Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji se odigrao tokom poslednje decenije dvadesetog veka, bio je obeležen nasiljem među ljudima, sukobima među etničkim grupacijama, čak i ratom između nacija. Sveta stolica, nikad ravnodušna na takve situacije, delovala je snažno da unapredi mir na Balkanu, zasnovan na pravdi i osnovnom pravu ljudi da jedni uz druge žive u miru (Kriza u Jugoslaviji - stav i delovanje Svete stolice - 1991-1992. godine, Sveske “Osservatore Romano”, br. 18, Libreria Editrice Vaticana; Delovanje Svete stolice u bosanskom sukobu, Sveske “Osservatore Romano”, br. 25, Libreria Editrice Vaticana i Delovanje Svete stolice za mir na Balkanu, Sveske “Osservatore Romano”, br. 33, Libreria Editrice Vaticana).
       Stoga, kada je nasilje počelo i kako se sve više širilo unutar pokrajine Kosovo u Saveznoj Republici Jugoslaviji, Sveta stolica nije oklevala da upotrebi svoja specifična sredstva kao doprinos miru. Svrha ove knjige je da predstavi stav i delovanje Svete stolice u pogledu krize na Kosovu.
      
       Kosovo u dvadesetom veku
       Na početku dvadesetog veka Kosovo je bilo deo Osmanskog carstva, a pripojeno je srpskoj teritoriji tek 1913. godine. Za vreme maršala Tita, koji je bio na čelu Jugoslavije od 1945. do 1980. godine, uživalo je znatnu autonomiju. Međutim, nakon njegove smrti 1980. godine, etnička trvenja izbila su na površinu, a zahtev za nezavisnošću Kosova postajao je sve jači. Vlasti u Beogradu reagovale su na ove događaje proglašavajući vanredno stanje. Žestoki okršaji između kosovskih Albanaca i srpske policije postajali su sve češći. U njima je bilo povređenih i mrtvih. Godine 1989. vlasti u Beogradu su ukinule autonomiju koju je Kosovo uživalo u prethodnom periodu.
       Decenija 1990-ih bila je obeležena intenzivnom borbom između, kako se činilo, pokušaja Beograda da “posrbi” Kosovo (što je Međunarodni savez za ljudska prava konstatovao i osudio 1993. godine u Helsinkiju) i sve odlučnijeg i apsolutnog zahteva za nezavisnošću od strane izvesnih elemenata koji su predvodili kosovske Albance. Tokom ovih deset godina učinjeni su napori da se problem reši na miran i diplomatski način. Istovremeno, nasilje na Kosovu se povećavalo sa sve dužom listom žrtava.
       Godine 1997. situacija se pogoršala. Ova godina počela je ubistvom pet kosovskih Albanaca za koje se smatralo da su lojalni srpskim vlastima. Nakon tog incidenta sledilo je hapšenje 25 kosovskih Albanaca koji su pripadali Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Na kraju godine studenti univerziteta, koji su zahtevali povratak svojih akademskih i etničkih prava, organizovali su masovne javne demonstracije.
       U ovom kontekstu, Sveta stolica je formulisala svoj stav navodeći sledeće:
       1. Neophodno je prestati sa nasiljem i započeti bezuslovan dijalog između vlasti u Beogradu i predstavnika albanskog stanovništva na Kosovu.
       2. Međunarodno priznate granice ne mogu se menjati silom.
       3. Savezne jugoslovenske vlasti treba da garantuju široku autonomiju pokrajini Kosovo, u skladu sa međunarodnim normama o pravima manjina. Kao što je poznato, kosovski Albanci uživali su takvu autonomiju do 1989. godine.
       4. Iz tog razloga jugoslovenska vlada je dužna da napravi konstruktivne predloge, iskreno pružajući široku autonomiju. Neophodno je pokazati kreativnost u predstavljanju takve autonomije, koja bi mogla čak i da uključuje samoupravu.
       5. Obaveza je međunarodne zajednice da pomogne dvema stranama da prekinu s nasiljem i započnu pregovore što pre.
       Do 1998. godine događaji na Kosovu počeli su da privlače pažnju međunarodne zajednice, a međunarodna diplomatija počela je da nudi svoje usluge da bi se pronašlo mirno rešenje. Početkom marta, svet je saznao za ubijanje nekoliko kosovskih Albanaca, uključujući žene i decu. Nasilje između snaga srpske policije i kosovskih Albanaca postalo je svakodnevna pojava, prouzrokujući smrt na obe strane.
       Situacija na Kosovu može se podeliti na tri perioda: od marta 1998. godine do 24. marta 1999. godine; od 24. marta 1999. godine do 10. juna 1999. godine; period nakon 10. juna 1999. godine.
      
       Period od marta 1998. godine do 24. marta 1999. godine
       Ovaj period bio je obeležen povećanim nasiljem na Kosovu, što je dovelo do neizmernih ljudskih patnji. Oko 200 000 ljudi postali su izbeglice, a više od 2 000 ljudi na obe strane je poginulo. Potom, veliki broj ljudi je izgubio posao i svoje domove.
       U svetlu značajnog preokreta događaja, Sveti otac govorio je nekoliko puta, otkrivajući svoju duboku zabrinutost za situaciju na Kosovu. Tri glavne teme su se pojavile u intervencijama koje će slediti: solidarnost sa onima koji pate, hitnost dijaloga između dve strane i neophodnost angažovanja međunarodne zajednice, čija pomoć je potrebna u zaustavljanju eskalacije nasilja.
       1. Solidarnost sa onima koji pate:
       Ova tema posebno je naglašena kada je Sveti otac prvi put govorio o Kosovu u nedelju 8. marta 1998. nakon angelusa (angelus - kod rimokatolika molitva uz večernja i jutarnja zvona; započinje rečima: Angelus Domini... prim.prir.). Tom prilikom on je rekao:
       U ovo vreme duboko smo zabrinuti kritičnim razvojem situacije na Kosovu, gde izlivi nasilja ponovo prete da ugroze napore za postizanjem dijaloga i mira.
       Izražavajući solidarnost koju u srcu osećam sa onima koji pate, žaljenje zbog smrti koja je zadesila njihove bližnje i strah za budućnost, želim da apelujem na dobru volju svih da ne štede napore u traženju podesnih rešenja, koja poštuju slobodu i prava tih dragih ljudi.
       Neka ih čuva blažena devica Marija.
       2. Hitnost dijaloga između dve strane
       Ova tačka je od naročitog značaja. Jedno duže vreme vlasti u Beogradu odbijale su da razgovaraju sa predstavnicima kosovskih Albanaca, jer ih je jugoslovenska Savezna vlada smatrala teroristima. U isto vreme, kosovski Albanci bili su podeljeni u pogledu toga kakvo su predstavljanje želeli i kakve su zahteve nameravali da ostvare. S jedne strane, određeni elementi insistirali su na nezavisnosti Kosova čak i po cenu nasilja. S druge strane, drugi elementi su tvrdili da bi dobijanje potpune autonomije mirnim sredstvima bila pobeda.
       Zalažući se da sukobljene strane u raznim regijama sveta, uključujući tu i Kosovo, načine hrabar korak ka dijalogu, papa je rekao nakon angelusa 7. juna 1998. godine:
       Uznemireni smo vestima o sukobima koji trenutno pogađaju čitave narode. U prvom redu, mislim na oružane sukobe između Etiopije i Eritreje i na pogoršanje situacije na Kosovu. Neka Bog dopusti da dragi ljudi Afrike, koji su već prošli tolika teška iskušenja, budu pošteđeni od daljih patnji.
       Nedaleko od nas, na Kosovu, nasilne odluke, represija i raspad zajednica... podsećaju na tragičnu istoriju Balkana.
       Traganje za mirnim rešenjem kroz pregovore zahteva strpljenje i smelost. Molimo se da Gospod prosvetli sukobljene strane da krenu putem dijaloga, što je duži, ali za sve delotvorniji način.
       3. Potreba za angažovanjem međunarodne zajednice da pomogne u zaustavljanju eskalacije nasilja
       Ovaj poziv Svetog oca bio je vrlo značajan i ponovljen je više puta:
       Nakon angelusa u nedelju 7. juna 1998. godine, on je rekao:
       Situacija na Kosovu ne sme ostaviti međunarodnu zajednicu ravnodušnom.
       Tokom svog govora prilikom predaje akreditivnih pisama novog belgijskog ambasadora 6. jula 1998. godine Sveti otac izneo je sledeće:
       U tom smislu i sve evropske zemlje moraju biti sve više i više posvećene usklađivanju napora da reše važne stvari koje se odnose na međunarodnu saradnju. Naročito je neophodno da se različite nacije na kontinentu suoče sa ozbiljnom situacijom na Balkanu; moraju bliže da sarađuju u cilju rešavanja ovog sukoba, da bi izbeglice i raseljena lica mogli da se vrate u mesta odakle potiču, da bi se obezbedila sloboda kretanja svima i pomoć u ponovnoj gradnji kuća i javnih institucija. Štaviše, Evropa se poziva da ohrabri i čvrsto podrži pomirenje među narodima regiona i da uzme učešća u ekonomskom razvoju zemalja koje su oslabljene ratom. Mir zavisi od zajedničkog učešća u solidarnosti svih nacija-partnera na kontinentu, koje će uz podršku međunarodne zajednice sigurno ojačati veze između zemalja.
