Šta se sve događa u pozadini neminovnih aukcija i od kojih dečjih bolesti pati srpska privatizacija?

      Andreja Popov, direktor Centra za aukcije srpske Agencije za privatizaciju živo se seća svog konsultantskog iskustva iz Republike Srpske. “To je bilo leglo mita i korupcije. Svaki kupac imao je nekog svog partnera u preduzeću. Ispred zgrade u kojoj su se održavale aukcije uvek je bila gomila ljudi koja se, pre nego što nadmetanje počne, dogovarala ko će šta da kupi. U najgorim slučajevima bilo je i reketiranja, a niko nije smeo da se obrati policiji.”
       Da srpska privatizacija ne bi ličila na prekodrinsku ili na rusku, u Zakon o privatizaciji, u pravila aukcijske prodaje i u pravila ponašanja zaposlenih u Agenciji ugrađen je niz osigurača, tvrdi Popov.
       U pretprazničkom metežu ostala je zametnuta jedna izjava direktora Centra za privatizaciju Vladimira Čupića, u kojoj se kaže da je Agencija odlučila da uspostavi saradnju sa srpskom policijom, jer je bilo nagoveštaja da je u pripremi aukcija bilo neregularnosti.
       “Imamo indicije, ali nemamo dokaze”, kaže Popov.
       Prihod koji će državni budžet ostvariti prodajom dve do tri hiljade malih ili srednjih preduzeća obrnuto je srazmeran količini strasti, strahova, nedoumica i podozrenja koji su, a da se tome niko nije iznenadio, postali jedan od fokusa političkih razračunavanja.
      
       Vlada i sindikat
       Devedeset odsto angažmana javnosti, koje je prethodnih dana sažeo Savez samostalnih sindikata Srbije (SSSS) je traženje lopova i kriminalaca među kupcima novih preduzeća. Isto toliko napora samog srpskog premijera Zorana Đinđića, i cele ekipe srpskog ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, usmereno je na ohrabrivanje privatnih vlasnika, direktora i konzorcijuma radnika da svoje dileme reše tako što će u javnom nadmetanju postati vlasnici preduzeća.
       “Za dva do tri meseca imaćemo analizu kupaca preduzeća na aukciji i moći ćemo kvalifikovano da odgovorimo na optužbe o lopovima i kriminalcima”, kaže Popov.
       Kad govore otvoreno, a to je onda anonimno, potencijalni kupci preduzeća tvrde da su društveni direktori “najveći lopovi koji su ili opljačkali preduzeća, ili su sakrili kapital jer žele da ga na aukciji jeftino kupe”.
       Drugi na listi negativaca su radnici. “Oni kupuju samo zato što se boje pravog gazde”, tvrdi Oto Lošonc, sagovornik NIN-a, kontroverzni preduzetnik (vidi okvir), kako bi se to danas reklo, koji je do sada kupio dva preduzeća i učestvovao na 15 aukcija. Jedno od njih “Urbing” iz Subotice, Lošonc je kupio za 30 000 dinara, što je jednako pristojnoj plati u Srbiji. Preduzeće se bavilo projektovanjem i poljoprivrednim zemljišnim knjigama. Kada smo sredinom januara na “Urbingovom” telefonu registrovanom na subotičkom 988 pokušali da saznamo kako je sa novim gazdom, rečeno nam je da preduzeće više nije na toj adresi. Lošonc je rekao za NIN da ni sam ne zna gde je preduzeće nestalo, ali da nema vremena da ga traži, niti da mari, jer je pred njim još mnogo aukcija.
       Tako je nehotično opovrgao izjavu Vlahovića koji je rekao da se već pokazalo da su neosnovani svi strahovi da će sto ljudi u Srbiji kupiti ponuđena preduzeća. Na osnovu NIN-ove ankete, izgleda da bi sa procenama o tome koliko će ljudi kupiti veći broj preduzeća, trebalo da se sačeka.
       Da su preduzeća namerno ili sticajem okolnosti uništena tokom poslednjih deset godina govore gotovo svi akteri privatizacije koje je anketirao NIN.
       Popov kaže da je od evidentiranih 6 000 samo 4 000 malih i srednjih društvenih preduzeća stvarno i radilo, a da je većina preduzeća u takvom stanju da će od njih verovatno oko 2 000 dočekati aukcijsku privatizaciju.
      
