom ima vrlo malo zajedničkog. Čak mogu reći da je to u najvećoj meri odustajanje od našeg partijskog programa

      O lideru vojvođanskih autonomaša, kako sebe rado opisuje Nenad Čanak, posle Nove godine se najviše pričalo povodom nezaboravnog nastupa u Skrivenoj kameri Televizije Pink, gde je utvrđeno kako je Velja Ilić želeo da flertuje sa Olbrajtovom, kao i da je Vladan Batić pošten čovek. Nekoliko dana kasnije Čanak je spreman da razgovara o nešto ozbiljnijim temama. O osnovnom zakonu Vojvodine, na primer.
       - Očekujem da će se osnovni zakon naći pred poslanicima Skupštine Vojvodine za mesec dana.
       Neće taj osnovni zakon mnogo toga promeniti, ali u stvari on simbolizuje postavljanje koordinantnog sistema za kojim Vojvodina praktično vapi već dugi niz godina, jer mi nemamo praktično mogućnosti da očekujemo da nas neko razume, ni prihvati, niti shvati ukoliko sami ne damo neku koordinatu svog samoviđenja, a ovaj osnovni zakon je upravo to.
       Verujem da će usvajanje tog osnovnog zakona stvoriti dobru osnovu za jasnije određenje prema položaju Vojvodine u budućem ustavu Srbije, jer mi i gledamo taj osnovni zakon kao naš doprinos pisanju novog ustava, s obzirom da u Vojvodini ne postoji apsolutno nijedna organizovana grupacija koja se javno ili tajno zalaže za nekakvu nezavisnu državu Vojvodinu. Zato su sve delatnosti u Vojvodini, a naročito delovanje Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine okrenute ka što konstruktivnijem odnosu prema dogradnji pravnog sistema Republike Srbije.
      
       Ako je tako, zar ne bi trebalo prvo napisati ustav Srbije, pa na osnovu njega regulisati pitanje Vojvodine.
       - To je za mene potpuno razumljivo pitanje, ali se ne može opravdati iz mog načina razmišljanja. Jer, razumljivo je da se u Srbiji već čitav vek bore dva koncepta: francuski koncept da sva vlast potiče iz centra odakle se delegira ili prenosi na niže instance, i drugi - nemački koncept gde se od strane lokalnih jedinica kreira, od dole nagore, piramidalna struktura odlučivanja.
       Ja sam zastupnik ove druge ideje, a to je ideja decentralizovane zemlje, naravno uz svest o interesima celine, a ne da se ide na centralizovan - možda ću biti i grub, ali ne i netačan, ako ga opišem kao neostaljinistički koncept političkih, ekonomskih, kulturnih i svih ostalih događanja dirigovanih iz jednog centra.
      
       Ostalo je nejasno zašto je svaki ustav morao da bude centralistički?
       - Jedini način da se Srbija spase od daljeg rastakanja je da delovi Srbije, a od kojih je Vojvodina ipak principijelno najdefinisaniji deo, daju svoje viđenje kako Srbija treba da izgleda, pa iz toga onda naći presek interesa i od njega stvarati ustav Srbije. Tek tada bi taj ustav bio bolji, kvalitetniji i trajniji, a mogao bi garantovati veću homogenost Srbije kao države.
       Dakle, pojednostavljivati priču u koordinatu - mi čuvamo jedinstvo Srbije a neki zli autonomaši je rastaču, to je nadasve netačno, a pre svega neodgovorno po sudbinu Srbije kao države.
      
       Da li postoji saglasnost stranaka DOS-a oko osnovnog zakona Vojvodine? Da li, recimo, Demokratska stranka podržava taj pristup?
       - Ne postoji. Tu nemojte da padate u grešku da posmatrate Srbiju kao krompir koji gde god da se zaseče ima istu strukturu, tkivo i sadržinu. Srbija se razlikuje od dela do dela. Isto tako se i stranke koje funkcionišu na celoj teritoriji Srbije razlikuju od dela do dela. I upravo zbog toga predstavnici Demokratske stranke u Vojvodini su u vremenima kada su imali više mogućnosti za samostalno delovanje, bili ljudi koji su se izuzetno oštro zalagali za autonomiju Vojvodine i mi smo rame uz rame stajali na svim binama u celoj Vojvodini.
       Međutim, danas iz razloga koje ne bih da komentarišem, ti isti ljudi imaju ograničenja u odnosu na ono što smo zajednički radili pre nekoliko godina. I ta ograničenja se svode upravo na to da - pošto su u stranci kojoj je centrala u Beogradu - nemaju mogućnost da iskažu do kraja ono što i sami vide da je osnovni interes ne građana Vojvodine nego demokratije u Srbiji, a to je da postoji pravo na drugačije mišljenje koje će biti legitimno i u realizaciji, a ne samo još jedna neprijatnost s kojom se treba obračunati.
      