       Tokom svoje pastirske posete Hrvatskoj, papa je pre angelusa 4. oktobra 1998. godine rekao:
       Posebno sam uz one koji i danas zabrinuto iščekuju konačne vesti o sudbini svojih bližnjih, koji su nestali tokom nedavnog rata. Isto tako sam uz one koji su nasiljem rata otrgnuti od svojih domova i još uvek ne mogu da se vrate, ili ako su se i vratili, potrebna im je pomoć da završe poslove oko ponovne gradnje svojih domova da bi opet nastavili miran porodični život.
       I kako da se sa velikom zabrinutošću ne prisetimo tragedije koja se neprestano odigrava u susednom regionu Kosovo? Neka konačno umesto nasilja i razaranja nastupe razumevanje, uzajamno poštovanje, oproštenje i pomirenje. Da bi se postigao ovaj cilj, međunarodna zajednica ne sme da propusti da obezbedi blagovremenu pomoć sa velikim osećanjem solidarnosti.
       U međuvremenu, monsinjor Mario Zenari, stalni predstavnik Svete stolice u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), izneo je ovu temu pred Stalni savet OEBS-a, koji je održao poseban sastanak 1. oktobra 1998. godine da bi se diskutovalo o krizi na Kosovu. Izražavajući zabrinutost Svetog oca i Svete stolice zbog pogoršanja situacije na Kosovu, monsinjor Zenari je rekao:
       Dokle god traje sukob, zverstva koja nemaju nikakvog opravdanja, poput onih o kojima smo neda- vno bili obavešteni, nastaviće da se dešavaju, a ljudi na obe strane da pate...
       Očigledno je da je hitno potrebno da međunarodna zajednica postigne opštu saglasnost, što će obe strane ubediti u njenu odlučnost da sudeluje zajedno s njima u pronalaženju odgovarajućeg i pravičnog rešenja krize, što će zaštititi i očuvati dostojanstvo svih ljudi i naroda u toj oblasti.
       Tokom početnih faza krize, vlasti u Beogradu su odbile da dopuste mešanje bilo koje organizacije međunarodne zajednice tvrdeći da je situacija na Kosovu čisto unutrašnja stvar nad kojom međunarodna zajednica nema nikakvu nadležnost.
       Pa i pored svega, međunarodna zajednica je intervenisala na diplomatskom nivou. Postojale su inicijative od strane Kontakt-grupe, koja je upravo i oformljena da bi se bavila krizom na Balkanu i u čijem su sastavu Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Italija, Rusija i Sjedinjene Države. Evropska unija i OEBS su takođe pokušali da nađu rešenje ovog problema, kao i pojedine zemlje kao što su Rusija i Sjedinjene Države.
       Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je tokom ovog perioda tri rezolucije koje su osudile nasilje na Kosovu i zalagao se za mirno rešenje problema.
       Kada se kriza pogoršala krajem 1998. godine, diplomatski napori su se pojačali. Od naročitog značaja je sporazum postignut između OEBS-a i Beograda 13. oktobra 1998. godine. Prilikom tog sporazuma Beograd je obećao da će smanjiti prisustvo srpskih snaga na Kosovu, održavati prekid vatre i dozvoliti da 2 000 ljudi iz OEBS-a uđe u pokrajinu da bi se verifikovao prekid vatre.
       Međutim, mogućnost susreta između vlasti u Beogradu i kosovskih Albanaca još uvek je bila neizvesna. Obraćajući se članovima diplomatskog kora 11. januara 1999. godine, Sveti otac je apelovao na međunarodnu zajednicu da učini što je u njenoj moći da do tog susreta dođe. Rekao je sledeće:
       Kultura mira je daleko od toga da bude univerzalna, kao što svedoče centri stalnog razdora.
       Nedaleko od nas, balkanski region i dalje prolazi kroz period velike nestabilnosti. ... Kosovo je nedavno opet bilo poprište smrtonosnih sukoba i iz etničkih i iz političkih razloga, koji su sprečili dijalog za mir među sukobljenim stranama i koji koče svaki ekonomski razvoj. Mora se sve učiniti da bi se pomoglo ljudima sa Kosova i Srbima da sednu i razgovaraju kako bi se bez odlaganja odagnao i poslednji trag oružja koje parališe i ubija.
       Hitnost papinog apela potvrdila se nekoliko dana kasnije, kada je 15. januara 1999. godine međunarodna štampa objavila da je 45 Albanaca ubijeno kod sela Račak. Sukobi između dve strane su se zaoštrili prouzrokujući dodatne teškoće i gubitke u ljudstvu.
       Nakon te tragedije, međunarodna zajednica je pojačala napore da se dve strane sastanu da bi se pronašlo rešenje. Sveti otac održao je još jedan govor. U sredu, 20. januara 1999. godine tokom generalne audijencije rekao je:
       U mnogim delovima sveta još uvek postoje pretnje izgledima za mir. Nedavno su se desili ispadi okrutnog varvarstva, naročito na Kosovu i u Sijera Leoneu.
       Molimo Gospoda sa obnovljenim poverenjem da gde god mržnja obiluje, on izlije svoju očinsku milost u još većem obilju, da ponovo probudi savesti onih koji upravljaju sudbinama ljudi usmeravajući im srca ka mislima o miru.
       Potom, u telegramu poslatom 21. januara 1999. godine Njegovoj ekselenciji, prečasnom Francu Perku, beogradskom nadbiskupu i predsedniku Biskupske konferencije Jugoslavije, papa je naveo:
       Duboko ožalošćen pogoršanjem situacije u kosovskom regionu, želim da izrazim svoju očinsku bliskost sa svima onima koji su pretrpeli skorašnje tragične događaje. Još jednom preklinjem predstavnike vlasti da spreče lanac nasilja i potraže način za konstruktivni dijalog radi zaštite neotuđivih prava svakog ljudskog bića. Upućujem svoj apostolski blagoslov Vašoj ekselenciji, biskupima Jugoslavije, a posebno biskupu prizrenskom Marku Sopiju, kao i svom sveštenstvu i vernicima poverenim Vašoj pastirskoj brizi.
       Dan ranije, 20. januara 1999. godine, Njegova eminencija kardinal Anđelo Sodano, državni sekretar Svete stolice, pristao je na intervju za italijanski dnevni list “Corriere della Sera”. Ograničavajući se na sve veću krizu na Kosovu, kardinal je ponovio stav Svete stolice: bliskost Svetog oca sa žrtvama sukoba, neprihvatanje nasilja kao sredstva za rešavanje sporova, hitnost dijaloga između dve strane da bi se pronašlo odgovarajuće rešenje i potreba da međunarodna zajednica sudeluje u tom procesu.
       Štaviše, kardinal Sodano je iskoristio ovu priliku da opomene one koji imaju načina da ispune obavezu razdvajanja sukobljenih strana i da ih dovedu do pomirenja. On je isto tako podsetio na učenje Crkve koje potvrđuje potrebu razoružavanja agresora. Posebno je istakao da je dužnost i pravo intervenisati da se razoruža onaj čija je namera da ubija, ne da bi se podstakao rat, već da bi se sprečio.
       Naposletku, međunarodna zajednica je uspela da ubedi vlasti u Beogradu i vođe kosovskih Albanaca da se sastanu u Rambujeu, u Francuskoj. Ta konferencija je bila održana od 6. do 23. februara.
       Svesna važnosti te konferencije i onog što je u pitanju, Sveta stolica je dala izjavu za štampu 22. februara 1999. godine u kojoj se podseća kako je Sveti otac ponavljao apele za dijalogom i angažovanjem međunarodne zajednice u rešavanju krize. Tačnije, izjava izražava zahvalnost Svetog oca za napore koje je međunarodna zajednica preduzela na konferenciji u Rambujeu i njenu veliku želju da se pronađe mirno i trajno rešenje. Isto tako potvrđuje da pribegavanje vojnim akcijama nosi sa sobom ozbiljne rizike i ogromne patnje civilnog stanovništva.
       Njegova ekselencija nadbiskup Žan-Luj Toran, sekretar Svete stolice za međudržavne odnose, imao je priliku da razgovara u Vašingtonu 10. marta sa državnim sekretarom Sjedinjenih Država, gđom Medlin Olbrajt i 12. marta u Njujorku sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija, Kofijem Ananom. Oba puta nadbiskup Toran je ponovio stav Svete stolice u vezi sa značajem pronalaženja konačnog rešenja kosovskog problema putem dijaloga. Isto tako podstakao ih je da održe pravac definisan u Rambujeu.
       Konferencija u Rambujeu se, međutim, završila bez konačnog zaključka. Strane su se dogovorile da se sastanu ponovo u Parizu od 15. do 18. marta. A konferencija je završena bez sporazuma.
       Nakon angelusa 21. marta 1999. godine, Sveti otac je ponovio svoju molbu za mirno rešavanje sukoba. On je rekao:
       Pogoršavanje situacije na Kosovu podstiče me da vas zamolim da se molite, tako da Gospod prosvetli sve koji su odgovorni za budućnost ovog regiona.
       Ove zajednice su već izdržale dug “put krsta” i čekaju na rešenje koje je u skladu sa istorijom i zakonom.
       Neka Marija, Kraljica mira, ulije u srca onih, koji u svojim rukama imaju sudbinu naroda, hrabrost da preduzmu korake podstaknuti istinskim opštim dobrom.
       Pored ovih inicijativa, počela je da se manifestuje pastoralna briga za ljude ovog regiona, naročito za izbeglice. Njegova ekselencija, prečasni Stiven Hamao, predsednik Papskog veća za pastoralnu brigu o migrantima i raseljenima posetio je kosovske izbeglice u Albaniji od 1. do 4. 2. 1999. godine.
