Izgleda sasvim šašavo: boriti se protiv nekoga krijući svoje prisustvo i svoju prirodu u njegovom okrilju i saglašavajući se javno, na tribinama, sa njegovim shvatanjima! No, produbljivači kritičke analize su ocenili da je “grupaštvo i frakcionaštvo sa liberalističkih pozicija” baš na taj način “uhvatilo snažan koren i bilo jedna od osnova idejno-političkog jedinstva i akcionog zaostajanja u SK Vojvodine”.
       Alimpić je to hvatanje uvećao do narkotične efikasnosti: “Grupaštvo i frakcionaštvo je bilo vezivno i akciono tkivo koje je transformisalo volju i uticaj članstva SK ili ga je potpuno paralisalo i blokiralo.”
       Isti on reći će, doduše, i sasvim suprotno: da “te tendencije nisu mogle da uhvate šire korene”. Ali, to je bilo za drugu svrhu - da se predupredi malodušnost među borcima za novi kurs i otkloni sumnja u zrelost radničke klase i njenu otpornost na liberalizam.
       Kao u poslovici: tušta, pa ništa! Odnosno, kako kad zatreba.
       Posle ovakvog produbljivanja saznanja o liberalizmu i liberalističkom frakcionaštvu, niko više nije mogao, niti se usudio da pokuša, da uspori “sazrevanje svesti o tome da akcija mora biti još odlučnija i ofanzivnija po idejnoj oštrini”.
       Prvi izraz idejne oštrine bila je, opet, povećana upotreba prepadnih i zahtevnih reči, ekstatičnih izraza i zapovednog stila.
       Novi kurs tumačen je sad kao: dalje dinamiziranje revolucionarnog procesa, osmišljavanje dubljeg značaja jedinstva akcije, produbljavanje svog odnosa prema frakcionaštvu, izvlačenje orijentacije za dužu borbu...      Naročito je bilo važno sledeće upozorenje: “U celini, komunisti moraju više da budu na političkom i idejnom frontu, i u tome je sadržano novo pitanje odgovornosti.”
       ReČ front koriŠĆena je, tih meseci, skoro koliko i za vreme Sremskog fronta, 1945. godine. I isto kao što ju je koristio Staljin, kada je objašnjavao novi zaokret u SSSR-u, čiji je cilj bio zavođenje opšte kolektivizacije: “Partija je izabrala pravi čas da pređe u napad duž celog fronta!”
       Klimaks “veoma jasnog kritikovanja i kvalifikovanja” postignut je slikom ideološke situacije: “Još uvek su jaka uporišta idejnog neutralizma, kolebljivosti, pasivne rezistencije. To utiče na to da je situacija ponekad nejasna, da ne vuče napred, da je nešto guši. Stoga moramo biti korak bliže ovim procesima i otvoreno ući u razgraničenja i protiv neutralnih i skrivenih pozicija.”
       Ljudi, kad čuju reči, veruju da reči nešto moraju i da znače - govorio je Gete. Ali u obračunu sa liberalima to verovanje je bilo uzaludno. Reči su ovde služile za pomućivanje svesti. Za izgradnju platforme i za udar akcije, a ne za razmenu misli. Gde je još, ikada, kao na novom kursu u Vojvodini (našoj kulturnoj i hlebnoj pokrajni), bilo moguće da “nešto guši situaciju”, da se u miru od radnih ljudi traži da budu u stalnoj ofanzivi, i da moraju “ući u otvoreno razgraničenje i protiv neutralnih i skrivenih pozicija”?!
       Dodatnim produbljavanjem nađeno je da je “do prodora liberalizacije u SK Vojvodine došlo naročito u raspravama i primeni Teza o daljem razvoju i reorganizaciji SKJ”, zato što su rukovodstva SK Srbije i SK Vojvodine “smatrala da baš u Vojvodini mogu da se potvrde moderne koncepcije institucionaliziranja i statutarnog formulisanja ‘novog’ i ‘modernog’ u organizovanju i radu”.