       Kako onda očekujete da će taj zakon biti usvojen ako ne postoji ta vrsta saglasnosti?
       - Mi u Vojvodini imamo jednu veliku prednost, a to je još uvek razvijen senzibilitet za sud javnosti. Skupština Vojvodine je institucija čije se sednice prenose i građani mogu tačno da vide kako je ko glasao, jer su glasanja javna i građani mogu da donesu sud o ljudima koji su glasali na ovaj ili onaj način. Zbog toga i verujem da će osnovni zakon uz sve promene, prilagođavanja, doterivanja biti usvojen.
      
       Da li postoji jedinstven stav vojvođanskih stranaka oko osnovnog zakona i uopšte oko strategije za autonomiju Vojvodine?
       - Što se tiče osnovnog zakona, tu nema nesporazuma. Mi smo imali druge tipove nesporazuma, ali oko osnovnog zakona ne.
      
       U kojoj meri ste vi i vaša stranka odustali od ideje o Vojvodini republici, tokom pisanja tog osnovnog zakona?
       - Osnovni zakon je posledica rada višestranačke komisije u Skupštini Vojvodine i to sa našim partijskim programom ima vrlo malo zajedničkog. Čak mogu reći da je to u najvećoj meri odustajanje od našeg partijskog programa. Mi u partijskom programu imamo definisan položaj Vojvodine kao republike iz jednostavnog razloga što je takav položaj bio sagledavan još 1999. godine, kada je na našem kongresu doneta ta izmena u partijskom programu da bi se sprečila mogućnost nasilnog menjanja položaja Vojvodine.
       Dakle, u pitanju je potpuno pragmatski pristup kojim se nije išlo, kao što su to zlonamernici pokušavali da imputiraju, ni za kakvom secesijom Vojvodine, nego za pozicioniranjem čvrstog odnosa i položaja Vojvodine kao alternativne političko-intelektualne opcije u Srbiji.
      
       Da li vi imate legitimitet da donosite taj osnovni zakon ako je više od 60 odsto ljudi u Vojvodini glasalo na nedavnim predsedničkim izborima za opcije koje se ne slažu sa vašim programom?
       - Otkud vi znate da se ne slažu?
      
       Ne znam. Vi mislite da se ljudi koji su glasali za Šešelja slažu?
       - Zašto bi se podrazumevalo da, ako je neko glasao za Šešelja, da je on apsolutno protiv autonomije Vojvodine jer je Srpska radikalna stranka protiv autonomije Vojvodine. To prosto nije tačno iz osnovnog razloga što istraživanja pokazuju da je za veći nivo autonomije četiri od pet ljudi u Vojvodini.
      
       Kako komentarišete da je Šešelj imao mnogo bolje rezultate u Vojvodini nego u ostalom delu Srbije?
       - Vojvodina je imala nekoliko istorijskih okolnosti koje je čine vrlo plodnim područjem za ekstremizme. Prvo, bila je u zoni ratnih dejstava. Kad pogledate gde je Šešelj dobijao većinu, to su sve pogranične zone koje su ozbiljno oštećene ratom u jednom duhovnom smislu. To su zone iz kojih su ljudi proterivani nasilno za vreme rata, bilo zbog svoje nacionalne, bilo zbog političke pripadnosti. I dan-danas je jedna od tabuiziranih tema u Srbiji egzodus Hrvata iz Vojvodine, koji je organizovano sproveden i to je jedan od genocida na teritoriji Srbije, ali se o toj temi ne govori, iako sam ja pisao o tome i iznosio podatke još 1992. godine.
       Drugo, Vojvodina se od svog nastanka tretira kao vojna krajina, u Vojvodini imate izuzetno jak srpski nacionalni pokret koji na bilo kakvo pitanje da li se suprotstaviti Srbiji iz ovog ili onog razloga, odgovara da jedinstvo sa Srbijom nema cenu koju ne vredi platiti. A Šešelj je udbaškim inžinjeringom došao u poziciju da pokriva taj deo biračkog tela o kome sada govorim. On je jednostavno pozicioniran tako da se vidi sa jedne strane kao etalon za srpstvo, i s druge strane kao čovek koji socijalno-demagoškim pristupom nudi brza i naizgled vrlo laka rešenja komplikovanih društvenih problema.
      
