Intervju emitovan na Radio Vatikanu
       8. oktobra 1998.
      
       Kakva je Vaša ocena situacije na Kosovu?
       - Suočeni smo sa humanitarnom tragedijom biblijskih razmera koja je posledica jedne pogrešne koncepcije etničke homogenosti. Sasvim je sigurno da se budućnost jednog društva ne može graditi ubijanjem onoga ko je drugačiji. To je zlo koje su zemlje NATO-a želele da suzbiju, a kao sredstvo njegovog iskorenjivanja izabrale su vazdušne udare. Danas praktično imamo dvostruki rat: građanski rat koji je započeo pre godinu dana i vazdušne operacije preduzete u martu od strane NATO-a. Sada bi trebalo pronaći put pregovora da bi se zaustavila logika sile. Prema onome kako ova situacije izgleda danas, ja mislim da nema ni pobednika ni poraženih i da je apsolutno neophodno doprineti pobedi mira.
      
       Pošto vojni put, za sada, ne daje rezultate na koje se računalo, koja bi mogla biti druga sredstva za izlazak iz konflikta?
       - Citiraću ono što je papa Jovan Pavle II izrazio 27. aprila ove godine u svom pismu generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija:
       “Neodložno je, zaista, da glas zakona i institucija nadjača buku oružja.”
      
       Da li Katolička crkva i Vatikan mogu pokrenuti nove inicijative? Ima li takvih namera?
       - Za sada ne treba zaboraviti da je Katolička crkva prisutna na celoj teritoriji SRJ, uključujući i Kosovo. Biskupi, sveštenici, vernici ostali su na svojim mestima uprkos teškoj situaciji i svakodnevno nam pružaju svedočanstva vredna svake pohvale. Papa Jovan Pavle II lično se angažovao u svojim javnim intervencijama, prilikom generalnih audijencija, kao i marijanskih nedeljnih molitvi; uputio je poruke patrijarhu pravoslavnom cele Rusije, Njegovoj svetosti Aleksiju II, beogradskom nadbiskupu i predsedniku Biskupske konferencije Jugoslavije gospodinu France Perku i generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija gospodinu Kofiju Ananu i kao specijalnog izaslanika poslao me je kod predsednika Slobodana Miloševića 1. aprila ove godine. Mislim da je angažovanje Svete stolice evidentno. Ne isključujem da ćemo u nedeljama pred nama moći da pokrenemo i druge inicijative usmerene ka istom cilju - da se snagom bratstva, pravde i prava zaustavi sled mržnje i nasilja.
      
       Treba li pregovarati sa Miloševićem? Da li je to nezaobilazan put izlaska iz rata?
       - Sagovornik u pregovorima uvek je aktuelna vlast. Nikada ne treba oklevati da se pronađe put koji vodi do srca drugog. Sećam se da sam prilikom svoje posete Beogradu izjavio za štampu da je cilj pontifikalne diplomatije da u srcima svih odjekne glas savesti i da papa i njegovi saradnici veruju da je čovek uvek bolji nego što se čini.
      
       Kakav bi, prema Vama, mogao biti status Kosova? Da li bi za Vas podela bila prihvatljiva?
       - Nije na Svetoj stolici da predlaže tehnička rešenja. Ona je više puta uzimala slobodu da ukaže međunarodnoj zajednici da bi se problem morao rešavati dijalogom, uz uvažavanje istorijskih činjenica i prava. Osim toga, verujem da brojni dokumenti Saveta Evrope i OEBS-a sadrže mnoge elemente koji bi mogli da inspirišu konkretna rešenja. Ako Balkan pripada Evropi, on mora usvojiti evropski način mišljenja. Svakako, traženje alternative sili ne znači razrešenje krivice za one koji su odgovorni za tolike patnje, već davanje šanse institucijama kojima raspolaže međunarodna zajednica u pronalaženju mirnih rešenja sukoba. Sve strane u sukobu moraju pronaći put do neophodnog dijaloga koji se mora zasnivati na zajedničkoj pripadnosti svih - Albanaca i Srba, muslimana i hrišćana - evropskoj kulturi, istoriji i pravu.
      
      
       Govor njegove ekselencije nadbiskupa Žan-Luja Torana
       Četvrti međunarodni kongres vojnih ordinarija
       grad Vatikan
       8. maj 1999.
      