      
       Period od 24. marta 1999. godine do 10. juna 1999. godine
       Ovaj period bio je obeležen intenzivnom aktivnošću Svete stolice u zaustavljanju zaoštravanja krize, koja je počela tokom večeri 24. marta 1999. godine.
       Već tokom jutra toga dana, Sveti otac je predvodio javnu molitvu za mir na Kosovu. Tokom generalne audijencije on je rekao:
       Sad bismo želeli da uputimo posebnu molitvu Ocu milosti da pošalje dar mira koji je posebno Kosovu i Evropi danas tako potreban.
       Potom je usred noći 24. marta 1999. godine NATO, jednoglasnim konsenzusom svojih 19 članica, počeo vojnu akciju koja se prvenstveno sastojala od vazdušnih udara i raketnih napada na Srbiju.
       Kada su objavljene ove vesti, Sveta stolica je izdala saopštenje za štampu u kojem se navodi: “Pribegavanje sili je uvek poraz za čovečanstvo. Ne možemo a da ne pomislimo na moguće žrtve i osećanja mržnje, koja će se bez sumnje pojaviti. Ovde se prisećamo izjave pape Pija XII od 24. avgusta 1939. godine: “Ništa se ne gubi u miru. Sve može biti izgubljeno ratom.”
       Nešto kasnije, monsinjor Čelestino Miljore, podsekretar Svete stolice za međudržavne odnose, u obraćanju na papskom lateranskom univerzitetu 14. maja 1999. godine, rekao je razmišljajući o ovoj konstataciji: “Međunarodni zakon pruža načine za stvaranje mira. Možda je nepotpun i možda mu nedostaje izvršna vlast i tako dalje. Ali, kultura mira nas nikada ne ostavlja na miru dok ne uradimo sve što je u našoj moći da pronađemo adekvatno rešenje za ono što nam se čini da je beznadežna situacija. Ponovo uspostavljati prava koristeći opet rat i nasilje je zaista ‘poraz za čovečanstvo’, poraz naše inteligencije, razuma, stvaralačkih moći i čvrstog ubeđenja da je mir uvek moguć.”
       Nešto detaljnije objavljeno je 25. marta saopštenje za štampu: “Sveti otac sa dubokom zabrinutošću prati tešku situaciju i patnje koje su zadesile ovo stanovništvo...”
       “Sveta stolica ostaje u kontaktu sa stranama u sukobu, pozivajući ih da odmah opet započnu dijalog i pronađu časno rešenje za sve.”
       “Ovaj poziv Sveta stolica prenela je i vladi u Beogradu, da bi zatražila saradnju ostalih evropskih zemalja. Zajednička evropska kultura kojoj pripadaju sigurno će obezbediti osnovu za dijalog između svih strana.”
       Zapravo, poziv na dijalog i poziv na pregovore bili su ključni elementi intervencija Svete stolice tokom ovog kriznog perioda. Na kraju mise na Cvetnicu, 28. marta 1999. godine papa je rekao:
       Neka ove grane budu simbol onog mira kojem teže narodi Balkana. Neka bratstvo i razumevanje preovladaju nad silama mržnje i u tom delu Evrope. Papa je uz one koji pate i poručuje svima: Uvek je vreme za mir! Nikad nije suviše kasno da se sastane i pregovara.
       Sveti otac govorio je o istoj temi sledećeg dana 29. marta 1999. godine u obraćanju članovima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope:
       Ovde bih želeo da pomenem rat koji se vodi na našem pragu, na Kosovu, a koji ranjava Evropu u celini. Hitno tražim da se učini sve kako bi se u tom regionu uspostavio mir i kako bi civilno stanovništvo živelo u bratstvu na svom tlu. Kao odgovor nasilju, dalje nasilje nikad ne obećava put ka izlazu iz krize. Zato treba ućutkati oružje i osvetu kako bi se uključili u pregovore koji obavezuju sukobljene strane, sa željom da se postigne, što je pre moguće, sporazum koji će poštovati različite narode i različite kulture, pozvane da izgrade zajedničko društvo u kojem će se poštovati osnovne slobode. Takav razvoj događaja može biti zabeležen u istoriji kao jedan nov činilac koji unapređuje izgradnju Evrope.
       Uveče 30. marta 1999. godine, ambasadori pri Svetoj stolici iz država-članica NATO-a i oni iz zemalja koje su stalni članovi Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, bili su pozvani na sastanak u papsku palatu. Njegova eminencija kardinal Anđelo Sodano i Njegova ekselencija nadbiskup Žan-Luj Toran predstavili su im stav Svete stolice u vezi sa krizom na Kosovu.
       Prvo je nadbiskup Toran prezentirao inicijative koje je preduzela Sveta stolica u vezi s tim pitanjem da bi se uspostavio trajni mir u regionu. Drugo, pozdravio je nastojanja drugih vlada, međunarodnih organizacija i pojedinih nacija, koje su se svesrdno založile za rešavanje problema putem pregovora. Treće, podsetio je ambasadore na učenje Crkve o upotrebi sile u slučajevima legitimne odbrane (upor. Katekizam Katoličke crkve, br. 2309), “onda kada su sva druga sredstva za mirno rešenje istrošena” (Gadium et Spes, br. 79). Četvrto, potvrdio je da je Sveta stolica potpuno svesna da odluka da se interveniše upotrebom vojne sile nije lako donesena i da žali što su oni koji su odgovorni za sudbinu stanovništva koje živi na ovoj teritoriji, smatrali da im je dužnost da odbiju kompromise predložene u Rambujeu i kasnije u Parizu.
       Naposletku, on je predložio plan delovanja u korist postizanja mirnog rešenja:
       1. Jugoslovenskoj vladi: da odmah zaustavi delovanje srpske vojske i policije protiv stanovništva na Kosovu;
       2. Prekid bombardovanja od strane zemalja-članica NATO-a, da bi se moglo nastaviti sa pregovorima u cilju garantovanja stepena autonomije stanovništvu Kosova, poštujući njihove legitimne težnje u skladu sa istorijom i zakonom;
       3. Slanje neophodne hitne pomoći poštujući međunarodne konvencije koje štite prava civilnog stanovništva za vreme rata;
       4. Održavanje mirovne konferencije koja bi uključila i susedne zemlje;
       5. Stvaranje efikasne međunarodne sile za održanje mira;
       6. Ponovno uključivanje Ujedinjenih nacija i njihovih specijalizovanih agencija u sve inicijative za postizanje mira;
       7. Uključivanje OEBS-a u mirovni proces
       Papa je 31. marta 1999. godine poslao Njegovu ekselenciju nadbiskupa Jozefa Kordesa, predsednika Papskog veća “Cor Unum”, u Albaniju da izrazi svoju bliskost sa ogromnim brojem izbeglica, koje su tamo pristigle. U svom pismu nadbiskupu potpisanom 30. marta 1999. godine, Njegova svetost piše:
       Ovih dana kada se pripremamo da proslavimo Uskršnje praznike, Evropa nažalost prolazi kroz još jedan tužan trenutak svoje istorije. Mučan sukob koji je izbio na Kosovu prouzrokovao je neizrecive patnje ljudi i posejao mržnju, nasilje i smrt. ... Pratim razvoj situacije i u svojim molitvama molim se Gospodu, našem milostivom Ocu, da se smiluje na svoju decu koja prolaze kroz surova iskušenja. Molim Mariju, Kraljicu mira, da onima koji snose odgovornost, kao i svim ljudima dobre volje, podari hrabre namere, koje će doprineti pomirenju i miru.
       Šaljem Vas, časni brate, kao predsednika dikasterija Svete stolice odgovorne za humanitarnu pomoć u Albaniju, da izrazite papinu bliskost sa žrtvama ove tragedije i da izbeglicama koje su pretrpele njene užase predočite moju duhovnu i materijalnu solidarnost, kao moj doprinos i doprinos svih hrišćana. ...
       Recite deci, majkama i starijim ljudima koje sretnete da je papa uz njih i da će uvek biti, dok na Balkanu ne zavlada istinski i trajni mir. ...
       Potom, 1. aprila 1999. godine na Veliki četvrtak, papa se direktno obratio Vilijemu Klintonu, predsedniku Sjedinjenih Država, Slobodanu Miloševiću, predsedniku Savezne Republike Jugoslavije i Havijeru Madariaga Solani, generalnom sekretaru NATO-a. U ličnim pismima, napisanim svakom od njih, Njegova svetost moli za primirje tokom nedelje koja razdvaja dve proslave Uskrsa - zapadne hrišćanske zajednice (4. aprila) i istočne hrišćanske zajednice (11. aprila). Pisma Klintonu i Solani poslata su preko diplomatskih kanala Svete stolice u Vašingtonu i Briselu.
       S druge strane, Sveti otac je poslao nadbiskupa Torana 1. aprila 1999. godine u Beograd da lično uruči pismo upućeno predsedniku Jugoslavije. Tokom te misije koja je trajala od 9,30 pre podne do 4 sata po podne, Njegova ekselencija se susrela sa jugoslovenskim ministrom inostranih poslova Živadinom Jovanovićem, predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem i patrijarhom Srpske pravoslavne crkve gospodinom Pavlom. U tri sata popodne, nadbiskup Toran sreo se sa Miloševićem i uručio mu pismo potpisano od strane pape.
       Na kraju ovog putovanja, nadbiskup Toran konstatovao je sledeće:
       1. Nisam došao da donesem rešenje, već da podelim papinu duboku zabrinutost zbog dramatične situacije, koja stvara neizmerne patnje za bezbroj ljudi unutar Savezne Republike Jugoslavije.