       Kako tumačite priče da ste vi i gospodin Šešelj neka vrsta antipoda koji svojom delatnošću jedan drugog hrane?
       - To je sasvim na fonu onoga što sam rekao. To je priča o sabijanju kompletne političke scene u ideološku platformu, pa sve što viri iz tog Prokrustovog kreveta Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti mora biti odsečeno. Kada bismo hteli da se pozabavimo činjenicama, videli biste da je Šešelj najveće uzlete i uspehe ostvarivao dok je stranka čiji sam član i trenutno predsednik bila apsolutno ispod jednog procenta podrške. Mi smo izgovor za pravljenje veštačkih paralela da bi se uz sve to pokazala “razboritost” i “mudrost” umereno nacionalne politike, koja je jedno od ozbiljnih utočišta nitkova u ovoj zemlji. Molio bih vas samo da ovo utočište nitkova dobro podvučete, da se tačno zna šta sam rekao.
      
       Sad se piše ustav Srbije ili bi to trebalo da počne. Kako bi Vojvodina trebalo da bude definisana u tom ustavu?
       - Vi ste već u pitanju definisali okvire u kojima se mi sad nalazimo. “Već se piše, tj. tek će početi da se piše.” U stvari, vi tačno govorite o onome što se događa. Naravno da se piše ali skriveno od očiju javnosti, a tek će početi da se piše kad bude gotovo ono što budu smislili da treba da se napiše.
      
       Da li možete uopšte da zamislite da bi stranke DOS-a mogle da postignu konsenzus oko ustava kad već ne mogu da postignu konsenzus oko nekih, rekao bih, mnogo banalnijih pitanja?
       - Pa naravno da ne mogu. I to nije uopšte sporno. Ali kako i mogu kada je ceo DOS sačinjen oko jedne akcije u koordinatama borbe protiv režima Slobodana Miloševića.
       Kada je 10. januara 2000. godine pravljen DOS, ja sam bio čak u situaciji da sedim u istoj prostoriji recimo sa Draganom Veselinovim, što je, verujte mi, vrlo neprijatno iskustvo, a kamoli sa generalima, sa Nebojšom Čovićem koji je bio Miloševićev gradonačelnik Beograda, sa ljudima sa kojima jednostavno ne vidim šta ima da tražim zajedno.
      
       Kako će biti donet taj ustav ako uzmemo u obzir ovo što ste sada rekli?
       - Biće donet onako kako bude donet. Ne mogu ja sada da kažem da će to biti dobar, pravi ustav, da će to biti konačno, najbolje, jedino rešenje. Neće. Biće loše, kratkoročno, kratkotrajno ali će biti pomak, biće faza.
      
       Postoji priča da bi trebalo doneti ustav pa ići na izbore, a sada čujemo da postoji mogućnost da se ide na izbore pre toga.
       - Stvar je vrlo jednostavna. Redovni izbori za Skupštinu Srbije su krajem iduće godine. Ukoliko ne bude moguće da Skupština radi svoj posao zbog odsustva kvoruma ili zbog toga što vlada nema podršku, onda vlada treba da padne a izbori da se organizuju. Ukoliko vlada ima podršku, a to se pokazalo već na usvajanju budžeta ove godine, onda vlada može normalno da funkcioniše.
      
       Pitam vas to jer sva istraživanja javnog mnjenja govore da ubedljiva većina građana misli da se izlaz iz krize vidi u vanrednim izborima jer im je gotovo nepodnošljivo da slušaju svakodnevne političke svađe zbog kojih stradaju i reforme za koje se vi zalažete, pa me interesuje da li uopšte puls javnog mnjenja za ljude u vlasti ima nekog značaja?
       - Ono što su ljudi očekivali sigurno neće biti ispunjeno. Samo je pitanje da li su imali realna očekivanja. Jer, nemojte zaboraviti, 2000. godine, kada se u oktobru krenulo na obaranje Miloševića po svaku cenu, bilo je potpuno svejedno, jedino je bilo važno da otvorimo proces i da stvari krenu dalje.
       Mogu da vam kažem, recimo, do koje mere sam lično nesrećan i nezadovoljan onim što je rađeno u protekle dve godine u Vojvodini, jer na teritoriji cele Srbije nisam ni imao nekog većeg uticaja. Ali na teritoriji Vojvodine mi do te mere kasnimo, kaskamo i do te mere se sporo stvari odvijaju da to ponekad izbezumljuje. Ali, s druge strane, kod uključivanja Vojvodine kao punopravne članice u Savez evropskih regija, gde je Vojvodina jedina evropska regija koja je u tom savezu a matična država nije, ni u Savetu Evrope ni u Evropskoj uniji, to je ogromno priznanje našim naporima da nađemo kompatibilnost između Vojvodine i ostatka civilizovanog sveta. Mislim, to je ono što je objektivno urađeno i to se ne može nipodaštavati. U političkom smislu mi smo svoje uradili, ali u ekonomskom smislu ide daleko sporije jer nemamo alate kojima bismo mogli bolje da se uključimo u ekonomski oporavak društva. A te alate ne daje Vlada Republike Srbije, na koju nemamo dovoljno uticaja. Obećali su nam pare od privatizacije, pare nikad nisu počele da dolaze na naše račune. Obećali su nam hiljadu stvari, ništa od toga nije učinjeno.
      