       Ono što se nije razumelo ili se nije htelo - novo i moderno - omalovažavano je stavljanjem pod navodnike. Ironisana je vera u civilizacijski nivo Vojvodine i u njezin demokratski kapacitet - koju su prvi put zajednički, otvoreno i iskreno, izražavala politička rukovodstva Srbije i Vojvodine.
       To novo nije znaČilo otvaranje vrata stihiji, ni verovanje da će se samoupravna demokratija razvijati sama od sebe, ni izbegavanje političke borbe - što nam je pripisano. Naprotiv, u pitanju je bila naša (samo)uverenost da osnovni socijalistički ciljevi uživaju podršku većine radnog naroda (a ne samo komunista, kojih je u stanovništvu Vojvodine bilo oko pet odsto, ili samo radničke klase, koje je bilo oko deset odsto), te da je partijsku politiku moguće sve više ostvarivati usaglašavanjem sa interesima i mišljenjem većine građana, ubeđivanjem, ali i javnim polemisanjem sa suprotnim ideološkim stanovištima (što je i činjeno, više nego ikada ranije, govorima i pisanom rečju, a 1971. je pokrenut i časopis za društvena pitanja “Savremenost”). U skladu sa tim, smatrali smo da i socijalnu bazu SK ne čini više samo tradicionalno shvaćena radnička klasa - koje smo u zemljoradničkoj Vojvodini jedva i imali - već i delovi drugih društvenih slojeva, koji su (u uslovima društvene svojine, samoupravljanja i raspodele prema radu) delili klasno-radničku sudbinu. I uviđali smo, istovremeno, da mlade generacije izražavaju nove potrebe, da drukčije procenjuju mnoge društvene pojave, i da u postojećoj organizaciji društva često ne nalaze mogućnosti za delovanje (što se ispoljilo i u studentskom protestu 1968). Novo je podrazumevalo da se unapređuju programsko jedinstvo i saglasnost o načelnim pitanjima, umesto hijerarhijskih odnosa i dnevnih političkih naloga; izgradnju politike ne samo u komitetima već i na tematskim političkim konferencijama, savetovanjima, seminarima; samostalnost drugih društvenih organizacija (da ne budu bleda kopija SK) i samostalnost i samoodgovornost samoupravnih organa i skupština društvenih zajednica (da im se ne naturaju partijske odluke, kako je govorio Kardelj). Novo je bilo: ukidanje kadrovskih komisija, predlaganje članova pokrajinskih rukovodstava u opštinama, ograničenje uzastopnog izbora i deprofesionalizacija političkog rada (u PK je posle izbora 1968. bilo upola manje profesionalnih funkcionera), tajno biranje rukovodstava sa lista na kojima je više predloženih nego što se bira (na listi za PK bilo je 47 kandidata, a trebalo je izabrati 35 - nisu bili izabrani baš neki od budućih najžešćih kritičara liberala: Dušan Popović, Boško Krunić, Đorđe Stojšić, Jan Širka). Novo je značilo više kvalifikovanih, industrijskih radnika, stručnjaka iz proizvodnje, kulturnih stvaralaca i naučnika, i više mladih ljudi u političkim rukovodstvima i skupštinama društvenih zajednica. Novo je bilo i prenošenje predizborne političke aktivnosti i kandidovanja u Socijalistički savez, da bi se u većoj meri izrazili interesi i volja građana (tako se i dogodilo da na kandidacionoj konferenciji u Novom Sadu 1969. ne dobije dovoljno glasova za saveznog poslanika Stevan Doronjski)...
       A moderno je, u najkraĆem, bilo suprotno postojećoj ekonomskoj i kulturnoj zaostalosti, primitivizmu i autarhičnosti. Ono je značilo težnju ka standardima razvijenog sveta - u Vojvodini pogotovo, s obzirom na našu ekonomsku, kulturnu, prosvetnu, pravnu i političku tradiciju.