       2. Tokom mojih današnjih razgovora, izneo sam sledeće stavove:
       a) Papa Jovan Pavle II oseća bliskost sa svima onima koji pate bez obzira na njihovo etničko poreklo, religiozna uverenja ili politička ubeđenja. Njegova je velika želja da svi ljudi budu poštovani sa jednakim dostojanstvom. To treba postići poštujući zakon i uzimajući u obzir istorijske činjenice.
       b) Svakog dana papa prima iz svih mesta zahteve za pomoć ljudima sa kojima se loše postupa, koji su proterani iz svojih domova, a da i ne pominjem one koji su ubijeni. Papa smatra da ne postoji politički razlog koji može opravdati svirepost i to se mora zaustaviti da bi humanitarne organizacije mogle da dođu i pruže svoju pomoć kako bi se ublažile patnje velikog broja naših sestara i braće u svetu.
       c) Papa je uveren u vrednost diplomatije, jer se ona zasniva na poštovanju drugih, na sluhu za legitimne težnje drugih i na učtivosti. On veruje da će samo političko rešenje pružiti mogućnost narodima ove oblasti da žive zajedno u miru.
       d) Za nekoliko dana hrišćani celog sveta će proslaviti Uskrs - slavljenje pobede života nad smrću. Njegova svetost i mnogi hrišćanski poglavari, poput patrijarha Pavla sa kojim sam se sreo, smatraju da bi to bio veliki humani gest ukoliko bi se prekinule sve vojne akcije tokom nedelje koja odvaja zapadno od istočnog proslavljanja crkvenog praznika (od 4. do 11. aprila). Naravno, ovakva inicijativa treba da bude propraćena praktičnim merama tako da nijedna strana ne iskoristi ovaj period za postizanje svojih sopstvenih ciljeva. Svakako, humanitarne organizacije bi bezbedno mogle ući i nastaviti svoj hitan i neodložan posao.
       3) Mislim da danas nema pobednika, samo gubitnika. Moramo postići trijumf mira. U tom smislu je i papa Jovan Pavle II pisao danas predsedniku Miloševiću, predsedniku Klintonu i Solani, generalnom sekretaru NATO-a.
      
       * * *
      
       Nadam se i molim da moja poseta - koja je pre svega izraz posredovanja za mir pape Jovana Pavla II - nađe odjek u srcima svih onih koji slušaju glas savesti. Ovo je vidokrug delovanja diplomatskih aktivnosti Svete stolice. Papa i njegovi saradnici veruju da je čovek bolji nego što se čini da jeste. I to je razlog što mi nikad ne gubimo nadu. Sveta stolica se nada da će Savezna Republika Jugoslavija opet pronaći mir za sve i zauzeti mesto koje joj pripada u današnjoj Evropi.
       Beograd, 1. april 1999. godine
      
       Na Veliki petak, 2. aprila 1999. godine, u svom razmišljanju na kraju “Puta krsta” (Via Crucis) Sveti otac je spomenuo neprekidni sukob u Jugoslaviji:
       Hrist je “prezren i odbačen” kroz one koji su poniženi i ubijeni u ratu na Kosovu i svugde gde pobeđuje kult smrti; Mesija “bi ranjen za naše prestupe” kroz žrtve mržnje i zla u svako doba i na svakom mestu. Narodi podeljeni i pogođeni nerazumevanjem i ravnodušnošću ponekad izgledaju kao “zalutale ovčice”.
       Sveti otac je nastavio da pokazuje svoju duboku zabrinutost za ljude izložene sve većem nasilju u Srbiji i na Kosovu, prouzrokovanom vojnim dejstvima NATO-a i proterivanjem kosovskih Albanaca. Usled svega toga, ljudske patnje su poprimile dramatične razmere, a broj izbeglica i ljudi koji su ostali bez svojih domova, prema navodima strane štampe, dostigao je razmere egzodusa. Stoga, na Uskršnju nedelju, 4. aprila 1999. godine, tokom tradicionalne poruke “Urbi et Orbi”, papa je zatražio da se otvori humanitarni koridor, tako da pomoć može da stigne do onih kojima je najpotrebnija. Rekao je:
       Od uskrslog Gospoda prizivam dragoceni dar mira, pre svega za opustošeno tlo Kosova, gde se suze i krv i dalje mešaju u tragičnom prizoru mržnje i nasilja. Pomišljam na one koji su ubijeni, na one koji su ostali bez doma, na one koji su otrgnuti od svojih porodica, na one koji su bili primorani da pobegnu. Neka se pokrene solidarnost svih kako bi konačno bratstvo i mir ponovo progovorili! Kako možemo biti ravnodušni prema žalosnoj bujici ljudi i žena sa Kosova koji kucaju na naša vrata, preklinjući za pomoć? Na ovaj sveti dan, osećam se dužnim da uputim iskreni apel vlastima Savezne Republike Jugoslavije da dozvole otvaranje humanitarnog koridora, kako bi se pomoć dostavila velikom broju ljudi okupljenih na granici Kosova. Ne smeju postojati granice koje će ometati dela solidarnosti; koridori nade uvek su imperativ.
       Njegova eminencija kardinal Sodano ponovio je papin apel i objasnio da međunarodni zakon predviđa ove “koridore nade” čak i tokom sukoba. U intervjuu za Radio Vatikan, koji je emitovan u nedelju, na dan Uskrsa, on je konstatovao:
       “Danas je svečani dan za čitavu Crkvu. To je takođe i veliki dan za svet koji na Crkvu gleda kao na kvasac dobra u društvu. Moja želja je da Hristov mir ispuni savest svakog ljudskog bića. To nam je tako neophodno. Svet je potresen dramatičnom situacijom na Kosovu, i ja takođe apelujem na vođe jugoslovenske države da bar dozvole da stigne humanitarna pomoć. Na taj način, tokom sukoba ljudska prava će biti zaštićena. Postoji stara izreka koja potvrđuje da čak i za vreme rata postoji zakon, ‘ius in bello’. Taj humanitarni zakon povezan je sa mnogim konvencijama, u Ženevi i u Hagu; pre nekoliko dana bila je jedna u Ujedinjenim nacijama koja se ticala dece, a koje se Jugoslavija pridržavala. Stoga, tokom ove aktuelne drame, trebalo bi da postoje, kao što je papa rekao, koridori nade za one koji pate.”
       Duboka zabrinutost Svetog oca za ljude izložene nasilju na Kosovu izneta je od strane delegacije Svete stolice, koja je učestvovala na sastanku radne grupe za humanitarna pitanja Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, koji je održan 6. aprila 1999. godine u Ženevi. Intervencija Svete stolice sadržala je tri tačke:
       Prvo, izrazila je zahvalnost humanitarnim grupama, uključujući i katoličke organizacije za pomoć, čiji je odziv u pružanju pomoći izbeglicama koje pate bio zaista ohrabrujući. “U celom svetu se oseća velika solidarnost da se pomogne u ovoj dramatičnoj situaciji.”
       Drugo, delegacija je izrazila duboku zabrinutost Svete stolice za “bezbednost izbeglica, kao i onih koji su ostali na Kosovu”. Ona je prenela njenu zaokupljenost “pitanjima koja će, ukoliko se verifikuju, zahtevati posebnu pažnju: nestanak nenaoružanih kosovskih Albanaca; miniranje graničnih područja; konfiskacija dokumenata onih što napuštaju Kosovo, sa rizikom da će ostati bez državljanstva”.
       Naposletku, ona je ponudila neka rešenja uključujući i apel Svetog oca za otvaranje koridora nade, “tako da pomoć može stići do stanovništva koncentrisanog duž granice Kosova”. Upućen je takođe poziv za povratak međunarodnih posmatrača na Kosovo, formulacija plana akcije za povratak izbeglica na kraju sukoba, brzu pomoć zemljama koje su primile izbeglice i stvaranje stabilnosti i mira u regionu.
       Istog dana izveštaji u štampi su nagovestili da bi moglo doći do mogućeg prelomnog trenutka u sukobu. Saopšteno je da će vojne i policijske operacije unutar Kosova prestati, pregovori otpočeti, a izbeglicama biti dozvoljen povratak. Sveta stolica je navela u izjavi za štampu da ukoliko se potvrde ova saopštenja “to će biti istinski korak ka miru”. U nastavku saopštenja se kaže: “Državni sekretarijat s nestrpljenjem iščekuje zvaničnu potvrdu (ovih saopštenja). Jedno je izvesno: nastavak nasilja ovih poslednjih nekoliko dana bi predstavljao ozbiljnu prepreku traganju za mirom putem pregovora i ljudskom koegzistencijom.” Nažalost, do stvarne potvrde ovih saopštenja nikada nije došlo.
       Sledećeg dana, 7. aprila 1999. godine, Sveti otac je primio gđu Sadako Ogatu, visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice. Prema saopštenju za štampu datom na kraju sastanka, oni su razgovarali o hiljadama kosovskih izbeglica i onih što su ostali bez svojih domova. Tu su ubrojali “decu, starce, bolesne i žene, koji sada zavise od međunarodne zaštite i solidarnosti. Sveti Otac, koji je neprestano uz ovu populaciju, stavljenu na tolika iskušenja, blagosiljao je svaki pokušaj koji međunarodna zajednica, a posebno humanitarne organizacije preduzimaju u njihovu korist. ... Gđa Ogata se zahvalila Svetom ocu za njegova zalaganja za mir i njegovo iskreno učešće u dramatičnim događajima koji su zadesili izbeglice.”
       Državni sekretarijat, u saopštenju za štampu 10. aprila 1999. godine, daje opšti pogled na neprestanu aktivnost Svete stolice u vezi sa Kosovom. Saopštava se da je Državni sekretarijat održavao kontakte sa vladama zahvaćenim krizom, da je papsko veće “Cor Unum” koordiniralo hitnu pomoć koja stiže od katoličkih dobrotvornih organizacija iz čitavog sveta i da Apostolska nuncijatura u Beogradu još uvek radi na tome.
       Sledećih nekoliko apela za mir potekli su od Svetog oca lično. U ovim posebnim posredovanjima za vreme sukoba iskrsle su tri teme, koje otkrivaju stav Svete stolice: miroljubiva koegzistencija među ljudima, prestanak neprijateljstava i povratak dijalogu.
       U nedelju, 11. aprila, nakon izgovaranja molitve Kraljici neba, Papa je rekao:
       Kako možemo da ne primetimo upadljiv kontrast između poziva na milosrđe i oproštaj, koji se čuo na današnjoj liturgiji i nasilja u tragičnim sukobima koji krvlju natapaju balkanski region? Neka mir konačno zavlada! Ponavljam sada apel koji mi ne nalaže samo vera, već pre svega, razum: neka ljudi budu u stanju da žive zajedno u harmoniji na svome tlu; neka oružje ućuti i neka se dijalog nastavi!
       Još jednom je spomenuo ovu poruku nedelju dana kasnije, 18. aprila 1999. godine, nakon molitve Kraljici neba:
       Neka Marija, koju kao Kraljicu mira, prizivamo ovih dana u dubokoj zabrinutosti zbog sukoba u Jugoslaviji, izmoli dragocen dar mira, naročito za ovu voljenu zemlju koja prolazi kroz patnje i bolna iskušenja. Neka snaga miroljubive ko-
       egzistencije i dijaloga prevlada nad etničkim ugnjetavanjem i oružanim nasiljem!
       Tokom generalne audijencije 21. aprila 1999. godine, papa je ponovio svoj apel za mir ne samo na Kosovu, već i u kriznim područjima Afrike. On je rekao:
       Tokom ovih radosnih dana Uskršnjeg praznika, nažalost mnogi ljudi u svetu i dalje pate. Pored tragedije koja se dešava na Kosovu, danas bih želeo da podsetim na “zaboravljene ratove” koji afričko tlo natapaju krvlju. ...
       Uskrsli Hrist neprestano govori našoj iskušenjima napaćenoj braći i sestrama: “Mir bio sa vama” (upor.. Jov. 20:19). Neka njegov božanski glas čuju oni koji uporno odbijaju da prihvate njegovu poruku života! Neka on otvori oči onima koji svojeglavo traže krive puteve mržnje i nasilja, ubeđujući ih da se jednom zauvek odluče na iskren i strpljiv dijalog, koji će dovesti do delotvornih rešenja za sve!
       Sledećeg dana, 22. aprila 1999. godine, on je rekao članovima Fondacije Gorbačov okupljenim u Vatikanu:
       Pitanje mira je u samom srcu političkog života. Iz tog razloga vaš sastanak se održava u izuzetno tragičnom trenutku za Evropu. Zar smemo propustiti da ponovimo snažan apel za okončanje etničkih i vojnih sukoba na Balkanu, za povratak dijaloga i poštovanje dostojanstva svih ljudi i svih zajednica u ime osnovnih ljudskih prava!
       Isti elementi se nalaze u apelu Svetog oca nakon molitve Kraljici neba 2. maja 1999. godine:
       Sa dubokim žaljenjem i zabrinutošću usmeravam svoje misli danas ponovo ka obližnjoj Jugoslaviji, a moja ljubav širi se na sve one koji plaču, pate i umiru. Još jednom preklinjem, u ime Boga, da to ugnjetavanje čoveka od strane čoveka prestane, da se zaustave oruđa uništenja i smrti i otvori svaki mogući kanal za pružanje pomoći onima koji su bili primorani da napuste svoju zemlju zahvaćenu neizrecivim užasima. Neka se nastavi dijalog koristeći inteligenciju i kreativnost, koje je Bog dao čoveku da rešava napetosti i sukobe i da gradi društvo koje se zasniva na pravom poštovanju svakog ljudskog bića.
       Reč “dijalog” pojavljuje se u svim ovim intervencijama, pokazujući tako značaj koji mu je Sveti otac dao. Stoga, kada je saznao da će Aleksij II, patrijarh moskovski i cele Rusije, posetiti Beograd, on mu se obratio pismom od 18. aprila 1999. godine, da podstakne njegova zalaganja. Izrazivši svoju zabrinutost zbog neprestanog nasilja koje je “uzrokovalo neizmernu ljudsku patnju”, Sveti otac je napisao:
       Iskreno se nadam da će oni sa kojima se sastanete primiti poruku koju donosite, prepoznajući je kao jedini način da se vrati mir i stabilnost, tako da svaki čovek, bez obzira na svoje etničko, versko ili političko ubeđenje, može da živi u harmoniji sa drugima.
       Svi oni koji propovedaju jevanđelje mira imaju dužnost da se jednoglasno izjasne da se nijedan oblik nasilja, etničkog čišćenja, progona ljudi i njihovog isključenja iz društva ne može smatrati načinom da se dođe do civilizovanih rešenja problema, koji se mogu jedino rešiti procedurama koje poštuju zakon. Suviše često nasilje izgleda kao najjednostavnija formula za rešenje teških situacija.
       Drugim rečima, dijalog je način za rešavanje ovih teških situacija.
       Sledećeg dana, 19. aprila 1999. godine, papa je ponovo pisao Njegovoj ekselenciji Francu Perku, nadbiskupu beogradskom i predsedniku Biskupske konferencije Jugoslavije. U ovom pismu, Sveti otac je želeo da uveri biskupe u ovoj zemlji da će Sveta stolica istrajati u svojim zalaganjima za mir. Potom je eksplicitno naglasio da je dijalog put do mira. On je napisao:
       Sve nacionalne i međunarodne lidere treba podsetiti da je put dijaloga uvek moguć i da taj put može uvek da dovede do časnih rešenja za obe strane, poštujući muškarce i žene iste zemlje koji su svi deca istog Nebeskog oca.
       U stvari, poziv na dijalog došao je u pravi čas, jer je u toku bila diplomatska aktivnost da bi se došlo do okončanja krize. Na sastanku u Vašingtonu 23. aprila 1999. predstavnici zemalja članica NATO-a su objavili uslove, koje zahtevaju za prekid svoje vojne intervencije. Uslovi su bili sledeći: a) povlačenje srpskih snaga na Kosovu i specijalizovanih jedinica koje vrše etničko čišćenje, b) raspoređivanje međunarodnih mirovnih snaga, c) povratak izbeglica i d) vraćanje autonomnog statusa Kosova. Istovremeno, beogradske vlasti su insistirale na jednostranom zaustavljanju vojnih aktivnosti NATO-a. U sledećih nekoliko nedelja nastala je žurba oko donošenja diplomatskih predloga, putovanja, inicijativa i poduhvata.
       Jedna od najvažnijih bila je poseta gospodina Kofija Anana, generalnog sekretara Organizacije Ujedinjenih nacija Evropskoj uniji. Pokazujući svoje neumorno i u tom momentu gotovo svakodnevno angažovanje da se napravi nekakav pomak u procesu koji bi vodio miru i naglašavajući neophodnu ulogu Ujedinjenih nacija u tome, Sveti otac je 27. aprila 1999. godine pisao gospodinu Kofiju Ananu kao podstrek njegovoj misiji. Ponovo je u srži njegove poruke poziv na dijalog:
       Kao što znate, od početka kosovske krize nisam zazirao da izrazim svoje ubeđenje da jedino pošteni, strpljivi i realni pregovori mogu pružiti adekvatan odgovor na legitimne težnje ljudi kojih se ovo tiče, i ja podstičem sva zalaganja koja se čine u tom smislu.
       Što se tiče proterivanja preplašenih ljudi, primene sile raznih vrsta i bombardovanja proteklih meseci, danas samo mogu da ohrabrim sve one koji, poput vas i sa vama, traže povratak na put dijaloga da bi se stvorio mirovni plan i na taj način okončala ljudska tragedija koja opterećuje svačiju savest.
       Gospodin Mario Zenari bio je u mogućnosti da iznese poruku Svetog oca pred Stalni savet OEBS-a na specijalnom sastanku održanom 29. aprila 1999. godine sa temom krize na Kosovu. On kaže:
       “Prošlog meseca, suočen sa razvojem krize, papa Jovan Pavle II neprestano se oglašavao. Molio je na raznim forumima da se narodima Jugoslavije dozvoli da žive u harmoniji na svojoj zemlji, da se izbeglicama dozvoli povratak u svoje domove i da se ućutka oružje. Sveta stolica je takođe izrazila nadu da će međunarodne mirovne snage biti prisutne na toj teritoriji kako bi doprinele da stanovništvo živi zajedno u miru.
       Sveta stolica je ubeđena da se sadašnji sukob može rešiti jedino kroz dijalog koji se zasniva na poštovanju zakona i istorije.”