       A koje mehanizme vi imate da biste primorali vlasti u Beogradu da vam više izađu u susret?
       - Nemamo nikakve. Međutim, nemojte zaboraviti, imamo poslanike u Skupštini Srbije koji u ovom trenutku čine vrlo značajan broj, značajan u tom smislu da bi se bez naših poslanika dosta teško formirala skupštinska većina koja podržava vladu.
       Naravno, to nije stvar koju treba zloupotrebljavati, jer ipak su neki opšti interesi značajniji od nekih dnevnopolitičkih razmirica. U avgustu 2001. godine Đinđić je organizovao moje smenjivanje u Skupštini Vojvodine koje nije uspelo, ali ja nisam zbog toga sutradan pokrenuo pitanje poverenja vladi u Skupštini Srbije, iz razloga što bi to s moje strane bilo neodgovorno. Jer, mogli smo mi u tom trenutku ugroziti vladu, mogli smo je i eventualno srušiti. Jedino je pitanje ko nas čeka s druge strane reke. A kad sam pogledao ko čeka tamo, onda sam rekao: čak je i Đinđić bolji. Ako neko sebi kaže “čak je i Đinđić bolji”, onda zamislite u kakvom se očaju nalazimo.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

Zavisni Univerzitet Zašto ste prihvatili da budete predsednik Saveta Univerziteta, a i vi i vaše kolege vatreno ste se zalagali za nezavisnost Univerziteta?        - Pošto je Univerzitet u Novom Sadu glavna vojvođanska visokoškolska ustanova, pošto je osnivač Univerziteta Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, pošto su na Univerzitetu u proteklih desetak i više od deset godina pravljene apsolutno neprihvatljive političke manipulacije od strane jednog dela profesorskog kadra, uloga koju smo mi sebi dali kao osnivači, jeste da depolitizujemo Univerzitet.        Na moje insistiranje, u Savet Univerziteta, od osnivača ušao je i gospodin Đorđe Ostojić, načelnik policije u Novom Sadu. Kad su me iz pojedinih organizacija, koje se bave tim puritanstvom, pitali zašto šef policije na Univerzitetu, rekao sam: zato što kada se bude hapsilo, to treba da radi čovek koji je član Saveta Univerziteta da ne biste rekli kad dođe da vas uhapsi da je došla policija na Univerzitet. Ne znam da li sam jasan. I uopšte nisam duhovit. Kažem kako razmišljam.        Priča da Univerzitet od dana kada je pao Slobodan Milošević treba da bude nezavisan, s tim da ostanu upravo svi oni koje je on tu iz vremena nenezavisnosti instalirao, samo će dovesti do toga da Univerzitet zauvek ostane uporište režima Slobodana Miloševića.               Kakve su vaše veze sa Univerzitetom?        - I moj otac i majka su bili profesori tog univerziteta, uključujući i mog rođenog brata. Dakle, cela naša porodica je životno vezana za Univerzitet. Svi profesori tog univerziteta do polovine sedamdesetih su bili ljudi koje sam poznavao lično i porodice sam im poznavao, jer sam odrastao s njihovom decom. I vrlo dobro znam iznutra i kako to funkcioniše i kako je to nastalo i o čemu se tu radilo. Poznavao sam praktično sve rektore tog univerziteta otkad je formiran do dana današnjeg i znam sve probleme jer su se njima još moji roditelji bavili, pošto su i oni bili politički aktivni.        Dakle, mislim da nisam potpuno autsajder. A s druge strane, pitajte bilo koga na Univerzitetu da li sam uradio bilo šta što je na bilo koji način vezano za političko delovanje na Univerzitetu ili sam, baš naprotiv, radio na opstrukciji kakvog političkog lihvarenja kojeg je na Univerzitetu do sada bilo i više nego previše.               A da li ste, recimo, u ovom slučaju Grubača, na neki način ipak koristili Univerzitet za političke obračune?        - Što se tiče slučaja Grubač, to neka gospodin Grubač objasni sam. Ja sam se tu, ako ste primetili, veoma distancirao i sa mesta predsednika Saveta Univerziteta nisam ulazio ni u jedan razgovor sa profesorom Grubačem, bez obzira šta ja mislio i o njemu i o celoj toj ujdurmi.