To je ono što mene strahovito plaši, poražava, koliko ćemo još dugo mi sahranjivati tog oca, našu prošlost, sadašnjost, a pitanje je, možda zajedno sa svim tim i našu budućnost. Ovaj roman je upravo slika drame našega doba. Vidite, mi sve to suviše komplikujemo. Meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija. Ljudi koji su navikli dobro i lepo da žive, oni bi i dalje da dobro i lepo žive i njima nije nikakav problem da promene košulju pa i dalje dobro i lepo da žive - a trebalo bi da plate svoje zablude. Pravi veliki umetnici su plaćali svoja uverenja. Tomas Man je pobegao iz Nemačke, ne slažući se sa nacizmom. Šta mislite, zar Tomas Man nije mogao da kaže: u redu, slažem se, ili samo da ćuti. Ništa više. Jer, i ćutanje je jedan vid odobravanja

      Davne 1956. godine na konkursu “Narodne prosvjete” iz Sarajeva žiri u sastavu Milan Bogdanović, Gustav Krklec i Nika Milićević je od tri stotine prispelih rukopisa odabrao sedam za objavljivanje. Jedan od tih sedam rukopisa bio je roman “Hronika o zaboravljenom selu”. Tako je mladi, dvadesetdvogodišnji pisac Mladen Markov ušao u jugoslovensku literaturu. Sledeće godine opet konkurs i opet uspeh. Novi roman “Ravnica”. “Sada si pisac”, rekao mu je Branko Ćopić.
      
       Sa dvadeset dve godine objavili ste prvi roman. Otkud potreba za pisanjem?
       - To je proisteklo iz velikog čitanja. U selu sam pročitao tri značajne knjige, pre nego što sam u Pančevu upisao prvi razred gimnazije. To su bile “Ognjem i mačem” Sjenkjeviča, “Osvajanje sveta” Žila Verna i Kiplingova “Knjiga o džungli”. Samo tri knjige sam pročitao do jedanaeste godine. Te tri knjige sam slučajno pročitao zato što ih je neki moj rođak zaboravio. I sada ih čuvam. Dao sam da se ukoriče.
      
       Knjige koje su na vas presudno uticale?
       - Malo je reći uticale. Znao sam napamet imena likova. Na stranicama tih knjiga navijao sam za junake, dopisujući svoje impresije... Dopisivao sam Sjenkjeviča, Kiplinga, Verna. Tako sam zavoleo i pisanje. Kad sam došao u Pančevo u gimnaziju, počeo sam da gutam knjige.
       Onda sam doživeo nesreću da sam kešajući se za voz teško slomio nogu. Četiri godine sam ležao nepokretan u bolnici u gipsu. To se desilo 25. maja na Titov rođendan. Pustili su nas iz škole da idemo kući a mi otišli da se kešamo.
       Pročitao sam za vreme lečenja nebrojano knjiga. Iz bolnice sam izašao u devetnaestoj godini. Izgubio sam najlepše godine života. Hodao sam s jednom štakom... Tada sam počeo da pišem neke pesme iako poeziju nikad do tada nisam čitao. Bio sam usmeren na prozu.
      
       Može se reći da ste imali američku biografiju.
       - Da, da, američka biografija. Družio sam se sa najgorom fukarom. Radio sam najteže fizičke poslove, sa neverovatnim ljudima. Da bih preživeo prodavao sam i list “Pančevac” na ulicama. Potom sam počeo da pišem za “Pančevac”. Bilo je jako teško.
       Iskoristio sam poznanstvo sa Milanom Bogdanovićem kako bih dobio lakši posao, kako bih mogao da pišem..
      
       Posle objavljenog prvog romana?
       - Da, on me je posle objavljivanja mog prvog romana “Hronika o zaboravljenom selu” veoma zavoleo. Otišao sam kod njega u Narodno pozorište. On je bio upravnik tada. Kazao mi je: nemojte raditi u novinarstvu, vi ste darovit pisac, bolje radite negde kao knjigovođa, a pišite. Kažem: ne mogu. Digao je slušalicu i pozvao Mirka Tepavca. Tako sam postao novinar Radio Beograda. Međutim, Bogdanović je bio u pravu. Dok sam radio u novinarstvu malo sam pisao.
      
