Memorandum
       Sveta stolica i kosovska tragedija
       1. Suočivši se sa izbijanjem sukoba, Sveta stolica nije ostala ravnodušna. Javne izjave pape Jovana Pavla II dobro su poznate. U sredu, 24. marta on je izjavio sledeće: “Ja svim srcem želim da oružje ućuti što pre, i da vraćajući se dijalogu i pregovorima, uz saglasnost svih uključenih strana, balkanski region dostigne pravedan i trajan mir”. Takođe i reči Njegove svetosti na kraju mise na Cvetnicu: “Uvek ima vremena za mir. Nikad nije kasno da se ponovo sastane i pregovara.”
       Vatikanski državni sekretar 23. marta predao je ambasadoru Savezne Republike Jugoslavije pri Svetoj stolici poruku Njegove svetosti za predsednika Slobodana Miloševića da ne štedi truda “da se omogući pobeda mira poštovanjem istorije i zakona”. Zatim, predsednik je bio pozvan “da sa naklonošću preispita sve predloge međunarodne zajednice koji su usmereni ka obezbeđenju mira za sve narode savezne države, kojem oni s pravom teže”.
       1. Sekretar za međudržavne odnose imao je priliku da sa državnim sekretarom SAD gđom Madlen Olbrajt 10. marta u Vašingtonu, kao i sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Kofijem Ananom, 12. marta u Njujorku, razgovara o važnosti postizanja definitivnog rešenja za kosovski problem i o podržavanju napora koji su se u tom trenutku preduzimali u cilju održanja pravca definisanog u Rambujeu.
       Konačno, tokom poslednjih nekoliko dana, Apostolska nuncijatura u Beogradu je u stalnom kontaktu sa Ministarstvom spoljnih poslova u cilju praćenja situacije i oglašavanja zainteresovanosti Svete stolice za mirno rešenje kosovskog problema.
       2. Državni sekretarijat, dakle, podržava diplomatske akcije u ovih nekoliko poslednjih meseci i želi da iskaže poštovanje onima koji pokušavaju da putem pregovora razreše dotična pitanja. Zaista je važno da međunarodna zajednica ne ostane ravnodušna. Pribegavanje sili nesumnjivo predstavlja poraz diplomatije, isto kao što oružano nasilje nikad ne predstavlja rešenje dostojno ljudskog roda kada je u pitanju rešavanje političkih, ekonomskih ili socijalnih problema.
       3. Međutim, prisećamo se katoličkog učenja o upotrebi sile u slučajevima legitimne odbrane, koje kaže: “u trenutku kada se sva sredstva mirnog rešavanja iscrpe” (Pastoralna konstitucija “Gaudium et Spes” Drugog vatikanskog koncila, br. 79).
       Po katoličkom učenju, postoje ukupno četiri uslova za legitimnu odbranu putem vojne sile:
       - šteta koju je agresor naneo jednoj naciji ili zajednici nacija mora biti dugotrajna, ozbiljna i definitivna;
       - svi drugi načini okončanja nasilja moraju se pokazati kao neefikasni ili neizvodljivi u praksi; moraju postojati ozbiljni izgledi za uspeh;
       - upotreba oružja ne sme proizvesti zlo i nerede, teže od zla koje treba otkloniti (upor. Katekizam Katoličke crkve, br. 2309).
       Nedavno je došlo do tragedije grubog kršenja ljudskih prava, koja nas obavezuje da se prisetimo dužnosti razoružanja agresora (izjava kardinala Anđela Sodana od 6. avgusta 1992: “Dužnost i pravo da se interveniše sa ciljem razoružavanja onoga ko namerava da oduzima život, nije da se podstakne rat, već da se on spreči”; kao i njegova izjava za “Corriere della Sera” od 20. januara 1999. godine).
       4. Sveta stolica razume da odluka o napadanju Savezne Republike Jugoslavije nije doneta lako i žali što su odgovorni za sudbinu naroda koji žive na toj teritoriji procenili da im je dužnost da odbiju kompromis predložen u Rambujeu, i kasnije u Parizu.
       Težeći, međutim, da kao “moralni autoritet”, dă konkretan doprinos zaštiti mira, Sveta stolica dopušta sebi da preda na razmatranje vlastima država-članica NATO-a i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sledeće predloge:
       a) Jugoslovenskoj vladi: hitan prestanak operacija srpske vojske i milicije protiv kosovskog stanovništva;
       b) Obustavljanje bombardovanja od strane zemalja članica NATO-a, kako bi se omogućio povratak pregovorima sa ciljem da se narodima Kosova garantuje izvestan stepen autonomije koji predstavlja njihove legitimne težnje, u skladu sa istorijom i zakonom;
       c) Slanje neophodne pomoći za hitne situacije, uz poštovanje međunarodnih konvencija koje štite prava civilnog stanovništva u doba rata. Međunarodna zajednica sasvim opravdano donela je humanitarni zakon, čak i za vreme rata, “ius in bello”, koji mora biti poštovan;
       d) Održanje mirovne konferencije koja bi uključila i susedne zemlje;
       e) Formiranje efikasnih međunarodnih mirovnih snaga;
       f) Ponovno uključenje Ujedinjenih nacija i njihovih specijalizovanih agencija u mirovni proces;
       g) Ne bi trebalo zanemariti političku ulogu OEBS-a pošto je stekao korisnu stručnost na terenu.
      
       * * *
      
       Sveta stolica je mišljenja da u jeku vojnih operacija, niko ne bi trebalo da misli da je sramota razmišljati u pravcu pregovora. Odmah se prisećamo dobro poznatih reči pape Pija XII, izgovorenih 24. avgusta 1939: “Prisutna je neposredna opasnost, ali ima još vremena. Ništa se ne gubi mirom. Ratom se sve može izgubiti. Neka ljudi ponovo počnu da razumeju jedni druge. Neka ponovo počnu da razgovaraju. Tretirajući jedni druge uz dobru volju i poštovanje uzajamnih prava, shvatiće da iskreni i efektni pregovori nikad ne isključuju častan ishod.”
       Iz Vatikana, 30. mart 1999.