       “Komunisti u našoj pokrajini moraju biti svesni”, rečeno je u referatu Mirka Tepavca, koji je prihvatila Konferencija SK Vojvodine u decembru 1968, “da je dalja sudbina samoupravljanja kod nas neposredno vezana za tehničko-tehnološku preorijentaciju, za dominantan uticaj sposobnosti i stručnosti i za krupne integracijske zahvate na solidnim ekonomskim osnovama, u okviru širih teritorija i grana, domaćeg i stranog tržišta”. Tome nisu pogodovale “ukorenjene tendencije zatvaranja u opštinske, pokrajinske i republičke granice pa i prepreke ili predrasude u širem povezivanju naše privrede sa svetskom”, ali ni staro shvatanje revolucionarnosti, zbog čega je bilo potrebno da se kaže da “na revoluciju imaju pravo samo oni koji se iznova potvrđuju kao revolucionari, samo oni koji razumeju kada je ona zastala i kojim putevima mora produžiti”.
       Sa takvim načelnim opredeljenjima formulisali smo tokom narednih tri i po godine konkretne zadatke. Sve dok, pod ultimativnim pritiscima, nismo pristali na to da se sve Titove kritike odnose i na Vojvodinu. (“Prema Titovim kritikama ne može se odnositi selektivno!”-opominjali su nas uporno.) I dok nismo bili prinuđeni da spremnost na “borbu za stavove druga Tita i liniju SKJ u Vojvodini i Srbiji” potkrepljujemo brojem hapšenih i osuđenih ...
       Reformski politički program podređen je klasnoj borbi. Revolucionarno je prestalo da podrazumeva i radno, a ne samo ratno.
       “Samim tim što smo pisali pismo i započeli političku akciju, rat još ni izdaleka nije dobijen”- saopštiće Stane Dolanc, a u Vojvodini će to biti prihvaćeno bukvalnije nego igde.
       Koliko god sam se kasnije kajao što se nisam povukao iz politike već posle one Titove upadice, povodom kritike koju sam uputio Draži Markoviću zbog njegove ocene političkog stanja u Srbiji, toliko nisam mogao ni da se odbranim od pitanja: kako je bilo moguće da se takvi i toliki politički dogmati i agresivci godinama održe na društvenoj sceni, i dok smo mi ( liberali) bili na najuticajnijim položajima u Srbiji i Vojvodini? Ne bežim od svog dela odgovornosti za to, iako bi kraj priče, najverovatnije, bio isti, ili samo malo drukčiji, pošto nije zavisio od lokalnog odnosa snaga. Oni na čijoj strani nije bio Tito bili su poraženi unapred. Jer, on je tada mogao sve. A i umeo je da, demagoški, pridobije mase. Dan uoči udara na političko rukovodstvo Srbije obećao je da će se “odlučno i što prije konkretno prići problemu bogaćenja na tuđ račun”, što je većinu građana zadovoljavalo (dok im posle, kao i nakon govora u Splitu i Pisma iz 1962, ne bude opet kazao: “Ne treba sad goniti vještice!”). Borcima, kojih je u Vojvodini bilo oko 200 000, obećao je da će se “više povesti računa o drugim organizacijama, recimo Savezu boraca”. I polaskao im je izjavom da “borci dobro vide sve što ne valja”.
       Tako je stvoren utisak da su liberali krivi i za neopravdane socijalne razlike i za potcenjivanje društvene uloge boraca...
       Tek kad su hrupili na javnu scenu, videli smo koliko je oko nas bilo onih što su samo prividno podržavali društvenu i partijsku reformu, a na srcu im je bila Partija od pre VI kongresa 1952 - partija poretka, a ne pokreta (kao “demokratsko-revolucionarna organizacija koja će imati takve intelektualne, psihološke i moralne osnove na kojima je moguće voditi diskusije i sve slobodnije se izražavati unutar nje” - kako je govorio Milentije Popović).
       Oni su jedva dočekali da Tito napadne one “koji misle da komunisti nemaju šta da se mnogo ‘miješaju’, već da treba da budu samo nekakav idejno-politički usmjerivač”, da izjavi kako je “poslije rata, do VI kongresa, dobro išlo”, a posle je pošlo naopako. I da kaže: “Kad je neko komunista, on je vojnik dokle god revolucija traje, on je vojnik revolucije” (Vjesnik, 8. X 1972).
