NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sečenje lipe na Balkanu

U očekivanju da u skoroj budućnosti postane svetska varoš Beograd se, polako, odriče svoje prošlosti

      U dobrom delu prošlog veka svaki mladi novinar koji se zaposlio u “Politici” ili u Radio Beogradu, a tu je nekada radila polovina beogradskih novinara, odmah se našao u dilemi: da li da sedi u Šumatovcu, Lipi ili Grmeču. Jer, da se odmah razumemo, novinar na Balkanu (a Beograd je centar Balkana) nije novinar ako ga nema u kafani i nema svoju kafanu, makar ne pušio, ne pio, makar išao u kafanu na kafu, sokiće i kolače - iako je takvih malo, ako nisu bolesni, dok ih bolest drži. Ili su glavni urednici koji čekaju ambasadorsko mesto, pa apstiniraju, ne uvek od pića već od društva.
       Jednom je jedan novinar pitao svog glodura (glavnog i odgovornog urednika): koliko tebi treba, peške, od “Politike” do Kalemegdana. Procenjujući fizičku kondiciju glodur je rekao: petnaest minuta. Vidiš, nastavio je novinar, meni treba šest sati. Jer, dok svratim u Šumatovac, neko me pozove u Lipu, pa do Grmeča, ned’o bog da je neko u Zori, pa do Kolarca preko Ruskog cara... ne može bez šest sati.
       Novinari iz “Politikine” kuće (znam tačno šta pišem) sedeli su uglavnom u Šumatovcu, ređe u Grmeču i najređe u Lipi (tu su sedeli novinari iz Radija). Kada sam se ja zaposlio pitao sam starijeg kolegu zašto idemo samo u Šumatovac? On mi kaže: da ne oblačim kaput i ne nosim kišobran. Drugo, preskakanje iz jednog u drugi deo Bermudskog trougla može da bude opasno. Zaista mnogi su nestajali u beogradskom Bermudskom trouglu (potez Šuma, Lipa, Grmeč) što povremeno što zauvek, ako nisu pazili na trolejbus.
       I tako godinama. Ovu priču svi novinari Trougla znaju, ali je retko pominju. Znaju je i mnogi pisci, ali to niko nije pominjao osim večitog i najvećeg hroničara Beograda Mome Kapora.
       Niko tu priču nije pominjao ni kada je počelo uništavanje Bermudskog trougla. Prvo su od Lipe napravili piceriju, ali “išla” je i kafana, onda su od Šumatovca napravili poslastičarnicu. “Išlo” je i to naročito, leti. Onda su “renovirali” Grmeč i “dali” ga osiguravajućem društvu, tj. ubili ga. Sve “grmečlije” prešle u Šumu, kojoj je, u međuvremenu, delimično dat izgled kafane.
       Kad, Lipa zatvorena. Nisam baš voleo Lipu još od kada je postala picerija, ali, pre neki dan ispred Šume papir, otkucan pa zalepljen (“oho” lepkom), a na njemu: “Protest svima kojih se to tiče”. I dalje, tekst: “Najenergičnije, sa svom snagom ispijača alkohola i bezalkohola, protestujemo protiv pretvaranja naše drage druge kuće Pod lipom u grčku piljarnicu... Lipa je institucija kulturno-žurnalističke delatnosti u kojoj uspevaju: NIN, Politika, radio-programi, TV emisije, pesnici, glumci, žurnalisti svih vrsta i ostali ljudi dobre volje i dobrog cuga... Tvrdo vas uveravamo da ćemo našu kuću - dom, duhovni i vinski, do poslednje kaplje...
       Znajte, mi nemamo izbora - ne pristajemo, da žeđ gasimo na drugom mestu i da napuštamo jedno od svetih mesta Bermudskog trougla - kao još jedine slobodne teritorije duha i druženja nam u nas”.
       Potpis : Lipovci.
      
       Lično, nisam voleo Lipu od kada su je “renovirali” - i zbog trolejbusa, koji em te jure preko ulice, em “idu” kroz kafanu. Ali, Lipovci su je voleli i ja ih podržavam, iako znam da ništa neće uspeti. Takvo je vreme. Privatizacija, globalizacija i zajebancija. Kafane niču i gase se, ili propadaju. Ali, pitam se šta sve vlast ne radi (i ova i prethodne) kako bi novinare isterala iz kafane, kako bi ih vratila u institucije, forume i sva ostala mesta gde trezni ljudi lupetaju, gore no u kafani. Kako bi im zabranila da se druže i “slušaju radio Milevu”, još uvek najpouzdaniji i najširi izvor informacija na Balkanu.
       Kad već ne mogu da nam obećaju mesto ambasadora, što nam zatvaraju kafane?
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu