NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ukop oca

(odlomci iz nagrađenog romana)

      Starost je najteža kazna kojom je bog kaznio previše odane životu i nevine radoznalce. Upućuje ovu misao bogu s prekorom, znajući da huli.
       Starice na vratima nešto mrtolje, sa dubokim uzdahom pogleda uperenog u tavanicu. Razume samo jednu rečenicu. Neka moli boga za smrt u opancima i čiste savesti. Zgađen nad često plitkoumnom narodnom mudrošću, kao jeftinoj vrsti metafore koju izgovaraju bez bojazni da reskiraju lični stav kojim bi se morala iskazati odgovornost, uveren je odjednom da ga palanka mrzi od detinjstva a još više od mladosti. Mala varoš ne voli slobodne ličnosti. Sa coktanjem mu zameraju što studira za slikara, zanimanje koje su oduvek smatrali frenterskim, pijandurskim. Mogao je bolje proći da je svirao harmoniku, za šta je bio darovitiji. A da je studirao muziku rekli bi: svirac, bećar, muzikant.
       Oduvek je u prostoru koji se ne uklapa u njihove okvire. Celim bićem, dodirom, pogledom izbegava bilo kakav odnos sa nečim što je nekad davno imalo veze sa njegovom figurom jer mu se čini da je sve što ovde gmiže u dosluhu sa ocem. Neće da primi očevu odluku kao svršenu činjenicu već šapuće OMERTA. On sad već jogunasto i tvrdoglavo priželjkuje da ga smatraju strancem. A tek je odškrinuo vratašca netrpeljivosti malovarošana prema velikovarošanima koji ne žive od kopanja i oranja, od pravljenja opanaka, čizama ili otkivanja raonika. Sluša ih kako vavolje: eh, nesrećni Andreja Kereba, gostioničarev sin. Pokoleban u neki istinski smisao svog vrludavog puta, iz sasvim drugih motiva, te zbog toga pobrkanih misli, uviđa da postaje zaboravan. Ne pamti pojedinosti već samo ume da izrazi utisak. Tu i tamo izbijaju slike i one se ređaju kao na filmskoj vrpci. Izmiče smisao reči. Ponekad kad mu dotad nepoznato prosvetli, suknu poznate rečenice još iz detinjstva, ali su često prejake, opore, strastvene, najčešće na razmeđi iznuđene svađe i nevoljnog pomirenja. Vezuju se jedna na drugu sledom logičkih spajanja. Eto, na banku od zidane starinske peći otvoreno Sveto pismo požutelih listova i iskrzanih, nekad crnih platnenih korica. Sa rubova vire sitni končići, rascvetani gotovo kao paperje. Na unutrašnjem delu korica sa prilepljenom nabubrelom zelenkastom hartijom potpisi čitalaca. Osnovačkim školskim rukopisom ime i prezime, datum kad je ko pročitao i kratak komentar o božjoj volji ili upoređenje sa trenutnom situacijom: Sve što ovde piše - desiće se. Prema ranijem očevom kazivanju, pola ove knjige popušio je stric Gavrilo zavijajući u meku finu hartiju njenih stranica krupno isečen hercegovački duvan, koji se povlačio i po vešu gde su ga turali radi uništavanja moljaca. Taj su duvan zvali švercer. Otac je s blagim prekorom i nešto malo dobroćudne sete govorio da je Gavrilo u listove Svetog pisma zavijao švercer na šta je maćeha pakosno dodavala: ali, bogami, temeljito je to radio. I kad god bi se povela reč o popušenom Svetom pismu padale su uvek iste reči. Kad bi maćeha izrekla reč temeljito, otac bi podigao obrve uvek iznenađeno i pitao: kako to misli? Maćeha bi nekako pobedonosno odgovarala kako je stric popušio samo devedeset devet strana, a knjiga ima tri stotine. To i jeste njena rečenica; maćeha se propinjala na prste kočoperno. A šta je drugo rekla? Gavrilo je umro baš kod devedeset devete strane, zamišljeno i tiše ostajao je uporan otac. Nije ni do stote dogurao. I uvek bi iznova pročitavao tu nedopušenu stranicu valjda s nekom nerazložnom pomišlju da će otkriti tajnu smrti svoga strica sakrivenu u pismenu tih reči sa devedeset devete stranice koje glase: Reče pok. zaista vam kažem nikakav prorok nije mio na svojoj postojbini. Zaklapao bi raskupusano Sveto pismo bez popušenih devedeset devet stranica, pucao bi vazduh od žustrog zatvaranja, a otac je gledao u knjigu nekim čudnim zamišljenim