NAZIV IZLOŽBE: Na stogodišnjicu rođenja
GALERIJA: “Cepter”
AUTOR: Marko Čelebonović

      Moderni slikari proteklog stoleća mogli bi, s iskrenošću, da parafraziraju reči Dostojevskog o Gogolju, i kažu: svi smo mi izišli iz Sezanovog kaputa. Zaista, malo šta što je rečeno o slikarstvu imalo je toliko uticaja na njegovu sudbinu u 20. veku kao poznata Sezanova izreka: boja može sve. Ona je d o v o lj n a da na slici stvori opažaj prostora, bez renesansnih pravila perspektive; da artikuliše formu, bez nemačkog objektivizma; da identifikuje materiju, bez španskog naturalizma; da pokrene snažna osećanja, bez romantičarskog sentimentalizma; da probudi osećaj života, bez francuskog vitalizma. Rečju, sa bojom počinje i završava se umetnost slikanja. Ona daje mogućnost da se izrekne najjednostavnija definicija slike: to je obojena površina.
       U nas nema slikara na koga se ove reči odnose sa više smisla nego što je to Marko Čelebonović (1902-1986). Imamo mi, zaista, i drugih kolorista, ponajviše u Čelebonovićevoj generaciji - Dobrovića, Milunovića, Kuna, Lubardu, Konjovića. Za njih se s pravom može reći da su u boji postigli mnogo. Ali, teško da je iko od njih t r a ž i o od boje toliko kao Čelebonović. On je u svom zahtevu išao, čini se, dalje i od samog Sezana: hteo je da bojom “uđe” u psihologiju slikanog prizora, da njome zahvati transcendentalnu dimenziju predmeta. Za njega, slikara moderne epohe, boja je bila fluid “čiste” duhovnosti, kao kod Vizantinaca. Čelebonović je boju stavljao u funkciju najsloženijeg psihološkog procesa kome, u naučnoj terminologiji, odgovara reč solipsizam. Tom rečju aludira se na jedinstveni, neponovljivi i u svakom pojedinačnom slučaju različiti opažaj iste stvari.
       Ovo je, izvesno, misao koja proizvodi osnovni utisak među upućenim posmatračima Čelebonovićeve izložbe u beogradskoj Galeriji “Cepter”. Reč je o nevelikoj, ali dobro koncipiranoj retrospektivi, komponovanoj od sve samih dragulja ovog majstora slikarske palete koji, ne bez razloga konkuriše za jedno od prvih mesta među našim likovnim stvaraocima proteklog stoleća. Ovde smo u prilici da prvi put vidimo neka rana i najranija Čelebonovićeva ostvarenja, ona u kojima, poput “Češljanja” iz 1923. godine on još nije “pravi Marko”, ali jasno nagoveštava da će to biti. Iako ograničenim brojem izloženih eksponata, jasno je naglašena razlika između dve Čelebonovićeve razvojne faze, intimističkog slikarstva iz perioda između dva svetska rata, i orfičkog, poetsko-realističkog, iz posleratnog perioda. Neupućeni posetilac ove izložbe može podleći naivnom utisku o prisustvu “dva Marka”: jedan je “hladan”, sivozelenkast, zagledan u enterijere ispunjene atmosferom udobne građanske intime, a drugi “topao” sa gotovo belim slikama predela i mrtvih priroda, oživljenih rumenim senkama odabranih predmeta jake obojenosti. Treba malo (ili malo više) vremena, pa da osetljivo oko primeti ono što je zajedničko za obe ove, naizgled različite faze. To je onaj diskretni fluid tananog dejstva koje je više psihološko nego vizuelno, što prožima atmosferu Čelebonovićevih odabranih motiva, i otkriva u njima tajne čudesnih svetova, a da pri tom ne remeti prirodni status njegove slike koja zauvek ostaje ono što jeste - obojena površina.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