       Ove stavke koje je lično Sveti otac naveo u svojim intervencijama takođe se potvrđuju i u zajedničkoj deklaraciji koju su patrijarh Teoktist i on potpisali 8. maja 1999. godine tokom papine posete Rumuniji. U ovom značajnom ekumenskom gestu, dva duhovna poglavara, pored izražavanja svoje solidarnosti sa ljudima koji pate, svoje podrške svim humanitarnim organizacijama koje su se borile za rešavanje krize i svojih molbi da se moli za mir, takođe su:
       - apelovali “u ime Boga na sve one koji su na ovaj ili onaj način odgovorni za tragediju koja se dešava, da nađu hrabrosti da se vrate dijalogu i da pronađu prave uslove za postizanje pravednog i trajnog mira, koji će omogućiti raseljenim licima da se vrate u svoje domove; da se okončaju patnje svih onih koji žive u Saveznoj Republici Jugoslaviji, Srba, Albanaca i ljudi drugih nacionalnosti, i da se polože temelji za jednu novu društvenu harmoniju među svim ljudima federacije”;
       - podsticali “međunarodnu zajednicu i njene institucije da koriste sve svoje pravne resurse da pomognu stranama u sukobu da prevaziđu svoje različitosti u skladu sa konvencijama na snazi, naročito onim koje se tiču poštovanja osnovnih prava ljudi i saradnje među suverenim državama”.
       Sveta stolica je bez oklevanja prihvatila da učestvuje u još jednoj ekumenskoj inicijativi, koju je preduzela patrijaršija u Rusiji. Monsinjor Čelestino Miljore učestvovao je u “ad hoc mirovnoj grupi”, sastavljenoj od predstavnika raznih hrišćanskih organizacija, koja se sastala u Beču od 18. do 19. maja 1999. godine. Sveta stolica je smatrala da je ovo značajno nastojanje neka vrsta foruma za korisnu razmenu informacija i elaboraciju predloga.
       U međuvremenu, kako se sukob nastavljao, nadbiskup Toran, u glavnom obraćanju 8. maja 1999. godine četvrtoj Međunarodnoj konvenciji vojnih ordinarijata, koja se održavala u Vatikanu, imao je priliku da sumira i da objasni detaljnije stav Svete stolice (videti takođe njegove intervjue u “La Famiglia Cristiana”, “Le Figaro” i “La Vie Catholiljue” tokom meseca aprila 1999. godine).
       U ovom obraćanju biskupima, nadbiskup Toran pobrojao je razne inicijative koje su preduzele međunarodne institucije da se dođe do diplomatskog rešenja. Takođe je elaborirao aktivnosti koje je preduzela Sveta stolica u iste svrhe. Potom je rekao:
       “Kako stvari stoje danas, a to je i stav Svete stolice, važno je:
       a) da se Ujedinjene nacije ponovo u potpunosti vrate na scenu; b) Rusija nastavi da ima ključnu ulogu u održavanju kontakta sa svim stranama u potrazi za rešenjem kroz pregovore; c) da se tekstovi OEBS-a koji se bave pravima nacionalnih manjina primene u praksi; d) svaka inicijativa da se zaustavi sukob istovremeno sadrži mere koji će sprečiti da bilo ko bude ponižen.”
       “U tom kontekstu bi se mogao dogoditi ovakav scenario: a) prekid vojnih aktivnosti i etničkog čišćenja od strane snaga jugoslovenske vojske i policije na Kosovu; b) prekid NATO bombardovanja; c) povratak izbeglica i raseljenih lica u svoje domove pod zaštitom međunarodnih mirovnih snaga koje bi ulile poverenje svim stranama.”
       Naravno, međunarodne institucije i svi koji su radili na tome da se postigne rešenje putem pregovora suočili su se sa teškoćama kako uskladiti ove predloge i dovesti do toga da se strane u sukobu slože s njima.
       Iz tog razloga Sveti otac lično je direktno apelovao na Savet Evrope da istraje u svojim naporima za mir, da pronađe rešenje koje će poštovati zakon i istoriju. U Poruci učesnicima proslave obeležavanja pedesetogodišnjice Saveta Evrope, koja se odvijala u Budimpešti 6. i 7. maja 1999. on je napisao:
       Duboko sam svestan i u potpunosti delim zabrinutost Saveta Evrope zbog tragičnih događaja i nasilja koji su zadesili Balkan, a naročito Kosovo. Molim vas da ne gubite nadu, već da istrajete u svojim naporima dostojnim pohvale da pomognete da se okonča kršenje osnovnih ljudskih prava i gaženje ljudskog dostojanstva. Neophodno je da se pronađu sredstva u skladu sa zakonom i istorijom, koja će zadovoljiti uslove za izgradnju sigurne budućnosti za narode uključene u sadašnji sukob. Podstičem vas da istrajete u vašem plemenitom pozivu iznalaženja načina da se ostvari novi evropski poredak zasnovan na prioritetu ljudskih prava, demokratskih principa i vladavine prava. Čim prestanu ratna pustošenja, najeminentnija evropska institucija osposobljena da stvara novu političku kulturu u jugoistočnoj Evropi i da bude stecište pomirenja među narodima čija se fizička, moralna i duhovna energija rasipala nasiljem i razaranjem, biće Savet Evrope.
       Nekoliko dana kasnije, u sredu, 19. maja 1999. godine, Sveti otac je imao priliku da se obrati članovima jedne druge međunarodne organizacije, NATO koledžu za odbranu, prisutnom na generalnoj audijenciji:
       Uvek mi je zadovoljstvo da pozdravim NATO koledž za odbranu, prepoznajući ulogu vaše organizacije u službi za mir. Danas, nažalost, na Balkanu nema mira, i svedoci smo svakodnevnih velikih patnji mnoge naše braće i sestara. Molim vas da stalno sebi jasno predočavate potrebu da se svi angažuju kako bi dijalog i pregovori uspeli da dovedu do okončanja nasilja u ovoj oblasti.
       Obraćajući se predsedniku vlade Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, koji je bio u Rimu prilikom proslave Svetih Ćirila i Metodija, 22. maja 1999. godine, papa je rekao:
       Izražavajući Vama i Vašim sugrađanima svoju ličnu zahvalnost i zahvalnost Crkve za sve što činite, apelujem iz sveg srca na odgovorne da okončaju nasilje i da se angažuju na otvorenom i iskrenom dijalogu usmerenom ka stvaranju pravedne i trajne osnove za sporazum i za mir. Ja se usrdno molim da uz posredovanje dva sveta brata (Svetih Ćirila i Metodija) ceo region ponovo otkrije bratsko zajedništvo svih naroda, tako da bi, kada se sadašnje nasilje i nepoverenje prevaziđu, ostatku Evrope i sveta to mogao biti jasan primer pravičnog i mirnog zajedničkog života u međusobnom poštovanju i slobodi. (Videti takođe papinu poruku bugarskoj delegaciji prilikom njihove posete Rimu za proslavu Svetih Ćirila i Metodija, 24. maja 1999. godine.)
       Pored ovih raznih i upornih zalaganja za nalaženje pravičnog rešenja krize, Sveti otac je takođe pozvao na molitvu za mir.
       Prvo je pozvao sve da se mole za mir tokom maja meseca. Tokom molitve Kraljici neba 2. maja 1999. godine on je rekao:
       Upućujem vam snažan apel, braćo i sestre, da se intenzivno molite tokom meseca maja, usrdno moleći našu Gospu za dar mira na Balkanu i mnogim drugim mestima u svetu gde nasilje vlada, raspirivano predrasudama i mržnjom prema onima koji imaju drugačije etničko poreklo, verska ubeđenja i političke ideje. Pored Balkana, moje misli su okrenute Africi...
       On je pomenuo taj poziv za molitvu krajem maja. Prilikom pastoralne posete Ankoni 30. maja 1999. godine, naveo je tokom angelusa:
       Danas ponavljam svoj iskren poziv na mir. Taj poziv pretvara se u molitvu da Marija izmoli za nas jedan takav suštinski i nezamenjivi dar. Tokom meseca maja, kao odgovor na moj apel, i vi ste svakoga dana molili Krunicu, “Krunicu mira”, zajedno sa vernicima širom sveta.
       Pored toga što je posvetio čitav mesec maj molitvi za mir, 22. maja 1999. godine uveče tokom misnog slavlja na bdenju uoči Duhova, Sveti otac je objavio da će 3. juni 1999. godine svetkovina tela i krvi Hristove - Tijelovo (Corpus Christi) biti za Crkvu u Rimu poseban dan molitve za mir na Balkanu. On je rekao okupljenima na Trgu sv. Petra:
       Dragi prijatelji, jevanđelje koje nam je Hrist poverio je jevanđelje mira! Zar možemo to da zadržimo samo za sebe, naročito u vreme kad ugnjetavanje i rat seju razaranje i smrt u susednom balkanskom regionu? Duh nas podstiče da proklamujemo mir i delujemo u pravcu pravde i pomirenja. Imajući ovo na umu, želeo bih da se Crkva u Rimu jednoglasno moli za mir na dolazeći praznik Tijelovo. Stoga pozivam sve - sveštenstvo i vernike - da mi se pridruže u četvrtak uveče, 3. juna, u katedrali Sv. Ivana Lateranskog i da prisustvuju misi i procesiji za Tijelovo, kada ćemo zajedno moliti da se podari mir na Balkanu. Neka svetkovina svetog tela i krvi Hristove bude obeležena ove godine snažnom molitvom za mir.
       Potom, na dan molitve za mir, u toku propovedi na misi za svetkovinu Tijelova, Sveti otac je rekao:
       Nosićemo evharistiju u procesiji i molićemo se iz srca “Princu mira” za susednu zemlju Balkana, gde je već isuviše mnogo nevine krvi proliveno i gde je počinjeno mnogo nasilja protiv dostojanstva i ljudskih prava, kao i prava pojedinaca. Naša molitva ove večeri osnažena je izgledima punim nade koji se konačno pojavljuju...