       Niko nije smeo da podseti da je upravo on, još 1958, tvrdio da se “stepen socijalističke svijesti u masama trudbenika ne samo povećao već i proširio, dok je klasni neprijatelj izgubio svoju moć otpora”, i da su zato “komunisti morali (na VI kongresu) napustiti metode komandovanja i preći na rješavanje vaspitnih zadataka i na praktičan rad na terenu”. I da je Kardelj, još 1959, govorio da socijalizam u Jugoslaviji više ne zavisi isključivo od političkih instrumenata revolucije, već da ga “sve više nose i podstiču njegove samostalne unutrašnje ekonomske i društvene pokretačke snage”.
       Tito je bio majstor da okrivi druge pre nego što odustane od onog što je prethodno sam zastupao. A Kardelj mu se u tome najveštije prilagođavao.
       Svi koji smo ostali privrženi reformskim ciljevima, ozvaničenim i partijski i državno, našli smo se, tako, na drugoj liniji. Zato što smo bili reformisti, a ne (anarho)liberali.
       No, kumovi su imali pravo da nazivaju kako su želeli.
       A štošta je proizlazilo i iz upoređenja. Već samim načinom obračuna s liberalizmom i tehnokratizmom (“Vojvođani biju kao sikirčetom po glavi” - D. Marković), Vojvodina je postala područje najizrazitijeg političkog dogmatizma i netrpeljivosti u tadašnjoj Jugoslaviji; iz nje je pospešivano isključenje iz SKJ Marka Nikezića i Latinke Perović, tražena smena Mijalka Todorovića s položaja predsednika Skupštine Jugoslavije, u njoj su hvaljene čistke u Sloveniji i Makedoniji, uzdizan je Dolanc. Na novom kursu opet je formirana kadrovska komisija u Pokrajinskom komitetu, obnovljene su kadrovske liste; zaključeno je da SK mora da preuzme brigu za kadrovsko stanje u Službi državne bezbednosti, kojoj su odmah bila potrebna još 94 “radnika”; Sekretarijat i predsednik PK razmatraće i Nacrt odluke o ustrojstvu Pokrajinske konferencije Socijalističkog saveza i o konkretnim predlozima u vezi s dopunskim izborima u pojedinim opštinama (Vršac, Zrenjanin, Senta...); promenjena je statutarna odluka, da bi u novi PK bilo predloženo samo onoliko kandidata koliko će biti birano; broj članova u novom PK biće više nego udvostručen, ali će u njemu ostati samo pet članova (nijedan radnik!) iz prethodnog sastava - iako im je posle samokritike obećano da će im “ugled samo rasti”; praktično se odustalo od ograničenja uzastopnog izbora, uvedeno je više vrsta kazni...
       Razbijanje navodne intelektualističke i elitističke blokade završeno je predlogom da se za potpredsednike Skupštine Jugoslavije kandiduju Ida Sabo, Danilo Kekić i Radovan Vlajković, a u Predsedništvo SKJ - Žarko Veselinov, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Nandor Major, Đorđe Radosavljević i jedan radnik iz Banata!.
       Niko s fakultetom, polovina i bez srednje škole i samo jedan bezimeni, radnik! Svi, sem bezimenog radnika, profesionalni političari - desetoro već skoro tri decenije.
       A kad je započela “konsultacija o ličnostima koje bi mogle biti izabrane u Izvršni biro”, iz PK je rečeno da “pre kandidovanja treba obezbediti odlučujuću ulogu druga Tita u utvrđivanju kandidata”.
       Tako je otklonjena “hipoteka da PK SK Vojvodine ne priznaje autoritet druga Tita”, zaostala od liberala!
       Uporedo s takvom kadrovskom obnovom, radne grupe novoformiranog Pokrajinskog političkog aktiva tragale su za liberalističkim kadrovima ne samo u komitetima i državnim organima nego i u preduzećima, kulturnim ustanovama, udruženjima građana, u štampi...
       Već krajem marta 1973. godine bilo je oko 180 funkcionera koji su smenjeni ili su bili prinuđeni na ostavku.
       Birokrati i tradicionalisti nisu prihvatali da su nam i za pouzdanu procenu stanja u kojem smo bili, a pogotovo za njegovo unapređenje, neophodna savremena znanja o svetu, ekonomiji, tehnologiji, informatici (1969. prvi čovek je stigao na Mesec, a u Vojvodinu je stigao prvi kompjuter). Ta znanja i kreativna sposobnost nisu mogli da se nadoknade niti zamene revolucionarnim iskustvom i partijskom pripadnošću. Intenziviranje privredne proizvodnje, slobodnije delovanje ekonomskih zakonitosti i tržišta, šire uključivanje u međunarodnu podelu rada, moderniju organizaciju preduzeća, veću produktivnost i bolji kvalitet proizvoda, menjanje privredne strukture - za šta smo se bili opredelili u drugoj polovini šezdesetih godina, - nije bilo moguće postići bez podizanja stručnosti rukovodećih ekipa u privredi, bankama, izvozno-uvoznim firmama, privrednim komorama. Rekli smo, zato, na Konferenciji u decembru 1971, da se “SK Vojvodine i njegovi forumi ne protive stručnosti, modernoj organizaciji posla i efikasnom rukovođenju proizvodnim procesima, niti smo za opštu kritiku direktora i drugih rukovodećih ljudi. Naprotiv, zalažemo se za to da na čelu radnih organizacija budu visokostručni i moralno-politički ugledni ljudi. Podržavamo efikasnu organizaciju rada i zalagaćemo se svuda za veću radnu disciplinu i red u proizvodnji. Toga nigde nemamo suviše. Mi ne izjednačavamo svaku samostalnost, pa ni jednoglasno donesene odluke kolektiva, sa samoupravljanjem; znamo da i odluke većine mogu biti nestručne i sebične”.
       Zbog toga što nisu hteli da čuju ono o stručnosti, novokursisti su prečuli ono o moralno-politički uglednim ljudima, i optužili nas za tehnokratizam i antiklasnu kadrovsku politiku!
       Na ideoloŠkom planu mi smo, u okviru politike koja je razvijana u SK Srbije, smatrali da naše ideje, kad su već dominantne, ne moraju uvek i u vezi sa svim pitanjima biti i jedine, odnosno da nije potrebno da se metodima kontrole, policijske i komitetske, onemogući da se drukčije ideje uopšte izraze - u štampi, na filmu, u pozorištu, knjigama. To su naši kritičari ocenili kao izbegavanje političke akcije i verbalizam. Tako je, posle 52. sednice PK, iz Subotice na moj račun bila upućena sledeća kritika, povodom odbijanja Pokrajinskog tužilaštva da se zabrani verski kalendar Danica : “Tada nam je iz PK, pošto smo ukazali na Danicu, i pošto nismo izdejstvovali zabranu, lično Mirko Čanadanović odgovorio: Zaoštrite pero, drugovi, pa se borite !”
       Optuženi smo za “trošenje društvenih para za napade na revoluciju i pojedine mere koje su u datim uslovima bile neminovne”. Jovan Veselinov je, u razgovoru kod Tita, napadajući liberalizam, rekao i ovo: “Dođu ujutro u Centralni komitet ministri, i ja im kažem: u Vojvodini treba uhapsiti deset ljudi, u Srbiji treba uhapsiti četrdeset ljudi, na Kosovu treba uhapsiti sedam ljudi, treba raskulačiti toliko i toliko ljudi! Niti sam znao koga treba uhapsiti ni koga treba raskulačiti. Ali, hleba nije bilo. Ova revolucija se održala u najteže vreme.” A Petar Stambolić je tome dodao: “Sad se prave filmovi koji to ismevaju!”
       Kad je Miloš Radojčin, tim povodom, rekao da ne možemo da se ponosimo baš sa svim što je u pojedinim periodima činjeno - to je primljeno kao potvrda da je liberalizam duboko prodro i u politički vrh Vojvodine.
       Istovremeno su nas (što se već i može razumeti) oni čije su ideje, radovi ili postupci bili kritikovani, a pogotovo oni koji su bili kažnjavani (zbog nacionalizma, vređanja ugleda države i njenih predstavnika ili zbog širenja alarmantnih vesti i neistina) smatrali netolerntnima, čvrstorukašima...
