Dušan Maljković,
urednik i voditelj radio-emisije Gejming, Beograda 202

      - Voleo bih da se u Begradu rodilo klonirano dete, jer bi to doprinelo stvaranju liberalne Srbije. Zašto da se ne rodi takvo dete? Beograd je spreman za tako nešto. Voleo bih da se u ustavu buduće zajedničke države nalazi stavka o zabrani diskriminacije i nad seksualnim manjinama, ali i da se dozvoli kloniranje. Jer čovek je čovek, bez obzira kako je začet. Zašto se uopšte diže tolika panika oko kloniranja? Moj odgovor je - zato što to klonirano dete očigledno već ispituje identitet svih nas. To je Spilbergova savremena priča o Pinokiju, veštačkoj inteligenciji koja voli. Postavlja se pitanje da li je to ljudsko biće, da li ono postaje ljudsko biće kada mu uključimo emocionalno dugme, ili je potrebno nešto drugo. Spilbergov odgovor je da ljudsko biće postaje onda kada preživi određen period socijalne integracije sa drugim ljudima, i kada počne da juri sopstvene snove.
      
       Da li biste klonirali sebe?
       - Radije bih usvojio dete nego klonirao sebe. Mnogo je dece bez roditelja koja su višestruko diskriminisana, i treba prvo tu nevolju rešiti, pa tek onda klonirati. Ja nemam neku ideju da to dete mora da bude MOJE dete. Ideja kloniranja je radikalno sujetna stvar, ali promašuje. Jer, mi možemo da kloniramo, odnosno da napravimo deo sebe, ali ne i da napravimo novog sebe. Tako da kloniranje nije stvaranje dva identična čoveka, već stvaranje novog originalnog bića. A tu nema ničeg neprirodnog. Rađanje dece je uvek prirodan način. Postoji jaka biološka teza da bi kloniranjem uklonili sve bolesti sem traume. I to je dovoljan razlog za kloniranje. To naše dete, naš potencijalni klon raste u sasvim drugačijim uslovima. I Hitler nije plod samo nekog genetskog preplitanja, već produkt niza drugih uslova življenja. Kada bismo hteli da kloniramo identičnu osobu morali bismo da se vratimo nazad u vreme, dakle da reprodukujemo socijalne uslove, a to je utopija. Nema, dakle, opasnosti da neko drugi bude ja. To je jedan apsurdni strah. S druge strane, problem je u motivaciji, jer zašto bih ja želeo da kloniram sebe? To je sujetna želja povezana sa našim kultom loze koja treba da se nastavi. Zaboga, dete mora da bude “moje dete”.
      
       Koja grupa ljudi bi imala najviše interesa da stvori bebu-klona?
       - Nema tu grupe ljudi. Kada kažete kloniran čovek to je već rasizam. Ne verujem da će homoseksualni roditelji nametati svojoj deci seksualni model, baš zato što sami imaju to iskustvo nametanja. Ako si ti gej, ili lezbijka, tebi će čitavo društvo da kaže da je to nešto prolazno, ili da nemaš prava na takav izbor. Homoseksualnost se nigde ne nudi kao opcija. Sve je uređeno po heteroseksualnom modelu, pa i stvaranje dece. Kloniraće oni koji žele a ne mogu da imaju decu. To je individualna stvar. Mislim da bi kloniranje trebalo najviše da afirmišu žene, jer to možda vodi nekom novom matrijarhatu, što bih ja lično voleo. Šta će ženama muškarci?
      
       A šta će muškarci bez žena?
       - Kloniranje ne isključuje emocionalne odnose. I u svakom slučaju to ne bi bila stvar homoseksualaca. Da se razumemo, nismo mi ništa manje sujetni od heteroseksualaca, ili lezbijki. Ja sam sujetan ne zato što sam homoseksualac već zato što sam genije.
      
       Vidite li ikakav problem koji bi stvorilo kloniranje?
       - Naravno, to je status klonirane dece. Status kloniranog bića ne bi trebalo da bude niži od statusa nekloniranog. Ne treba ono da se posmatra kao nešto neoriginalno. Važno je tu ne igrati se Boga. Jer, kao što naša deca ne pripadaju nama, roditeljima, tako i klon treba da pripada samo sebi. Nema tu nikakvih ontoloških razlika. Pa, i da se rodi kod lezbijskog, homoseksualnog, ili heteroseksualnog para, ne znači da će odabrati takav seksualni život. To zavisi od mnogih drugih okolnosti, ne od genetike. Dakle, i klonirana deca su deca. A da li će takva i biti prihvaćena zavisi od socijalne interakcije. Nikakvih drugih opasnosti od kloniranja nema.
      
       VERICA MIKIĆ