       Prelazite potom u Beograd.
       - Pre nego što ću početi da radim u Radio Beogradu radio sam neko vreme u Domu armije. Pročitam jednog dana da je “Narodna armija” raspisala konkurs za pripovetku. Anonimni konkurs. Sednem i napišem priču koja se zvala “Dobrovoljci”. Dobijem drugu nagradu, prva nije dodeljena.
       Zamislite, predsednik žirija bio je Ivo Andrić, a članovi Velibor Gligorić, Dobrica Ćosić, Čika Ivanović, Erih Koš. Bili su zapanjeni u “Narodnoj armiji” kada su videli autora. Dobio sam trideset hiljada dinara kao nagradu. To je bila ogromna para. Tada sam se lepo obukao, nov mantil, novo odelo... Napravio sam veliku pijanku. Ne možeš, bre, da živiš u društvu kurjaka a da ne urlaš.
      
      
       Vaša generacija su Branko Miljković, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Miodrag Bulatović...
       - Jeste. To je najtalentovanija generacija moderne srpske književnosti. Bili su tu još i Veca Lukić, Brana Šćepanović, Žika Lazić, Boža Timotijević... Mora da sam zaboravio nekog. Svi smo vreme provodili u tom beogradskom kafanskom “Bermudskom trouglu” - Šumatovac, Lipa, Grmeč. Ne mogu da zaboravim kako smo se po pedeset puta dnevno sretali špartajući između raznih listova. Bili smo strašna sirotinja. Nismo imali šta da jedemo ponekad. Bednici, rečju.
      
       Prvi veliki uspeh imao je Bulatović. Naš i evropski.
       - Ne samo to, Bule je bio rodonačelnik nove vrste pisanja. Iz njegovog šinjela izašla je moderna srpska proza.
       Kasnije, kad smo svi imali neki uspeh, počeli smo da se delimo na takozvane moderniste i realiste - “Savremenik” i “Delo”. Stariji su pokušavali i uspevali da nas podele. Oskar Davičo je to prvi počeo. Tu su negde bili i Ćosić i Antonije Isaković koji su meni bili nejasni. Čas su bili ovamo, čas tamo.
      
       Po potrebi?
       - Da. Mislim da su njih dvojica dosta zavisili od Oskara Daviča i od Borislava Mihajlovića Mihiza. Jer, Mihiz i Oskar Davičo su njihovi književni očevi. To su bili pisci. Pisci njihovih knjiga u stvari su Oskar Davičo i Borislav Mihajlović. Oni su inače ono što je Bule rekao: Prvi pisac Prve proleterske i Drugi pisac Druge proleterske. Ili, tako nešto. Pravio je vrtoglave zezancije na njihov račun.
      
       To ga je koštalo članstva u SANU.
       - To ga je, bre, koštalo svega. Koštalo ga je života, čoveče. Vi mislite da se on nije žderao. Kiša je dotuklo do smrti to provincijalno shvatanje literature. Pa, NIN-ova nagrada je ubila Skendera Kulenovića. Njemu su uveče javili da je dobio NIN-ovu nagradu za fantastičan roman “Ponornica”. A ujutru dodele nagradu Petku Vojniću Purčaru. I Skender umre sutradan. Udari ga srčka, što kažu.
       Zamislite kako je bilo velikom Crnjanskom kada mu je jedan Dobrica Ćosić rekao: ne može se odmah biti redovni član SANU, morate, gospodine, prvo da budete dopisni član. Crnjanski mu je sa prezirom odgovorio: gospodine, ja da sedim i da čekam u predsoblju mojih učenika, nemam nameru. Ćosić je to rekao čoveku čiji će skoro svaki red da opstane u ovoj književnosti.
      
       A nečija ni knjiga neće, a kamoli red.
       - Ne znam, lično mislim da Ćosiću nisu loši “Koreni”, a za ostalo videćemo.
      