       Privatizacioni stečaj
       Šandor Nađ, vlasnik dva preduzeća u Novom Sadu, “Rotor” i “Aretol”, kupac “Ineks univerzala” iz Bečeja, “Ravnice” iz Ade i “Zore” iz Mola, kaže da su preduzeća koja je kupio u vrlo teškom stanju. “Mnogo toga se na aukciji nije videlo. Dužni su svim i svakom. Ne nameravam da se povučem, ali ovo nisam očekivao.” Nađ koji gradi hladnjaču u Novom Sadu i u prošloj godini je izvezao voća u vrednosti od pet do šest miliona dolara, misli da će izvoz hrane biti ozbiljan posao i u budućnosti namerava da kupi mlin i pekaru u Adi i kombinat “Halas Jožef”, zbog zemljišta. Onda će, smatra, imati zaokružen proizvodni proces. “Ali, ako ne bude prihvatljivijih bankarskih kredita, teško će se tu nešto napraviti”, kaže Nađ za NIN.
       Popova ne bi iznenadilo da i kad jednom budu privatizovana, mnoga preduzeća završe u stečaju jer u uslovima konkurencije neće biti sposobna da nađu svoje mesto.
       Ljubiša Vujaklija, sekretar novouspostavljenog akcionarskog društva i predsednik nezavisnog sindikata, kaže da je trgovinsko preduzeće “Ravnica” bilo gotovo pred stečajem pre nego što je na aukciji u oktobru prošle godine dobilo Nađa kao vlasnika. Direktor i poslovna politika su za sada ostali kakvi su i bili. čeka se završni račun da se vidi kako je preduzeće poslovalo, ali se unapred zna da će gubici biti između osam i devet miliona dinara. “Na novog vlasnika zasad nemamo primedbi, ali nejasni propisi izazivaju nelagodnost. Sada se različito tumače obaveze o investiranju o čemu može da vodi računa samo Agencija, a ne mi kao zaposleni. Za mene je još jedno pitanje jako važno - da li će se gubici knjižiti na teret kapitala preduzeća, jer ako bude tako, za nas male akcionare privatizacija neće imati svrhe jer naše akcije ništa neće vredeti”, kaže Vujaklija. Oko sedam odsto akcija firme je u rukama državnog akcijskog fonda, po osnovu privatizacije iz prethodnog zakona i zaposleni gaje nadu da će moći, zajedno sa državnim, ponuditi i svoje akcije na Beogradskoj berzi.
       “Zora” iz Mola tek je u pregovorima sa Nađom oko zaključivanja ugovora. U fabrici se poslednjih godina poslovalo teško, sa oko 40 do 50 odsto instalisanih kapaciteta. Ima obaveza prema poveriocima, i nešto robe na zalihama, ali se čeka da novi gazda reši pitanje i jednog i drugog.
       Ljiljana Matavulj, savetnik u Centru za analize Privredne komore Srbije, nedavno je na bazi iskustava sa aukcijskom privatizacijom do novembra 2002. objavila analizu u kojoj se između ostalog primećuje da među preduzećima postoji novi trend i da se neka od njih utrkuju da uđu na listu prvih 1 000 koja će biti privatizovana jer u tom slučaju im se skida blokada žiro-računa (na osnovu neplaćenih poreza i doprinosa po rešenju Republičke uprave javnih prihoda).
       Matavulj ne pominje to, ali iz prakse izgleda da se deblokada računa koristi za isplatu plata pre nego što novi vlasnik dođe, za svaki slučaj.
       Druga preduzeća trude se da zaobiđu privatizaciju tako što se preregistruju u takve pravne oblike koji još nisu predviđeni za privatizaciju ili se trude da odlože proces privatizacije dok sami ne nađu željenog strateškog partnera.
      
