Sukob na Balkanu
       okrugli sto
       Papski lateranski univerzitet
       - Govornici koji su istupili pre mene pokazali su u detalje stanje sukoba na Kosovu i tako su olakšali moj zadatak, tj. da opišem učešće pape i diplomatsku aktivnost Svete stolice.
       Tokom angelusa prošle nedelje 21. marta papa je pozvao vernike na molitvu “da Bog urazumi sve odgovorne za budućnost tih predela. Papa tvrdi da je taj narod već prošao kroz jednu jako dugu patnju i sad iščekuje rešenje koje poštuje istoriju i pravo”.
       S obzirom na činjenicu da Sveta stolica tako često pominje prava i istoriju, hteo bih dodati koju reč o istoriji. Mi, koji geografski i delimično čak i kulturno živimo daleko od tih predela, vidimo netrpeljivost između Srba i Albanaca kao nešto nerazumljivo.
       Kosovo je za Srbe kolevka otadžbine i na Kosovu se nalaze najstariji i najvažniji pravoslavni manastiri. Tu su se oni borili i ginuli, pružajući otpor i predstavljajući značajnu prepreku širenju islama. Posle raspada Otomanskog carstva 1915, smatrali su prisustvo brojnih Albanaca i muslimana na Kosovu kao neko rušenje celine srpske zemlje od severa prema jugu, pa do Makedonije. Još tada se razmatrala mogućnost da se taj narod protera sa Kosova da bi se mogla održati stabilnost države. Više puta se pričalo o potrebi “masovnog preseljavanja” tog naroda prema susednim zemljama, bliskim im etnički i verski.
       Albanci se, naprotiv, pozivaju na sopstveno poreklo sa Kosova i tvrde da su današnji stanovnici Albanci, muslimani ili hrišćani, potomci drevnih Ilira i Tračana. U “Corriere della Sera” od 23. aprila može se pročitati drastična izjava Halima Krasnićija, vođe vojne policije OVK : “Zemlja je problem. Bez zemlje nema Kosova. Bez Kosova nema kosovskog naroda. Moramo povratiti zemlju koju su nam Srbi oteli, a Srbi će nam je vratiti samo kad budu uništeni.”
       U ovoj tragičnoj situaciji Sveta stolica je podvukla humanitarni aspekt i insistirala na njemu još od početka. U poseti Hrvatskoj 4. oktobra 1998. papa Jovan Pavle II podsetio je na “tragediju koja se odvija na ne tako dalekom Kosovu” i preklinjao je međunarodnu zajednicu “da dă svoju blagovremenu pomoć”. U novembru prilikom izjave za novinare u Vatikanu, a povodom vesti o zločinima na Kosovu, tražilo se “da međunarodna zajednica učini nešto”. Vrsta intervencije koja se tražila od međunarodne zajednice je da se uspostavi kontrola, provera i sankcije prema Konvenciji koju je potpisala i Federalna Republika Jugoslavija. Kardinal, državni sekretar, u izjavi za “Corriere della Sera” i sekretar za odnose sa državama u izjavi za Radio Vatikan spominju da je važno “razoružati agresora”. “Sveta stolica se radije zalaže za slanje međunarodnih humanitarnih snaga, da bi se izbegli novi zločini i kršenja ljudskih prava”. (Nj.e. Toran). Kardinal Sodano izjavio je: “U učenju Crkve često se spominjala neophodnost da onaj ko ima mogućnosti razoruža agresora. U tom slučaju ne radi se o ratnim poduhvatima, već o uspostavljanju mira. Truditi se da se uspostavi pravda znači truditi se da se uspostavi mir.”
       Deset dana nakon izbijanja oružanog sukoba, dok se šire vesti i slike etničkog čišćenja na Kosovu, prilikom poruke “Urbi et Orbi” na dan Uskrsa papa je uzviknuo: “Kako je moguće pričati o miru dok je narod prisiljen da beži, dok traje lov na čoveka, dok se pale i gore kuće? Dok je nebo uzdrmano tutnjem rata, dok iznad kuća lete meci, dok razarajuća vatra od bombi proždire gradove i sela?” Koji dan kasnije papa je pisao patrijarhu Aleksiju II, koji se spremao za posetu Beogradu: “Obaveza svih osoba koje šire jevanđelje mira je da objave u jedan glas da nijedna vrsta nasilja, etničkog čišćenja, deportacije ljudi i isključenja iz društvenog života ne može dovesti do civilizovanog rešenja problema koji mogu biti rešeni samo poštujući zakonske procedure.” Istovremeno je papa pisao i katoličkom nadbiskupu Beograda, Nj.e. mons. Francu Perku: “Sa posebnom naklonošću se osećam privržen (...) svim ljudima dobre volje, koji se u ovaj čas trude da pomognu onima koji najviše pate, jer su izgubili ljubav svojih najbližih, jer su silom morali napustiti svoje kuće i jer su nepravedno prisiljeni da žive daleko od sopstvene zemlje.”
       U februaru je Sveta stolica podržala pregovore u Rambujeu. Saopštenje vatikanskog presbiroa kaže: “Sveta stolica jako ceni trud međunarodne zajednice, a naročito evropskih zemalja, koje su se pokazale ovih dana u Rambujeu pomažući svima da krenu putem iskrenog dijaloga. Nada se da je još moguće pronalaženje mirnog i trajnog rešenja sukoba, poštujući principe međunarodnog prava i u ubeđenju da korišćenje vojne sile prouzrokuje velike rizike i ogromne patnje civilnom stanovništvu.”