       Za poslednjih deset godina samo dve knjige. “Stanje svesti”(1995) i “Ukop oca”(2002). Dugo vas nije bilo u književnom životu, uglavnom politika. Izgubljeno vreme, ili, ipak...
       - Mislim da jeste. Angažman u politici za pisca je izgubljeno vreme.
      
       Pisac je mogao u toj i takvoj našoj politici da pronađe raznovrsne likove, situacije...
       - Pisac je mogao da nađe i našao je zanimljive likove. Ali moglo je to i bez toliko skupo plaćenog iskustva. No, i pored mog političkog angažmana ja sam ipak pisao. Ne koliko je trebalo, ali sam ipak pisao.
      
       “Ukop oca” je u osnovi priča o dvojici polubraće koji treba da sahrane oca. Jedan je intelektualac, konformista a drugi general, slavni “branilac Kosmeta”. Međutim, zbog stalne zauzetosti branioca sahrana se stalno odlaže... Nije li “Ukop oca” istovremeno i ukop poslednje decenije, ukop političke satrapije koja je dominirala tim mračnim vremenima?
       - Istovremeno i jedno i drugo.
      
       Međutim, izgleda da se nije uspelo sa ukopom oca, a ni onog svega što je karakterisalo poslednje godine. Kao da nismo ukopali to vreme.
       - Tačno. Vi ste to shvatili onako kako sam ja i hteo. I to je ono što mene strahovito plaši, poražava, koliko ćemo još dugo mi sahranjivati tog oca, našu prošlost, sadašnjost, a pitanje je, možda zajedno sa svim tim i našu budućnost.
      
       Latinoamerički pisac Augusto Roa Bastos smatra da “svaki pisac jednostavno mora da bude angažovan, da oseća dužnost prema nečemu; u suprotnom bio bi samo esteta ali ne i pisac”.
       - Mislim da je potpuno u pravu. To dokazuje i Ginter Gras. Nema neangažovane literature. Jer i neangažman je svojevrsni angažman. Kao što nema nove knjige posle Biblije, Ilijade i Odiseje. Mi samo variramo i pišemo o svom vremenu.
      
       To je angažovanje kroz literaturu. Ali šta je sa destilisanim, direktnim angažmanom pisca u politici...
       - To je glupost. Znam po sebi. Uvek budeš na kraju prevaren. Retki su pisci koji su lukavi. Pravi pisci su naivni i uvek zbog toga udare glavom u zid, a posle se kaju. Pisci vole ljude. Političari ne, uglavnom ne.
      
       Montenj kaže: nije greh učestvovati već ostati.
       - Nisam znao za tu rečenicu, ali drago mi je da sam se poneo onako kako Montenj savetuje.
      
       Na jednom mestu u romanu vaš junak izgovara i ovu rečenicu: “Ne prebacuje sebi da je prljav, ali zato je izabrao zavetrinu posmatrača... Čovek tih osobina ne treba da se meša u svakodnevicu.”
       - Tačno. To je maltene stav Srpske akademije nauka i umetnosti. Oni su izmislili i reč: nadstranačje. Šta to znači? Iznad stranke svake.
      
       SANU ozbiljni kritičari optužuju da se uključila u politički život, da se mešala ali na poguban način.
       - Akademija je stvorila Memorandum. Svi smo ga čitali, oni kažu - ukraden, pa nedorađen i tako dalje. Ali ako analiziramo celu našu situaciju, vidimo da je dosta stvari Milošević radio po Memorandumu. I mene upravo to nervira, što se sad odjednom oni odriču te činjenice. Radi se o tome što ti koji su tvorci toga, a jedan je “otac nacije”, nisu odgovarali. Sada pred sudovima u Prokuplju i kojekuda odgovaraju izvršioci njihovih ideja.
       Meni je Ćosića žao. Sada kaže da je o svemu tome pisao u svojim knjigama. Nije nego. Tako se ne može razgovarati. Šta, jel’ treba da njegove knjige prevodimo Karli del Ponte. To može i Karadžić da kaže, i on je napisao neke knjige.
       Znate, pisac je dužan da deli sudbinu svog naroda. To Dobrica nikada nije radio.
      