       Kredibilitet kupaca
       Za deo zaposlenih koji su se anonimno javili NIN-u, privatizacija “Agrosemena” iz Sremske Mitrovice, dobrostojeće društvene firme sa četrdesetogodišnjom tradicijom “bila je samo politika”. Firma je izgradila ime u doradi semena, semenskog kukuruza i pšenice, ima ugled, kupce i velikoprodajnu i maloprodajnu mrežu u Sremu i Mačvi. Zaposleni su oformili konzorcijum, ali nisu ni izdaleka mogli da se takmiče sa konzorcijumom spoljnih kupaca - Igorom Saboom, Dušanom Đermanovićem i Antunom Kuićem, od kojih su neki igrom slučaja članovi Lige socijaldemokrata Vojvodine. Sa 20, cena je porasla tokom nadmetanja na 180 miliona dinara. Isti konzorcijum prethodno je kupio firmu kožnih rukavica “Crvena zvezda” u Somboru. Iz liste vlasnika preduzeća koje je Agencija za privatizaciju pred Novu godinu podelila novinarima, ne bi se moglo zaključiti da je u pitanju ista grupa ljudi jer je kao kupac “Agrosemena” upisan Milan Stupar.
       O kredibilitetu kupaca čija su se imena razvlačila po većini dnevnih novina, prvi je počeo da priča lokalni odbor Demokratske stranke Srbije (DSS) u Somboru, koji je članove konzorcijuma optužio da su novac za privatizaciju oba preduzeća uzeli iz novosadskog preduzeća “Zvezda”, koje je po njihovim tvrdnjama bilo pod kontrolom Lige. Epilog će možda biti jasan posle sudskog procesa koji najavljuju obe strane.
       O identitetu vlasnika preduzeća koja se kupuju na aukcijskim privatizacijama, novinaru NIN-a malu lekciju održao je i jedan broker. “Nikad vi novinari ništa nećete moći da otkrijete”, ocenio je broker koji je tokom neformalnog sastanka u jednoj beogradskoj kafani, budućim vlasnicima ponudio da im nađe “bilo koje ime koje će se pojaviti na aukciji da odglumi vlasnika, bez ikakvih problema”. Kupci su, bar pred novinarem, uljudno odbili.
       Radnike “Agrosemena” more mnoge brige. Novi vlasnici, smatraju oni, nemaju nikakvu ozbiljniju firmu, izuzev neke otvorene u Budimpešti. Očekuju da će im uskoro biti smanjene plate jer veruju da novi vlasnici neće imati odakle da isplate šest godišnjih rata za firmu. Preduzeće je prodato u Novom Sadu gde postoji kancelarija Agencije, a zaposleni dosad svojim zaobilaznim putevima, nisu uspeli da se raspitaju da li su novi vlasnici ispunili početne obaveze iz ugovora. Legalnim putem nisu ni probali.
      
       Čišćenje računa
       Popov tvrdi da će jedno odeljenje u Agenciji pratiti samo otplatu rata, poštovanje socijalnog i investicionog programa i rezultate privatizacije. On smatra da su bankarske garancije i činjenica da će vlasniku preduzeće u celosti biti oduzeto ukoliko ne isplati samo jednu ratu, snažna garancija da neće biti zloupotreba.
       Anketa NIN-a pokazuje da su u nekim preduzećima novi vlasnici za početak očistili račun ako je na njemu bilo keša, i ostavili zaposlene da se snalaze.
       U Mešaoni stočne hrane u Kanjiži koju je Lošonc kupio za 337 000 dinara, u vreme kada se NIN raspitivao za iskustva sa novim vlasnikom, nije bilo proizvodnje iako je fabrika pre aukcije normalno radila. Anonimni zaposleni tvrdili su da nisu isplaćene ni plate koje su ranije bile redovne, niti je na računu bilo para. Lošonc je pak NIN-u rekao da je zaposlenima “vrlo korektno” podelio pakete hrane iz firme “Loma” iz Subotice u kojoj je partner i direktor. Na sastanku akcionara takođe je, kako tvrdi, postignut dogovor da zaposleni dobiju povećanje plate, i da im se isplati akontacija dividende. Preduzeću je odobrio robni beskamatni kredit u visini od 250 000 dinara. “Ako ne rade, onda oni nisu shvatili suštinu vlasništva. Ja neću da tamo gazdujem, niti me zanima vlasništvo u smislu posedovanja imovine. Direktor treba da rukovodi, a mene zanimaju rezultati”, rekao je Lošonc NIN-u. Nije imao mnogo vremena da se zadržava nad tim problemom. Sa domaćim i eventualno stranim partnerima ima nameru da kupi još najmanje 20 preduzeća.
      