       Padajući na kolena pred tobom, o Hriste, danas želimo da podelimo hleb nade sa našom braćom i sestrama u očajanju; hleb mira sa našom braćom i sestrama izloženim torturama etničkog čišćenja i rata; hleb života sa našom braćom i sestrama kojima svaki dan preti oružje razaranja i smrti.
       Dan molitve za mir proširio se i izvan Rima. U zajednici sa Svetim ocem, Papsko veće za pravdu i mir preduzelo je značajnu misiju na Balkanu. Njegova ekselencija nadbiskup Fransoa-Ksavijer Ngujen van Tuan, predsednik veća, predvodio je svečanu misu za mir u beogradskoj katedrali, dok je sekretar, biskup Diarmid Martin posetio izbeglički kamp u Makedoniji, a podsekretar monsinjor Đanpaolo Krepaldi, izrazio je papinu zabrinutost za izbeglice u Albaniji. Sveti otac je uverio one koji su uključeni u ove inicijative u svoju bliskost sa njima tokom Dana molitve za mir. U poruci nadbiskupu Ngujen van Tuanu od 1. juna 1999. godine, on je rekao:
       Preko Vas želim da izrazim svoju bliskost sa svima okupljenim u duhovnom zajedništvu na dan molitve koju ću ja predvoditi u Rimu 3. juna da bismo molili svemogućeg Boga da podari mir svim ljudima na Balkanu. Mnogi su isuviše propatili. Bezbroj njih je otrgnuto od svojih domova; neki su bili nevine žrtve vojnih akcija. Nadam se da će svi oni koji snose neku odgovornost za rešavanje trenutnog sukoba imati hrabrosti da prigrle mir. Samo pravda, dijalog i pomirenje omogućiće ovom delu Evrope da bude - konačno i zauvek - mesto gde razlike ne predstavljaju uzrok sukoba, već međusobno obogaćenje. Svim prisutnima rado upućujem svoj papski blagoslov.
       Treći jun 1999. godine takođe je bio obeležen jednim važnim diplomatskim korakom od strane pape Jovana Pavla II. On je pozvao g. Kofija Anana u Vatikan na sastanak. Izjava za štampu Svete stolice od 2. juna 1999. godine u kojoj se najavljuje ovaj susret glasila je:
       “Suočena sa pogoršanjem situacije unutar Savezne Republike Jugoslavije i u njenoj okolini i sa dodatnim ljudskim patnjama prouzrokovanim upornim preprekama, Sveta stolica nastavlja da iskazuje ozbiljnu zabrinutost i preduzima konstruktivne inicijative na nekoliko nivoa. Njegova svetost papa Jovan Pavle II neprestano se zalaže za prekid nasilja i za početak pravednog i sveobuhvatnog dijaloga.
       “U tom kontekstu, Njegova svetost izrazila je svoju snažnu želju da se hitno sastane sa Njegovom ekselencijom, g. Kofijem Ananom, generalnim sekretarom Organizacije Ujedinjenih nacija, kako bi se, u okviru nadležnosti Svete stolice, procenila situacija i predložili načini rešavanja krize unutar Savezne Republike Jugoslavije i u njenoj okolini i kako bi se izgradio mir na Balkanu. Generalni sekretar bio je ljubazan da prihvati sastanak sa papom i on će se održati u utorak, 3. juna u 13,00 časova.
       “Godine 1999, 27. aprila, Njegova svetost u ličnom pismu upućenom generalnom sekretaru naveo je: Sveta stolica visoko ceni činjenicu da Organizacija Ujedinjenih nacija pronalazi svoju punu ulogu u tretiranju krize koja uključuje celokupnu međunarodnu zajednicu. Zakon i institucije zaista treba odmah da progovore, a ne da ih ućutkuje buka oružja. Namera gorepomenutog sastanka je da podvuče stvarnu ulogu koja je Ujedinjenim nacijama i njenom generalnom sekretaru dodeljena od strane međunarodne zajednice”.
       Nakon sastanka, Sveta stolica dala je još jednu izjavu:
       “Tokom intenzivnog radnog sastanka razmatrana je teška situacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Naročita pažnja posvećena je humanitarnoj drami sa kojom se suočava stanovništvo Kosova i potrebi da se putem pregovora iznađe rešenje zasnovano na poštovanju istorije i zakona.”
       “Sveti otac, prisećajući se uloge koju hrišćani mogu da preuzmu u cilju poštovanja ljudskih prava i učenja o miru, objasnio je dobro poznat stav Svete stolice, u odnosu na krizu na Kosovu, naglašavajući da je važno da obustavljanje neprijateljstava, pod vođstvom Ujedinjenih nacija, istovremeno bude propraćeno povratkom izbeglica u region Kosova, uz pomoć međunarodnih mirovnih snaga koje bi bile prihvatljive za sve strane.”
       “U zaključku, Njegova svetost ponovo je istakla visoko poštovanje prema ulozi koju Ujedinjene nacije ispunjavaju u okviru međunarodne zajednice i nadu za će uloga Ujedinjenih nacija u sprečavanju i razrešenju sukoba biti još veća.”
       Zapravo, činilo se da su 3. juna 1999. godine iz Beograda stigle ohrabrujuće vesti. Bilo je saopšteno da će po odobrenju parlamenta u Beogradu, predsednik Milošević prihvatiti uslove za okončanje neprijateljstava postavljene od strane ministara spoljnih poslova grupe G 7 i Rusije. Sa svoje strane NATO se složio da obustavi vojne akcije pre nego što se rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sprovede sporazum, ali ne i pre nego što srpska vojska, paravojne i policijske snage napuste Kosovo. Bilo bi, međutim potrebno približno nedelju dana da se koordiniraju svi ovi elementi.
       U međuvremenu, 7. juna 1999. godine, za vreme pastoralne posete Poljskoj, Sveti otac još jednom je izrazio svoju istinsku težnju ka miru. Tokom propovedi na misi tokom beatifikacije oca Stefana Vincentija Frelihovskog u Torunu, papa je rekao:
       Koliko je nevine krvi proliveno u 20. veku u Evropi i u celom svetu zato što su se određeni politički i društveni sistemi odrekli Isusovih načela, koja garantuju pravedan mir. Koliko se nevine krvi proliva sada upravo pred našim očima. Tragični događaji na Kosovu ovo su pokazali i pokazuju na vrlo bolan način. Svedoci smo kako snažno ljudi vape za mirom i žude za njim.
       Tokom ovog perioda preduzimane su značajne inicijative od strane dva tela Svete stolice. Najpre je 24. maja 1999. godine, Radio Vatikan na Kosovu otpočeo sa emitovanjem izveštaja na albanskom i italijanskom jeziku, u cilju informisanja tamošnjeg stanovništva o tome šta se događa, naročito u vezi sa humanitarnim naporima koje preduzimaju crkvene agencije. Potom, 25. maja 1999. godine vatikanska pošta izdala je specijalnu poštansku marku u vezi sa ovom krizom. Prihod od prodaje ove marke odlazio je žrtvama sukoba.
       Od 10. juna 1999. godine
       Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, svojom rezolucijom br. 1244 od 10. juna 1999. godine okončao je konflikt, obezbeđujući vojno i političko rešenje. Sa vojnog aspekta njom se garantovala sigurnost na Kosovu prisustvom međunarodnih mirovnih snaga. Sa političkog aspekta, njome se uspostavila privremena uprava Ujedinjenih nacija - misija na Kosovu, sa ovlašćenjem da nadgleda civilno sprovođenje Rezolucije.
       Kada su neprijateljstva napokon prestala, i otpočeo povratak izbeglica na Kosovo, a rekonstrukcija se odvijala u izvesnoj meri, Sveti otac je podsetio 20. juna 1999. godine na ljudsku patnju prouzrokovanu ovim sukobom. Na angelusu on je rekao sledeće:
       Dok ovo govorim, moje misli su posebno usmerene ka Evropi čije rane još krvare od nedavnog rata u Jugoslaviji.
       Povrh toga, on je naveo opšte principe na kojima bi trebalo da se izgradi ovaj deo Evrope.
       Kao prvo, 19. septembra 1999. godine, tokom propovedi na misi povodom beatifikacije biskupa Antona Slomšeka u Mariboru, u Sloveniji, izgovorio je sledeće:
       Skrećući pogled ka voljenoj balkanskoj regiji, koja je, nažalost, izranjavana tokom poslednjih godina sukobom i nasiljem, ekstremnim formama nacionalizma, grubim etničkim čišćenjem i ratovima između naroda i kultura, želeo bih da skrenem pažnju svih na primer ovog novog blaženika. On pokazuje da je moguće biti iskreni patriota i sa jednakom iskrenošću koegzistirati i sarađivati sa ljudima različitih nacionalnosti, kultura i religija. Neka njegov primer i, naročito, njegovo posredovanje, doprinesu ostvarenju solidarnosti i istinskog mira za sve narode ovog velikog evropskog regiona.
       Kao drugo, 10. januara 2000. godine, u svom godišnjem obraćanju diplomatskom koru akreditovanom pri Svetoj stolici, papa je rekao:
       Evropa se posle pada ideologija konačno nalazi na putu ka jedinstvu; ona se bori da odgovori dvostrukom izazovu pomirenja i demokratske integracije bivših neprijatelja. Evropa nije bila pošteđena teritorijalnih oblika nasilja, kao što su to pokazali nedavna balkanska kriza i konflikti od pre nekoliko nedelja na Kavkazu. Biskupi sa kontinenta su se nedavno sastali na sinodskom zasedanju; oni su potvrdili da postoje znaci nade, rastuće otvorenosti među narodima, pomirenja među nacijama, češće saradnje i razmene, i pozvali sve na porast evropske svesti.