       Treba, dakle, tražiti uzročnika zaraze.
       - Naravno. Mene interesuje ko je idejni tvorac zločina. Idejni tvorac. Moje je kao pisca da konstatujem bolest. Tako me je Čehov učio. A to je veliki učitelj. Da konstatujem bolest..
      
       Ernesto Sabato podseća: od pisca se očekuje da bude u stanju da prenese potpunu sliku drame svoga doba.
       - Ovaj roman je upravo slika drame našega doba. Vidite, mi sve to suviše komplikujemo. Meni se čini da je stvar mnogo jednostavnija. Ljudi koji su navikli dobro i lepo da žive, oni bi i dalje da dobro i lepo žive i njima nije nikakav problem da promene košulju pa i dalje dobro i lepo da žive - a trebalo bi da plate svoje zablude. Pravi veliki umetnici su plaćali svoja uverenja. Tomas Man je pobegao iz Nemačke, ne slažući se sa nacizmom. Šta mislite, zar Tomas Man nije mogao da kaže: u redu, slažem se, ili samo da ćuti. Ništa više. Jer, i ćutanje je jedan vid odobravanja.
      
       Vi sebe, kako jednom rekoste, smatrate nacionalistom, na način Slobodana Jovanovića koji je nacionalizmom izjednačavao sa patriotizam. Zar ne bi trebalo da umetnik, stvaralac, bude podređen drugom višem zakonu nego što je nacionalni. To arlaukanje pro domo sua koje su započeli Brozovi projektovani nacionalisti i danas traje?
       - Da, ali time sam više objašnjavao značenje nacionalizma nego što sam se zalagao za lični angažman. Normalno je voleti svoj narod kao što nije normalno mrzeti drugi narod. Najopasnije je ako ljubav prema svom narodu dokazujete mržnjom prema drugom narodu.
      
       Kao što nije normalno zalagati se za “humanitarna preseljenja”
       - Naravno da nije normalno. Ali to nisu nacionalisti. To su šovinisti. To su zločinci, koji bi trebalo da odgovaraju zbog toga što su takve stvari predlagali. Ali, obično ti koji su duhovni začetnici zločina retko stradaju. Mi nismo počeli da prozivamo one koji su znali za zločine, koji su ih inspirisali kao ni one koji danas te i takve inspiratore štite. Suština je, dakle, u tome.
      
       Slovenački pisac Ciril Zlobec će reći Ćosiću: “Kada te je Ce-Ka imenovao za Srbina, ti si, Dobrice, zvanično u Jugoslaviji postao prvi Srbin.” Za ulogu odanog i u partijskim vrhovima najpožrtvovanijeg branioca “ugroženog srpskog naroda”, koju Ćosić nikada više nije prestao da igra, Mirko Tepavac kaže da mu je “taj oreol... darovala naša ideološka isključivost. Sigurno se ‘osećao elitistički’ kao nedemokratski osuđeni nacionalni mučenik...”
       - U pravu su apsolutno. Dodao bih nešto o tome. Meni je žao što danas takvi ljudi, nacionalkomunisti predstavljaju srpski narod. Međutim, radi se o tome da ti ljudi još drže nesahranjenog oca i njima odgovara da drže na ledu u nekoj hladnjači nesahranjenog oca jer će oni onda da žive duže i da vladaju duže.
      
       U romanu se dosta problematizuje, pored ostalog, i vera. Kako to da se Srbi za svoju veru tako rado bore a tako nerado žive po njenim zakonima. Pomenuli smo pre neki dan prenošenje moštiju kao negativnu mobilizatorsku ulogu? Junak romana se pita: “Otkud nama, Srbima, uverenje da nam je uvek učinjena nepravda?”
       - Bio sam tada u Hrvatskoj. Gledao sam to na televiziji. Hvatao sam se za glavu kad sam video kako se činodejstvuje i kako se kroz Srbiju prenose mošti kneza Lazara i govorio sam mojima okolo: ovo će skupo da nas košta. Pa ono u Prebilovcima, kada se skupio sav cvet srpske poezije i proze. Nisu bili svesni, a možda i jesu, šta su sejali.
      