       Uvod
       Čast mi je da se sretnem sa vama, kojima je povereno da se pastirski brinu o onim muškarcima i ženama koji služe vojsku u svojim zemljama i koje Crkva smatra “čuvarima bezbednosti i slobode njihovih sugrađana”. Zaista, “kada oni pravilno obavljaju svoju dužnost, oni doprinose održavanju mira” (GS, br. 79). Obavljajući svoju službu Božiju kao biskupi, vi obezbeđujete vojnim licima duhovnu hranu i tako im pomažete da obavljaju svoju misiju održanja mira.
       Crkva je posvećena unapređenju mira i diplomatska aktivnost Svete stolice je usmerena ka tom cilju. U poslednjih nekoliko nedelja nigde to nije bilo tako očigledno kao u balkanskom regionu. Od početka raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1990. godine, glas Svete stolice se čuo u tim delikatnim i teškim trenucima dok su se narodi u tom području prilagođavali na novu političku realnost.
       Principi koji su u osnovi stava Svete stolice u Bosni i na Kosovu
       1. Hrišćanska zajednica se brine zbog patnje ljudskih bića i nikada nije ravnodušna prema njoj. U oba slučaja, intervencije Svete stolice, a naročito Svetog oca, uvek su bile podstaknute tom dubokom brigom i solidarnošću sa onima koji pate.
       2. Način rešavanja nesuglasica je dijalog. Još jednom, u oba slučaja je Sveta stolica neprestano zahtevala dijalog i pregovore, bazirane na međunarodnom pravu i poštovanju istorije. Ova dva aspekta moraju se uvek imati na umu u bilo kojoj situaciji kada dođe do konflikta, ali oni su naročito važni na Balkanu gde je konvergencija tri etničke grupe dramatično odredila tok istorije u tom regionu.
       3. Među ove tri grupe naroda u Jugoslaviji mora se uspostaviti miroljubiva koegzistencija koja će biti bazirana na međusobnom poštovanju i pravdi. Ovo je bila osnovna poruka Svetog oca tokom čitavog trajanja krize na Balkanu. Narodi koji imaju različito religijsko, kulturno i etničko poreklo mogu živeti zajedno i moraju imati pravo da žive zajedno. Stoga svaki pokušaj bilo koje grupe da izvrši etničko čišćenje jednog područja predstavlja povredu dostojanstva ljudske ličnosti i zato je neprihvatljiv sa aspekta moralnog kodeksa i međunarodnog prava.
       4. U slučaju Balkana, tokom ovih deset godina skoro neprekidnog konflikta, bilo je očigledno da je narodima u tom regionu bila potrebna pomoć međunarodne zajednice u cilju stvaranja atmosfere u kojoj bi oni zaista mogli da žive zajedno. Stoga je u slučaju rata u Bosni i u slučaju Kosova Sveta stolica ohrabrila međunarodne institucije koje su ustanovljene za takve situacije da ne budu inertne, već da učine sve što je u njihovoj moći, u okviru međunarodnog prava, a naročito Povelje Ujedinjenih nacija, da omoguće tim narodima da žive u miru i slozi. U slučaju Kosova, na primer, papa je uputio ovaj apel još u junu 1998. U nedelju, 7 . juna 1998. godine, posle izgovaranja angelusa Sveti otac je rekao: “Međunarodna zajednica ne može ostati neaktivna dok se, nedaleko od nas, na Kosovu donose nasilne odluke, vrši represija i dok određene grupe ljudi moraju da beže.”
       U stvari, možemo reći da je međunarodna zajednica, suočena sa problemima na Kosovu koji su izazvali toliko ljudskih nevolja (brojni smrtni slučajevi, bezbroj ljudi koji su napustili svoje domove, svoje posede, pa i čak svoju zemlju), zaista ponudila svoju pomoć tim narodima. Kontakt-grupa, OEBS, Evropska unija, pojedine evropske zemlje, Rusija i Sjedinjene Države - svi oni su pokušali da zaraćene strane uključe u plodotvoran dijalog. Savet za bezbednost Ujedinjenih nacija doneo je tri rezolucije u vezi sa Kosovom. Dve konferencije za mirni sporazum koje su sponzorisale francuska i britanska vlada održane su u Francuskoj u februaru i martu ove godine.
       Naravno, kada se učinilo da su svi ovi napori propali, Sveta stolica nije mogla a da ne izrazi svoje razočarenje što je odlučeno da se primeni sila kao sredstvo za uspostavljanje mira među ljudima.
      