       I na proklamativnom, a pogotovo na praktičnom planu našu politiku su (to je s vremenom postajalo sve jasnije) pratila ograničenja koja su proisticala kako iz prirode našeg, jednopartijskog sistema, koji nam je bio (za)dat, tako i iz ograničenja koja su bila u svakome od nas - s obzirom na političko obrazovanje, iskustvo, okruženje, temperament...
       Istovremeno je vrlo nepovoljno delovalo, i na način političkog razmišljanja i na način delovanja, to što smo usred reformskih poduhvata morali - posle sukoba na Bliskom istoku, napada Varšavskog pakta na Čehoslovačku, upada ustaške terorističke grupe u Jugoslaviju - da se bavimo ratnim pripremama i uvežbavanjem partijskog rada u ratnim uslovima. Posle svake procene ratne opasnosti i neprijateljskog delovanja u zemlji rasla je politička napetost, postajali su važni “provereni kadrovi”, sudovi su izricali više kazni iznad zakonskog minimuma.
       Ni takav, ograniČeni liberalizam nije, međutim, mogao da opstane. Ocenjeno je da neprijateljsko delovanje u Vojvodini, kao i u celoj Srbiji, nije odlučno suzbijano ni politički ni krivično.
       U diskusiji povodom Predloga zaključaka, kojima se PK “javno ograđuje od ideološko - političkih teza shvatanja i delovanja M. Tepavca, M. Čanadanovića, M. Radojčina, V. Kešelja, P. Šotija i G. Tikvickog” učestvovalo je čak trinaest gostiju, spram osam članova PK. Važni su bili naročito tri generala (Rudolf Jontović, Marko Peričin Kamenjar i Sava Sogić Kusa), tri člana CK SK Srbije (Đorđe Radosavljević Grne, Slavko Veselinov Crni, Veljko Simin), i stari revolucionar Jovan Beljanski Lala.
       General Jontović, komandant Vojnog okruga, rekao je da su Pismo Izvršnog biroa i Titov govor “bojni zov svim rukovodstvima i članovima SK” i “poziv u mobilno stanje”, i ocenio je da su “imenovani drugovi zatajili u odnosu na bojni zov” i da su “svojim držanjem objektivno ustali protiv politike SKJ”. Tražio je da mu bude dozvoljeno da “posebno imenuje u osudama drugove Šotija i Tikvickog”. Zato što su mu “oni bili drugovi, i to datira od kraja 1938, iz beogradskog radničkog sindikalnog pokreta”.
       Bili drugovi!
       Drugi general, Peričin, govorio je ovoga puta, otvorenije od svih drugih, o otporima novom kursu: “Mnogo članova partije, mnogo rukovodećih ljudi na odgovornim dužnostima, a što se moglo i očekivati, nisu se dovoljno i odlučno uključili u borbu za rešavanje ovih pitanja.” To su, bez sumnje, znali i drugi, ali nisu imali pravo na takvu otvorenost. Za razliku od njih, Peričin nije morao da brine da će ga neko optužiti za liberalizam i tehnokratizam. A militokratija nije bila na tapetu.
       Na kraju se naljutio na one “koji nekako suviše mirnodopski nastupaju”. Bio je ubeđen da “ova situacija ne trpi mirnodopštinu”, već zahteva “vrlo veliku rešenost za borbu”. Nije, naravno, objasnio zašto je mirnodobnost (ono što odgovara miru) izjednačio sa (pogrdnom) mirnodopštinom.
       Treći general, Sogić, bio je takođe protiv mirnodopštine, pa je tražio da se postigne “ona oštrina koju zahteva sadašnja akcija, što zahteva od nas drug Tito i radni ljudi iz baze”. Pridružio se predlozima da se i Šoti i Tikvicki odmah izbace iz SK. Smatrao je da se “od njih ne može očekivati povratak na neku zdravu liniju”. I tvrdio je da su “oni sada postali ti koji su nosioci frakcionaštva pa ih treba obeležiti, i kao takvima im odmeriti kaznu”.