       Mislite da nije trebalo te ustaške žrtve iz Prebilovaca ponovo sahraniti ili je problem što je od toga stvarana ideologija? Što su te nesrećne žrtve zloupotrebljene?
       - Pravljena je ideologija od toga, to je problem. Nisu oni mislili na žrtve već na osvetu. Mislili su na nove žrtve, ne njihove ovog puta. Stvaran je novi nacionalni mit. A nas ubiše baš mitovi. Mi smo jedini narod koji je od poraza napravio pobedu i još se time diči.
      
       Andrej, glavni junak romana ironizuje rečenicu poznatog pesnika da je Jasenovac najveći srpski grad pod zemljom.
       - Dobro ste rekli ironizuje, jer u stvari taj koji je to rekao bio je i tvorac ovakvih dešavanja i ovih nedela, i koji se po navici, valjda, opet ne odvaja ni od novog predsednika.
      
       Srbin se pored neobrezanosti polnog uda odlikuje i po tome što mu se prezime završava na “ić”. Ako si Srbin iz preka sa neurednim prezimenom, već možeš da zamirišeš na Švaburdu, piše u romanu. Plašite li se da posle ove knjige vi ne zamirišete na Švaburdu. - Ne, ovo je ironično rečeno...
      
       A ja vas pitam bez ironije.
       - I odgovoriću bez ironije. Ne plašim se ničega što je istina. Mi tu istinu koja god da je, moramo da znamo. Kako ćemo se sa njom suočiti to zavisi od našeg intelekta, poštenja. Što pre to učinimo to bolje po generacije koje dolaze.
      
       Milošević i njegov režim su prošlost. Vaš prethodni odgovor inicira i pitanje koje je davno Artur London postavio u svojoj knjizi “Priznanje”: “Da li je revolucija velika samo onda kada se rađa?” Ako petooktobarske događaje tretiramo kao revoluciju...
       - Revolucija je velika besmislica. Potpuno sam saglasan sa onim što je svojevremeno rekao Solženjicin: nikome ne bih poželeo revoluciju. Svaka revolucija udarila je prvo običnog čoveka. Tako da je i ova poslednja “nameštena revolucija” kod mene pre svega izazvala gađenje, bez obzira što je imala za rezultat pad Miloševićeve diktature. To u stvari i nije bila revolucija. Dosta nam je revolucija, spasilaca i očeva naroda. Mi smo zemlja u kojoj su dedovi pojeli unuke.
      
       Gde je tu pisac? Knjiga? Orvel se plašio onih koji bi zabranjivali knjige. Haksli je osećao strah od mogućnosti da više ne bude razloga za zabranu knjiga, jer jedva da će postojati čovek koji će želeti da ih čita? Mi kao da nismo daleko ni od Orvelovog ni od Hakslijevog razloga za strah?
       - Malo se čita. A onda se postavlja pitanje: čemu zabrane knjiga. Uhvatio sam mnoge ljude da nisu pročitali nijednu knjigu. Nepismenost našeg naroda je katastrofalna. Nepismenost, neobrazovanje, neimanje navika a povrh svega toga i besparica i skupe knjige. Čak i oni koji bi želeli da kupe knjigu nemaju para. Onima koji danas imaju para nije do knjige. Mi smo uništili srednji sloj. Srednji sloj koji je osnova stabilnosti svakog društva.
      
       S druge strane, nema više ni onog represivnog društva koje je svojim zabranama u velikoj meri stvaralo čitalačku publiku, koje je na taj način dizalo tiraže knjiga.
       - Dobrica Ćosić me je upitao, kada se pojavila moja knjiga “Isterivanje boga”, koliko je imala izdanja. Odgovorim mu da je imala, ne sećam se sada tačno, šest ili sedam izdanja. A on mi, molim vas, kaže: nisu te napadali dovoljno. Tu je suština: nisu te dovoljno napadali.
      
       Đilasa su dovoljno napadali ali njegove knjige nisu objavljivali?
       - Naravno. Sve je sada jasno. Nažalost, kasno.
      
       LUKA MIČETA