       TANJA JAKOBI
      

Ko su vlasnici Od 25 preduzeća koja su se našla na aukciji tokom prošle godine, NIN je pokušao da anketira 12. Ispostavilo se da se na telefonima nekih preduzeća niko ne javlja danima, a na drugima je neprestano uključen faks. Neka od preduzeća nisu registrovana u telefonskom imeniku, a kod nekih u spisku koji je Agencija podelila novinarima kao vlasnici su upisani drugi ljudi, a ne oni koji su prema obaveštenju na sajtu Agencije kupili te firme.        Podaci o kupcima i firmama su ponekad tako oskudni da im je nemoguće ući u trag. Do telefona većine vlasnika došli smo raspitujući se u firmama koje su kupljene.        Na bazi ankete među preduzećima i novim vlasnicima i rezultata dosadašnje privatizacije, moguće je identifikovati šest vrsta kupaca. To su: direktori ili konzorcijumi sastavljeni od članova menadžmenta, privatni preduzetnici kojima je potreban prostor i procenjuju da im je bolje da kupe preduzeće nego da grade poslovni prostor ispočetka, privatni preduzetnici koji hoće da prošire i zaokruže delatnost kojom se već bave, vlasnici kapitala koji smatraju da je profitabilnije investirati višak kapitala u preduzeća nego u nekretnine na primer, njihova podvrsta su oni koji kupuju preduzeća procenjujući da će uskoro moći da ih preprodaju po višoj ceni. U šestoj grupi su konzorcijumi zaposlenih.

      
      

Jedan srpski vlasnik Oto Lošonc, po struci mikrobiolog, partner je i direktor u firmi “Loma” iz Subotice, ali se odlučio da na aukcijama učestvuje kao fizičko lice da mu se ne bi ponovo desilo da mu preduzeće ode u stečaj. Jedna od njegovih firmi “Lošonc farms” koja je po proceni vlasnika u to vreme vredela 12,5 miliona evra, otišla je u stečaj 1996. godine, pošto je Vojvođanska banka odlučila da naplati kredit u visini od 10 miliona evra. Pre toga Lošonc je bio proglašen za jednog od najuspešnijih privrednika, u živinarskoj proizvodnji je držao oko jedne petine tržišta Srbije i znatne delove tržišta u Republici Srpskoj, Makedoniji i Crnoj Gori i bio vlasnik dva odsto akcija Vojvođanske banke.        Do sada su Lošoncove firme bankrotirale u tri slučaja, a on sam je u tri navrata proveo po šest i četiri meseca u pritvoru, kako tvrdi bez ikada utvrđene krivice. O slučaju Lošonc je 2001. raspravljao Anketni odbor Skupštine Vojvodine, zaključio da se stvar ispita i odatle se nikada dalje nije krenulo. U slučaju stečaja “Lošonc farms”, sagovornik NIN-a čeka presudu najviše instance, Trgovinskog suda.        Veruje da je bitan deo objašnjenja za ono što mu se desilo stvar političkih okolnosti, ali je očito da ga prate i drugi glasovi - da je on oštetio dve banke, a ne one njega.        Lošonc sebe svrstava u treću i petu kategoriju NIN-ove liste kupaca.        Činjenicu da je najveći deo društvene industrije mesa ruiniran, vidi kao otvaranje prostora za izgradnju jedne nove, zaokružene celine u kojoj je pored već kupljene firme za vođenje zemljišnih knjiga, i mešaone za stočnu hranu, potrebno nekoliko klanica, poljoprivredno zemljište, jaka špediterska kuća, pogon za preradu mesa, i još ponešto što će sam, uz pomoć domaćih a možda i inostranih partnera, kupiti na nekoj od predstojećih 1 500 aukcija u Srbiji. Veruje da bi tako organizovan konglomerat bio jedini sposoban da ponudi i izvozu velike količine mesa garantovano kontrolisanog kvaliteta. Neke od firmi namerava da preproda.