       Aktivnost Svete stolice u vezi sa krizom na Kosovu
       1. Apeli Svetog oca
       Od februara 1998. godine, kada je kriza u Saveznoj Republici Jugoslaviji zadobila međunarodnu pažnju, Sveti otac je posebno pominjao u više navrata (preko dvadeset pet puta). U periodu pre NATO intervencije, tj. od februara 1998. do marta 1999. godine, papine intervencije su imale tri bitne karakteristike, i to: izrazi solidarnosti zbog patnje (već je bilo 200 000 izbeglica i 2 000 ljudi je bilo ubijeno), pozivi Kosovarima i vlastima u Beogradu da reše svoje nesuglasice putem dijaloga i molbe međunarodnoj zajednici da pomogne pri ovim pregovorima.
       Posle NATO intervencije, 24. marta 1999. godine, ovi elementi su i dalje predstavljali deo izjava Njegove svetosti. Međutim, u isto vreme, Sveti otac je bio duboko zabrinut zbog dramatičnog povećanja ljudske patnje i on je zatražio prestanak etničkog čišćenja koje se povećalo (skoro 800 000 ljudi je bilo prisiljeno da napusti svoje domove i zemlju), kao i prestanak korišćenja sile za koju se odlučila međunarodna zajednica.
       Nigde se ta dva elementa ne vide bolje nego u obraćanju u Bazilici svetog Petra na Cvetnicu (4. april 1999): “Neka ove grančice budu simbol onog mira za kojim čeznu balkanski narodi! Neka bratstvo i razumevanje nadjačaju sile mržnje i u tom delu Evrope! Papa je uz narod koji pati i svima uzvikuje: Uvek je vreme za mir! Nikada nije kasno da se ljudi sastanu i pregovaraju.”
       Uveren da pregovori, bazirani na poverenju, mogu da se odvijaju samo u atmosferi mira i spokojstva, papa se tokom Svete sedmice direktno i lično angažovao da doprinese stvaranju takve atmosfere. Kao što znate, odlučio je da zatraži prekid svih vojnih aktivnosti svih strana tokom te nedelje koja je razdvajala zapadnu i istočnu proslavu Uskrsa (od 4. aprila do 11. aprila). U tom cilju, 1. aprila 1999, lično je pisao predsedniku Klintonu, predsedniku Miloševiću i generalnom sekretaru NATO-a Solani. Zadužio me je da lično predam pismo sa njegovim potpisom predsedniku Miloševiću u Beogradu.
       U međuvremenu, Njegova svetost je podstakla i sve mirovne misije. Pisao je patrijarhu Aleksiju II koji je otišao u Beograd 20. aprila i generalnom sekretaru Kofiju Ananu koji je otišao u Bon i Moskvu u nedelji od 25. aprila. U isto vreme, 20. aprila 1999. godine, pisao je Njegovoj ekselenciji preuzvišenom Francu Perku, beogradskom nadbiskupu, kako bi još jednom uverio vernike da im je blizak u tim najtežim trenucima.
       2. Opšte aktivnosti Državnog sekretarijata
       Kako se situacija na Kosovu pogoršavala od početka ove godine, Državni sekretarijat se još više posvetio pružanju pomoći pri nalaženju mirnog rešenja krize. 20. januara, posle objavljivanja vesti o masakru u Račku, kardinal Državnog sekretarijata se u intervjuu listu “Corriere della Sera” pozvao na princip da oni koji imaju sredstva imaju i odgovornost da razoružaju agresora i razdvoje strane u konfliktu. To je bio isti princip koji je papa objavio 16. januara 1993. kada se pogoršavala situacija u Bosni i Hercegovini.
       Štaviše, 23. marta 1999. godine, kardinal Sodano je ambasadoru Jugoslavije pri Svetoj stolici poverio poruku, napisanu u ime Njegove svetosti, a upućenu predsedniku Miloševiću. U toj poruci kardinal je zatražio da jugoslovenski predsednik učini sve napore kako bi “pobedio mir poštujući istoriju i pravo”. Predsednik je takođe pozvan da “pozitivno razmotri sve predloge međunarodne zajednice koja želi da za narode Federacije obezbedi mir kome oni s pravom teže”.
       U međuvremenu, imao sam prilike da razgovaram sa državnim sekretarom SAD, gđom Madlen Olbrajt, u Vašingtonu 10. marta, a zatim i sa generalnim sekretarom UN Kofijem Ananom u Njujorku 12. marta. U oba slučaja, bio sam u mogućnosti da naglasim značaj postizanja definitivnog rešenja kosovskog problema, kao i da podstaknem napore, koji su tada bili u toku, da se nastavi sprovođenje onoga što je postignuto na Mirovnoj konferenciji u Rambujeu.
       U Beogradu je apostolski nuncije bio u stalnom kontaktu sa vlastima u Jugoslaviji kako bi bio u toku sa situacijom i kako bi ih upoznao sa zainteresovanošću Svete stolice da se dođe do mirnog rešenja kosovskog problema.
       3. Izgledi Svete stolice da okonča krizu
       Njegova eminencija kardinal Sodano, sazvao je 30. marta 1999. godine, u Vatikan ambasadore pri Svetoj stolici svih zemalja NATO-članica i onih zemalja koje su stalne članice Saveta za bezbednost UN. Svrha ovog sastanka je bila da se oni obaveste o aktivnostima Svete stolice u vezi sa krizom na Kosovu i da se jasno iznese stav Svete stolice u pogledu te krize.
       U tim okolnostima, u želji da dă konkretan doprinos očuvanju mira, Sveta stolica je tim ambasadorima uručila sledeće stavove na razmatranje njihovih vlada:
       a) jugoslovenskoj vladi: momentalni prestanak srpskih vojnih i policijskih operacija protiv stanovništva na Kosovu;
       b) prestanak bombardovanja od strane država-članica NATO-a, kako bi se omogućio povratak pregovorima u cilju pružanja garancije stanovništvu na Kosovu da će dobiti stepen autonomije koji bi poštovao njihove legitimne težnje u skladu sa istorijom i pravom;
       c) slanje neophodne hitne pomoći, uz poštovanje međunarodnih konvencija koje štite prava civilnog stanovništva tokom rata. Sveti otac je opširnije govorio o ovoj temi na Uskršnju nedelju (11. april 1999), u svojoj “Urbi et Orbi” poruci, kada je zatražio stvaranje humanitarnog koridora;
       d) održavanje mirovne konferencije koja bi uključila i susedne države;
       e) obrazovanje efikasnih međunarodnih mirovnih snaga;
       f) ponovno uključenje Ujedinjenih nacija i njihovih specijalizovanih organizacija u mirovni proces;
       g) uključenje OEBS-a sa njihovim dragocenim iskustvom na terenu.
      
