Ljiljana Matavulj, savetnik u Centru za razvoj Privredne komore Srbije sažela je u listu PKS “Korak” sve strahove budućih vlasnika i zaposlenih:
       Prema podacima koje je Privredna komora sakupila na terenu, budući kupci imaju tri vrste problema:
       1) nedostatak informacija o tome kako se ulazi u proces aukcijske privatizacije i o tome kako se posle kupovine finalizuju ugovori kojima se potvrđuje promena vlasništva.
       2) Period od iniciranja privatizacije i vremena kada se određena aukcija zakazuje je toliko dug da deo zainteresovanih odustaje. Uprkos tome što pokušavaju da održavaju dnevne kontakte sa Agencijom, dešava se da nisu u stanju da ispune sve neophodne radnje da predaju dokumenta, uplate depozit i preuzmu dokumentaciju. Jedan od uzroka ovog problema je mali broj verifikatora prijava. Lošonc je novinaru NIN-a pokazao više uplata depozita na kojima je uredno napisano da je zakasnio iako je dokumenta predao 15 ili 30 minuta pre roka određenog za predaju dokumentacije.
       3) Kupci ne veruju da je dokumentacija koju im preduzeća dostavljaju korektna jer je Agencija odustala od njihove prethodne revizije. Kad se jednom otkrije da nešto nije bilo u redu, lek je samo sudski proces.
       Popov veruje da su kupci za sve nekorektnosti, kojih ima, prilično kompenzirani samom činjenicom da je početna cena preduzeća vrlo niska. Ipak, kad su potencijalni kupci signalizirali da podaci iz prospekta “Mode” iz Debeljače nisu tačni, firma je skinuta sa aukcije.
       Lošonc smatra da je obilazak preduzeća, koji se može zakazati, gubljenje vremena i da je pogled u knjige dovoljan. Njegov partner Slobodan Janković, vlasnik poznatog beogradskog restorana “Perper”, nedavno je odustao od zemunskog ugostiteljskog preduzeća “Lido” sa obrazloženjem da je prevideo da je većina njihovih lokala pod zakupom.
       Šta najviše smeta preduzećima koja se prodaju?
       Prema analizi Ljiljane Matavulj, među preduzećima koja su se našla u procesu aukcijske privatizacije najčešće su ove zamerke: ne poštuje se socijalni program; postoji strah od novog vlasnika; smeta neselektivnost kod izbora kupaca (izabran je onaj kupac koji ponudi najviše novca, a da nije proveren izvor tog novca).
       Popov kaže “mi nismo policija”, a na nedavnom savetovanju u organizaciji Centra za liberalno demokratske studije iz Beograda, za pravo mu je dao i profesor Ljubomir Madžar koji je rekao da se tim pitanjima moraju zanimati neki drugi ljudi.
       Preduzeća ističu da jednom kad su oglašeni za aukciju ne mogu da dobiju kredit i nastave normalno da rade. Za gotovo svaki poslovni potez moraju da traže saglasnost Agencije. Dok čeka na odluku Agencije, nelikvidnost preduzeća neprestano raste.
       Prema Popovu tačno je da taj period čekanja utiče na smanjenje proizvodnje, ali on veruje da bi većina preduzeća koja je zrela za stečaj do njega stigla na bilo koji način. Preduzeća optužuju Agenciju da ne uvažava ako na primer, preduzeće naplati neko veće potraživanje od vremena utvrđivanja cene u prospektu do trenutka aukcije. Najupečatljiviji je primer “Mehanizacije” iz Čačka. Popov smatra da tu nema ničeg neobičnog jer kupac ocenjuje da li će dati određenu cenu za preduzeće i na osnovu procene naplativosti prethodno nastalih potraživanja. U ovom slučaju naplaćeno potraživanje je bilo 16 miliona dinara, a privatnik je kupio preduzeće po početnoj ceni od devet miliona dinara.
       Preduzeća takođe smatraju da za njih predstavlja veliki trošak da registruju kao svoje zemljište u zemljišnim knjigama ili pribave građevinske dozvole. U prospektima preduzeća pojavljuju se pogrešni podaci, a troškove štampanja plaća preduzeće. Ne postoji stvarni arbitar koji će pratiti ispunjenje ugovora.