       Osim brige o humanitarnom aspektu Sveta stolica je insistirala i na pozivu na politički dijalog između strana, da bi se na neki način izbeglo etničko i geografsko razdvajanje. Naročito se pozivala na učešće evropskih zemalja, ubeđena da je Evropa već dosegla visoki nivo na konvencionalnom pravnom pitanju o osnovnim principima mirnog zajedničkog života i saradnje između naroda. U ovom trenutku je potrebno aktivirati mehanizme podrške, promocije, ali i kontrole i eventualnih međunarodnih sankcija prema stranama koje ih se ne pridržavaju. Kosovo, kao i čitav Balkan, sastavni je deo Evrope, dakle moraju biti uključeni u proces koji bi im omogućio da žive mirno i zajednički po evropskoj filozofiji i pravilima.
       “Korišćenje sile predstavlja poraz čovečanstva” izjavio je portparol Svete stolice kada je primljena vest o početku bombardovanja. Novinari, naročito italijanski, razumeli su ove reči kao jasnu osudu korišćenja sile. Nakon nekoliko dana ambasadori zemalja članica NATO-a i članovi Saveta bezbednosti bili su pozvani kod državnog sekretara. U iskazu za pojedine vlade Sveta stolica je izjavila da početak vojnih akcija ne smatra prenagljenim; nažalost, programi izneseni u Rambujeu i Parizu bili su odbijeni, dok se istovremeno nastavljalo sa etničkim čišćenjem. U svakom slučaju, pribegavanje oružanoj sili predstavlja poraz za diplomatiju, a oružano nasilje nije rešenje dostojno čoveka.
       Osim toga, način na koji je otpočeo sukob i na koji je dan za danom vođen postavlja iznova stari problem o pravednom ratu. Danas se radije koristi izraz “etički rat”, mada se s njim prelaze granice klasičnog “pravednog rata”. I Sveta stolica je postavljala sebi ova pitanja i nije oklevala da ih postavi i vladama gore navedenih zemalja.
       Posredovanja, prozivanja i predlozi išli su ruku pod ruku sa intenzivnom diplomatskom akcijom.
       U prvih deset dana marta sekretar za odnose sa državama, Nj.e. mons. Ž. L. Toran, pregovarao je u Vašingtonu sa državnim sekretarom SAD gđom Olbrajt i u Njujorku sa generalnim sekretarom OUN Ananom u vezi sa što hitnijim rešenjem krize na Kosovu, podržavajući zaključke konferencije u Rambujeu, koja je upravo tada bila u toku. Nuncij u Beogradu održavao je česte veze sa Ministarstvom inostranih poslova da bi mogao pratiti zbivanja i dati informacije o zalaganju Svete stolice za mirno razrešenje krize.
       Sa gore spomenutom izjavom Sveta stolica je zemljama NATO-a i članicama Saveta bezbednosti predložila na razmatranje sledeće:
       1) neposredni prestanak srpskih vojnih i policijskih akcija protiv naroda Kosova;
       2) prestanak bombardovanja od strane NATO-a i nastavak pregovora da bi se ostvarila opravdana želja kosovskih Albanaca za autonomijom;
       3) humanitarna pomoć, podstaknuta i zaštićena međunarodnim konvencionalnim pravom;
       4) konferencija za mir sa učešćem zemalja koje graniče sa Saveznom Republikom Jugoslavijom;
       5) osnivanje međunarodnih snaga za održavanje mira;
       6) uvesti Ujedinjene nacije u proces za mir;
       7) uvesti OEBS;
       Na Sveti četvrtak, 1. aprila, Nj.e.mons. Ž. L. Toran krenuo je za Beograd da bi Miloševiću dostavio poruku Svetog oca i da bi se sreo sa patrijarhom srpskim Pavlom. Istog dana Nj.e. mons. P. Kordes krenuo je za Kukeš, u Albaniji, “sa mojim (od pape) i od svih hrišćana duhovnim i materijalnim doprinosom”. Namera poruka Miloševiću, predsedniku Klintonu i generalnom sekretaru NATO-a Solani, dostavljenih preko pojedinih nuncija, bila je istovremeni prekid nasilja na Kosovu i prestanak bombardovanja NATO-a tokom sedmice koja je delila katolički Uskrs od pravoslavnog. Ovaj diplomatski potez Vatikana nije doveo do željenih rezultata, ali je susret sa patrijarhom Pavlom predstavljao značajan korak napred u međusobnom razumevanju, mada ni on nije imao važnih posledica.
       Na dan Uskrsa, papa je sa balkona na Trgu svetog Petra pozvao vlasti Jugoslavije da dozvole otvaranje humanitarnog koridora kako bi se moglo pomoći izbeglicama na granicama Kosova: “Za solidarnost ne mogu postojati granice; koridori nade su uvek dozvoljeni.”
       Sveta stolica je sa naročitim zadovoljstvom pozdravila učešće Ujedinjenih nacija i Rusije u traženju diplomatskog rešenja sukoba. Pri dolasku u Bon, generalni sekretar Kofi Anan našao je poruku podrške i ohrabrenja od strane pape.
       Posebno poglavlje bi trebalo posvetiti ekumenskom razvoju pri raznim prilikama (gore sam spomenuo samo dva: susret Nj.e. mons. Torana sa patrijarhom Pavlom i poruka Svetog oca patrijarhu Aleksiju II). Završio bih jednom ličnom napomenom: prošle sedmice tokom proslave 50-godišnjice Evropskog veća u Budimpešti, na kojoj sam bio prisutan kao predstavnik Svete stolice, imao sam zadovoljstvo, ili bolje svi prisutni su imali to zadovoljstvo, da čuju kako rumunski zamenik ministra za inostrane poslove odaje iskreno poštovanje i veliku važnost putu Svetog oca, koji se upravo tog dana nalazio u Bukureštu. Gospođa zamenik ministra istakla je rad na primirju i na mirnom suživotu, napore koje evropski narodi očekuju od crkava.