       Obeležiti i kazniti!
       Smatrao je, takođe, da nije trebalo dozvoliti da se Ilija Rajačić sam povuče sa položaja predsednika Skupštine Vojvodine, te da Maćašu Kelemenu, članu Predsedništva SFR Jugoslavije, ne treba dozvoliti da podnese ostavku, već da ga treba smeniti.
       Stari revolucionar Beljanski rekao je sam o sebi da je “naučio vojnički da rešava sva pitanja”. Tražio je, zato, da se “mnogo brže rešavaju razni gorući problemi”. A onda je ovako prokomentarisao navedene kazne: “Mislim da je predlog za Šotija podbačen, mislim da je to jako blaga kazna za njega. Zamislite njegovo postavljanje pitanja da li Tito ima pravo da ih pozove na sastanak! Slušajte, drugovi, to prelazi svaku granicu. Smatram da on zaslužuje isključenje iz SK, da se neće popraviti. Mislim da predložene kazne za Čanadanovića i Radojčina odgovaraju i dobro je što se predlaže da se o njima raspravlja na sastancima osnovnih organizacija, pa neka ih tamo uhvate obični članovi i ribaju ih.”
       Uhvate i ribaju!
       Mada sam verovao da je taj specijalni tretman bio više priželjkivan od onih koji su me blatili negoli što su moje komšije, u Prvom ogranku Desete mesne organizacije SKV u Novom Sadu, bile spremne da to učine, nisam otišao na sastanak na kojem sam formalno isključen iz SKJ, 27. juna 1973. Već od prvog dana, kad ih je Pokrajinski komitet obavezao da donesu potrebnu odluku u vezi sa zaključkom njegove 56. sednice, primećivao sam koliko su, većina njih (sem nekoliko revolucionarno usplahirenih mesnih aktivista), onespokojeni ružnim zadatkom koji im je dat: da obave posao političkog krvnika.
       Videlo se to i po tome Što su Čak dvadeset i devetoro njih, od ukupno pedeset i troje, našli načina da ne dođu na taj sastanak, uprkos opasnosti da to odsustvo bude protumačeno kao dezertiranje iz revolucionarne borbe.
       A zašto ja nisam, u međuvremenu, sam izišao iz Saveza?
       Zato što nisam mogao, kao ni toliki drugi, da iziđem iz sebe. Uprkos svemu, u meni je još bilo više nade nego ogorčenosti. Razočaran stvarnošću, nisam bio posumnjao u ideale. I nisam znao, tada, da je i način i tempo obračuna sa mnom ne samo podržavao nego i diktirao sam Tito. Verovao sam da će, uprkos jakom političkom mrazu (kakav je mojoj generaciji izgledao nemoguć), preživeti naše ideje o demokratizaciji partijskog života i rada, modernizaciji društva, jačanju naših evropskih veza; da neće moći dugo da se odlaže prenošenje važnih poslova na nove, mlade, obrazovane generacije, i da će novo, industrijsko radništvo i moderni, robni poljoprivredni proizvođači prepoznati vlastoljublje koje se krije ispod samoupravne maske i revolucionarne frazeologije, te da će shvatiti da nije u njihovom interesu sukob sa stručnim i preduzimljivim ljudima; da će revolucionarnost postati i radni, a ne samo ratni pojam, da će tvorci postati cenjeni koliko i borci...
       I činilo mi se da će preživljavanju i pobedi svih tih ideja više doprineti ako bude zapamćeno da se nisam sam izmakao, nego da su me (s)maknuli.
       Moja bivša partija raspašće se, međutim, a neće se demokratizovati ni modernizovati. A s njom će propasti i društvo i država koje je stvorila. Na najgori način potvrdilo se da je “s Pismom Izvršnog biroa i govorom druga Tita Političkom aktivu Srbije nastao prelomni trenutak za sudbinu Jugoslavije i samoupravnog socijalizma”.
       Progonitelji liberala u Vojvodini su tome i te kako doprineli.
       (Kraj)
      
       MIRKO ČANADANOVIĆ