Bivši predsednik Srbije, koji je u decembru pisao da je moguće da postoji i v.d. predsednika, nije ispostavljao vlastima Srbije i Jugoslavije nikakve posebne zahteve

      Sve je trebalo da bude u postpetooktobarskom stilu Milana Milutinovića, bivšeg predsednika Srbije: bez buke i besa, tiho, skrajnuto od očiju javnosti. I da nije bilo nešto dima po medijima, Milutinovićev let u Hag niko ne bi ni primetio. Kakva razlika u odnosu na odlazak nekadašnjeg Milutinovićevog pokrovitelja.
       Letu Slobodana Miloševića u Hag prethodile su narodne straže oko kuće u kojoj je živeo, pucnjava, hapšenje, tajno prebacivanje do heliodroma tajne policije, a ceo taj niz okolnosti otvorio je i prvu veliku pukotinu između dvojice najjačih lidera DOS-a Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića. (U to vreme, Milutinović je kao predsednik Srbije bio jedan od trojice garanta da će porodica moći da posećuje Miloševića u pritvoru svaki dan, što inače nije dozvoljeno propisima. Kada je video Milutinovićev potpis, Milošević je rekao “Ja ovo Milanu nikada ne bih uradio”.)
       Ništa od toga nije izazvao odlazak petog srpskog predsednika (Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Milan Martić, Slobodan Milošević) koji se svakako obradovao i magli koja je prekrila pistu beogradskog aerodroma.
       Milutinović je odlučio da njegov odlazak bude bez obraćanja medijima, nije želeo kamere, mikrofone, foto-aparate...Znatiželju javnosti, tačnije svoju potrebu da ostavi o sebi trag kakav želi, zadovoljio je u razgovoru sa Mirom Adanjom- Polak na državnoj televiziji. Otuda je Milutinoviću rečeno da može da dođe autom do aviona koji ga je čekao na pisti, kako bi izbegao novinarske ekipe. Milutinović je došao kolima do aviona oko sedam časova, a sa njime su bila dvojica advokata i lekar.
       A avion jeste bio poseban po dvema činjenicama: što je vlasništvo vlade iščezavajuće Savezne Republike Jugoslavije i što je njime na službeni put u Ženevu leteo Goran Svilanović, savezni ministar inostranih poslova. Svilanović je ponudio Milutinoviću da lete zajedno do Ženeve, a da potom bivši ambasador Jugoslavije u Grčkoj produži za Hag. Savezni ministar je poslednji ušao u avion, što u ovakvim situacijama protokol predviđa za onoga ko ima najvišu funkciju.
       Let je kasnio zbog toga što je magla bila ne samo u Beogradu (bilo je dozvoljeno sletanje, ali nije bilo dozvoljeno poletanje) nego i u Ženevi. Svilanović je posle izvesnog čekanja proverio da li mogu da lete direktno za Hag. To se pokazalo izvodljivim, pa je Svilanović pratio Milutinovića sve do Haga i onda produžio za Ženevu.
       Svilanovićeva ponuda Milutinoviću da leti avionom savezne vlade gest je koji pokazuje ne samo zahvalnost vlasti za Milutinovićevu postpetooktobarsku kooperativnost (Milutinović je 5. oktobra razgovarao, po svemu sudeći, sa dve delegacije DOS-a. U jednoj su, po izvorima NIN-a, bili Mijat Damnjanović i Slobodan Vučetić, u drugoj Miroljub Labus i Dušan Mihajlović.), nego i nameru da mu pomognu koliko kod mogu da bi on što kraće boravio u pritvoru u Ševeningenu. To je, kako tvrde izvori NIN-a u saveznoj i republičkoj vlasti, bilo i jedino što je Milutinović tražio kao uslugu. Tu želju uvažili su i Svilanović poznatim pismom Tribunalu i predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić pismom Karli del Ponte.
       Od ova dva pisma možda je zanimljivije ono koje je vlastima u decembru poslao Milan Milutinović. On je u pismu objašnjavao kako nije nikakav haos i katastrofa ukoliko Srbija na izborima ne dobije predsednika i da je moguće da taj posao obavlja vršilac dužnosti. “Nije se moglo zaključiti da Milutinović sebe nudi za to mesto. Milutinović je znao šta ga čeka, da će posle isteka mandata otići u Hag i sa tom činjenicom se pomirio u meri u kojoj je to uopšte moguće. Jedino je želeo da u Hag ode posle praznika”, kaže izvor NIN-a.
       A od tog pisma je svakako još zanimljivije šta je Milutinović razgovarao sa Karlom del Ponte, s kojom se bar jednom sreo u Beogradu. Jednom će neko od njih dvoje reći o čemu su razgovarali, sada je to nepoznanica.
       Profesionalne gatalice već su po medijima zaključile da bi Milutinović mogao da bude ključni svedok protiv Miloševića u kosovskoj optužnici. Ali, oni koji znaju prirodu Milutinovića sumnjaju u tu mogućnost. Uostalom, ako je tačno ono o čemu bruji beogradska politička čaršija da je u Hag dospeo i jedan zvanični vojni ratni dnevnik, a da će dospeti i jedan ovdašnji političar koji će lako žrtvovati svakoga, pa i Miloševića da bi spasao sebe, onda je suvišno svedočenje Milana Milutinovića, koga su najčešće opisivali kao “čoveka koji se nije mešao u svoj posao”.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