       zaključak
       Naposletku, nadam se da sam uspeo da vam stavim do znanja da, u trenutnoj krizi, Sveta stolica nije osudila samu operaciju koja se odvija na teritoriji Jugoslavije. Zašto? Zato što se to može smatrati izrazom prava, pa čak i dužnosti da se interveniše (devoir d’ing›rence). Zaista, nijedna država danas ne može da se sakrije iza paravana nacionalnog suvereniteta i da grubo krši ljudska prava, čega smo svedoci na Kosovu. U stvari, ovo je jedan od velikih napredaka međunarodnog prava tokom proteklih godina.
       Kada su iscrpljeni svi diplomatski pristupi, oni koji su zaduženi za sudbinu nacija nemaju drugih sredstava sem da iskoriste silu da bi stali na kraj zločinima, naravno uvek u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija.
       U ovom slučaju, međutim, možemo se zapitati:
       - da li su zaista iscrpljena sva diplomatska sredstva;
       - da li su bombe bačene sa 5 000 metara najadekvatnije sredstvo da se odbrani stanovništvo koje je ugroženo u svojoj domovini;
       - da li je opravdana činjenica da su Ujedinjene nacije ostavljene po strani;
       - da li postoji proporcija između zla koje se mora iskoreniti i masovnog uništavanja koje se dešava u Jugoslaviji.
       Ovo su pitanja koja može postaviti bilo ko, ali, naravno, odgovornost za takav izbor imaju oni koji su smatrali da je bilo potrebno preduzeti ove akcije. Nadajmo se da su oni doneli tu odluku pošto su razmotrili sva ova pitanja i posledice.
       Kako stvari danas stoje, važno je, a to je i stav Svete stolice:
       - da se Ujedinjene nacije u punom smislu vrate u centar događanja;
       - da Rusija nastavi da igra centralnu ulogu u održavanju kontakta sa svim stranama u potrazi za rešenjem do koga bi se došlo pregovorima;
       - da se tekstovi OEBS-a koji se tiču prava nacionalnih manjina u potpunosti sprovedu u praksi;
       - da bilo koja inicijativa za zaustavljanje sukoba mora uključivati simultane korake kako se niko ne bi osetio poniženim.
       U ovom kontekstu, mogao bi se desiti sledeći scenario:
       - prestanak vojnih aktivnosti i etničkog čišćenja od strane jugoslovenske vojske i policijskih snaga na Kosovu;
       - prestanak NATO bombardovanja;
       - povratak izbeglica i raseljenih lica svojim kućama pod zaštitom međunarodnih mirovnih snaga, što bi pružilo samopouzdanje svim stranama.
       Nadajmo se da će konačno snaga prava nadjačati pravo sile i da će trajni mir u tom delu Evrope uskoro postati stvarnost. Svi mi treba da shvatimo da ne možemo živeti srećno jedni bez drugih, a još manje ako smo jedni protiv drugih