       U međuvremenu, Sveta stolica je aktivno učestvovala u raznim međunarodnim okupljanjima, sazvanim sa ciljem da se posveti pažnja ne samo budućnosti Kosova, već i budućnosti jugoistočne Evrope.
       Prvo okupljanje bio je sastanak na vrhu Pakta stabilnosti za Balkan, održan u Sarajevu 30. jula 1999. godine na kome je bilo prisutno i nekoliko šefova država. Svetu stolicu predstavljao je Njegova ekselencija monsinjor Faustino Sans Munjoz, apostolski nuncij pri Evropskoj uniji. Na toj velikoj konferenciji Sveta stolica dala je sledeću izjavu:
       “Sveta stolica, pozvana od strane predsednika koji predsedava Evropskim savetom, smatra da će sastanak u Sarajevu doprineti miru na Balkanu i njegovoj integraciji u sutrašnju Evropu.”
       “U želji da bude svedok priznavanja prava svakog građanina i svih etničkih grupa, uz dužno poštovanje istorije i prava, Sveta stolica:
       - ceni napore međunarodne zajednice pri pružanju pomoći kod povratka izbeglica albanskog porekla na Kosovo i garantovanju, koliko god je to moguće, uslova neophodnih za dostojanstvenu egzistenciju;
       - izražava zabrinutost za sudbinu srpske populacije i drugih etničkih grupa, koje su, uprkos prisustvu i naporima predstavnika različitih međunarodnih institucija, još uvek izložene izvesnim životnim opasnostima ili napuštaju region;
       - podržava sve akcije usmerene ka povratku vladavine prava na njeno pravo mesto i uspostavljanju struktura i mehanizama koji će onemogućiti pribegavanje pravdi prekog postupka i represalija;
       - smatra, stoga, da proces rekonstrukcije zemlje ne bi trebalo da bude ograničen ekonomskim pitanjima, već da bi trebalo da uključi normalizaciju ostalih aspekata života u tom društvu; posebna pažnja se mora obratiti na različite verske zajednice, koje se moraju iskreno posvetiti unapređenju dijaloga i mirnoj koegzistenciji.”
       “Sveta stolica takođe smatra svojom obavezom da kaže nešto o situaciji u kojoj se nalazi narod Republike Srbije. Uništenje, paralizovana ekonomija, raseljenost stanovništva, kao i kritična situacija u institucijama, navode na pomisao o suočavanju sa istinskom humanitarnom krizom.”
       “Katolička crkva će se pridružiti svim inicijativama koje budu preduzimale međunarodna zajednica i Srpska pravoslavna crkva, kako bi se popravila situacija putem poštovanja ličnosti, institucija i međunarodnog prava.”
       “Verna evropskoj i ekumenskoj viziji pape Jovana Pavla II, koja je nedavno potvrđena u Zajedničkoj deklaraciji potpisanoj od strane pape i patrijarha Teokista u Bukureštu, Sveta stolica pozdravlja predlog koji su iznele hrišćanske crkve usmeren ka promovisanju Ekumenske konferencije o Balkanu, inicijative koja se može uvrstiti u “mehanizme” predviđene od strane Pakta za stabilnost (br. 16, 33 i 34).”
       Nadbiskup Sans predstavljao je Svetu stolicu na Drugoj donatorskoj konferenciji za Kosovo, održanoj u Briselu, 17. novembra 1999.
       Ekumenska dimenzija postkonfliktnog perioda konkretizovana je u Ekumenskoj konferenciji održanoj u Oslu, 15-16. novembra 1999. Tema je bila “Evropa posle krize na Kosovu: implikacije za crkve”. Monsinjor Čelestino Miljore predsedavao je delegacijom Svete stolice na tom sastanku.
      
       Zaključak
       Kao što se vidi iz ovih navoda, Sveta stolica je neprekidno i konstantno bila angažovana tokom tragične situacije na Kosovu i neumorno je nudila da u taj napaćeni region donese mir.
       Sam Sveti otac govorio je o ovoj krizi mnogo puta. Njegove intervencije oslikavale su stav Svete stolice tokom tri perioda krize. U toku prvog perioda on je podvukao solidarnost sa onima koji pate, hitnost dijaloga i potrebu da se međunarodna zajednica angažuje u traženju pravednog rešenja problema.
       Tokom sukoba, Sveti otac pozvao je na prekid vatre, povratak izbeglica na svoja ognjišta, nastavak pregovora i na molitvu za mir. U periodu posle sukoba, papa se bavio pravom naroda da žive zajedno u miru, što je fundamentalni princip po kojem treba graditi ujedinjenu Evropu.
       Sa svoje strane, Državni sekretarijat upotrebio je raspoložive diplomatske kanale kako bi se sproveli opšti principi koje je Sveti otac naveo. Jedan naročito važan momenat bila je misija nadbiskupa Torana u Beogradu 1. aprila 1999. godine. Sledeći momenat bio je skup ambasadora akreditovanih pri Svetoj stolici iz zemalja članica NATO-a i stalnih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
       Različita odeljenja Rimske kurije, naročito Papsko veće za pravdu i mir, preduzimala su inicijative koje su svedočile o pastirskoj brizi pape za one koji pate zbog izgnanstva iz svojih domova i zbog sukoba koji se odigravao.
       Kao što se vidi, postojao je kontinuitet između pristupa Svete stolice krizi na Kosovu i onoj prethodnoj u Bosni. Zapravo, u obraćanju vojnim ordinarijima, 8. maja 1999. godine, nadbiskup Toran naveo je četiri zajednička principa kojima se rukovodila Sveta stolica u svom pristupu i jednoj i drugoj krizi. Prvi kaže da je hrišćanska zajednica zabrinuta za patnju svih naroda. Drugi kaže da je dijalog put za razrešavanje razlika. Treći, da mirna koegzistencija među etničkim grupama u Jugoslaviji, bazirana na obostranom poštovanju i pravdi, mora biti ustanovljena, kako bi se stvorila sredina u kojoj različite etničke grupe mogu da žive zajedno u miru.
       Četvrti princip bavi se pitanjem humanitarne intervencije. Njegova ekselencija nadbiskup Toran opširno je obrazložio ovo delikatno pitanje rečima: “Tokom ovih deset godina skoro neprekidnog sukoba (na Balkanu) postalo je očigledno da je narodima tog regiona potrebna pomoć međunarodne zajednice kako bi se stvorilo okruženje u kojem bi oni zaista mogli da žive zajedno. Tako je, u slučaju rata u Bosni i u slučaju sukoba na Kosovu, Sveta stolica podsticala međunarodne institucije oformljene za ovakve situacije, da ne budu inertne, već da učine sve što je moguće, u okviru međunarodnog prava, naročito u okviru Povelje Ujedinjenih nacija, da omoguće ljudima da žive u miru i harmoniji.”
       Zatim, u skladu sa ovim principom, koji kaže da međunarodna zajednica ne treba da bude ravnodušna kada se suoči sa nepravednim situacijama, nadbiskup Toran zaključuje:
       “Nadam se da sam uspeo da vam predočim da u trenutnoj krizi (na Kosovu), Sveta stolica ne osuđuje samu operaciju (sprovedenu od strane NATO-a) koja se odvija na teritoriji Jugoslavije. Zašto? Zato što se ona može shvatiti kao izraz prava, pa čak i dužnosti da se interveniše (devoir d’ing›rence). Zaista, nijedna zemlja danas ne može se sakriti iza vela nacionalnog suvereniteta sa ciljem da se na grub način konstantno krše ljudska prava, kao što se to pokazalo na Kosovu. Ovo je, zapravo, jedno od većih preimućstava međunarodnog prava poslednjih godina.
       Jednom kada se iscrpe svi diplomatski putevi, oni koji drže u rukama sudbinu nacija nemaju drugog načina već da upotrebe silu kako bi okončali zverstva - naravno, uvek u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija.
       U ovom slučaju, međutim, Sveta stolica postavila je sledeća pitanja: a) da li su svi diplomatski izvori zaista bili iscrpljeni; b) da li su bombardovanja izvršena sa visine od 5 000 metara najadekvatniji način da se odbrane narodi dovedeni u opasnost u svojim rodnim zemljama; c) da li je opravdano to što su Ujedinjene nacije ostavljene po strani; i d) da li postoji proporcija između zla koje treba iskoreniti i masovnog uništenja koje se odvija u Jugoslaviji.”
       U svim svojim intervencijama, inicijativama i izjavama, Sveta stolica imala je na umu promovisanje dobra u ljudima u onom regionu sveta koji iskušava mnoge patnje u periodu dužem od deset godina. Cilj Svete stolice bio je da se postara da ovo nastojanje bude prisutno ne samo na međunarodnim forumima u kojima ima ulogu, već i među narodima Jugoslavije. Kao što je Sveti otac rekao u svom pismu nadbiskupu Kordesu od 30. marta 1999. godine, kada ga je poslao da poseti izbeglice sa Kosova prispele u Albaniju:
       Recite deci, majkama i starim ljudima koje sretnete da je papa uz njih i da će uvek biti uz njih, sve dok pravedan i trajan mir ne zavlada Balkanom. Ti ljudi videli su suviše krvi i prolili suviše suza u ovom dvadesetom veku. Neka željeni dan mira najzad dođe.