pogledom kao da kroz nju vidi nešto drugo. Uvek su bili prisutni svi iz varošice a i rođaci sa sela. Takvi razgovori su vođeni obično subotom, pazarnim danom kad su dolazili seljaci a ponekad bi zalutali čak i oni koji su ostali na Kosovu koji su ih doduše retko posećivali, ali su ipak navraćali nekim od svečarskih dana, obično o Vidovdanu, naglašeno bogobojažljivi kad bi čuli reči iz Svetog pisma ili delove rečenica proisteklih iz crkvenih kanona, vradžbina, crne magije ili čak citate velikih državnika za koje su čuli. Ta njihova ustrašena lica, taj urođenički strah pred nepoznatim, ta smanjenost njihovih tela u tom času, te širom otvorene oči sa staklastim zenicama kao da su zaleđene! Eto, stoje tu oko njega, mešaju se sa njim, vuku ga za odeću da ih skine sa zida, iz tih uskih ramova pod staklom gde su ih sahranili i okačili kao Isusa na krst i tako osudili na večito stradanje. A on okleva. Želi sa njima da porazgovara, da ih još jednom pipne jer ne bi da učestvuje u cirkusu koji maćeha u avliji stvara podižući šatru i slažući stolove za daću koja bi morala biti dostojna tako velikog čoveka kakav je bio trgovac i kafedžija Ignjat Kereba. No, nije njegovo bekstvo samo od maćehe, polubrata i sijaset malovaroških skitnica koji su namirisali besplatnu hranu i piće. Njemu smeta i prejaka graja iz avlije; vuče ga želja da još jednom pogleda u prošlost koja ga je, osećao je, nekim čudnim dahom branila od sadašnjosti ako ničim drugim ono bar događanjima za razliku od sure svakodnevice doma u koji je zapao silom okolnosti zbog sopstvenog nesnalaženja i nesrećnog slučaja posle izgorelog ateljea u kojem je i stanovao posle Čarnine smrti.
       ...
       Pokojnika odnose u hladnjaču, pošto je stigao vojnik-kurir sa pismom od Tomislava Manjulova, komandanta južnog krila kosovskog fronta, da se sahrana odloži. Zauzet vojnim obavezama, pukovnik (a neki su govorkali da je general) ne može da prisustvuje tužnom činu očeve sahrane. Vojnik-major koji pred rodbinom čita poruku kao neku vrstu zapovesti, salutira, ostavlja hartiju sa napisanim pismom-naređenjem-zahtevom-molbom, šta li? i okreće se. Za njim ostaje samo prdnjava auspuha od džipa kojim se dovezao uz jaku škripu kočnica. Nema protivljenja vojnim vlastima. Uglavljuju poklopac na pokojnikov sanduk, žitovski predsednik mesne kancelarije, koji je inače došao sa majorom-kurirom, budući da je izvršilac najpre kod njega navratio i upoznao ga sa željom komandanta južnog fronta prema Prištini, nije ovlašćen da tumači naloge vojnih vlasti tako da ceo postupak poprima neku vrstu vojne tajne. Očas su kod kapije bila ambulantna kola. Tako se prvi put u istoriji male palanke Žitovo prekinula jedna sahrana na neobičan način. Jednostavno su je odložili. Rođaci i susedi, radoznali vernici i poštovaoci božjeg reda i zakona stiskaju se u gomilu, džavrljaju nešto nejasno, čuje se i uplašena reč protesta, ali čim vojnik iz ambulantnih vojnih kola sa velikim crvenim krstom na vratima trupnu nogom i viknu da prekinu, nisu valjda stoka, zar ne znaju da neki drugi krvare tamo na Kosovu u borbi sa banditima, starice ubrađene u crne marame, daljnji rođaci i gomila probisveta koji su došli na ispraćaj radi bdenja a najviše zbog naknadne daće, samo uvukoše glavu u ramena i podviše rep. Predsednik mesne kancelarije priđe njemu, Andreji, kao sinu pokojnikovom, i poverljivo značajnim šapatom saopšti da će sahrana najverovatnije biti obavljena za nekoliko dana kad komandant južnog fronta, general Tomislav Manulov, ugrabi malo vremena. Helikopterom će najverovatnije sleteti, šapuće Andreji na uvo predsednik. Odmiče se i glasno da ga svi čuju kaže kako, uostalom, nema potrebe njemu da objašnjava kad je gospodin Manulov njegov polubrat a on, Andreja, Tomislava bolje poznaje. Andreja Kereba namršteno ćuti.
      
       MLADEN MARKOV


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu