(ili, ako samo u Beogradu ima 200 000 pasa lutalica, nije li onda našoj “psećoj” metropoli potreban samo još Mihail Bulgakov da sve to opiše?)

      
       U Beogradu, pa i u Srbiji, odavno više nije vest ni kad čovek ujede psa. Zašto bi onda bila vest da je, prošle nedelje, u centru Požarevca petnaestak izgladnelih pasa lutalica oborilo na zemlju devetogodišnjeg Uroša Milosavljevića dok se vraćao iz škole. Jedva ga je spasila njegova baka Vukica.
       A stanari Braničevske ulice, u tom istom Požarevcu, izgradili prvu javnu štenaru pred svojom zgradom bez ikakvog odobrenja nadležnih opštinskih službi. Psi u štenari laju, zavijaju kao vuci, Požarevac odjekuje. Lepo, humano!
       I, odmah, počnem pogledom da tražim po policama moje kućne biblioteke “Pseće srce” Mihaila Bulgakova (1891-1940). Hoću da se podsetim, kako ono beše, kako se završi avantura moskovskog doktora Filipa Filipoviča Preobraženskog, naučnika evropskog glasa koji se u vreme Staljina bavio bioinžinjeringom, pa i kloniranjem (!?). Šaram pogledom, a na polici stoje “Majstor i Margarita”, “Bela garda”, “Purpurno ostrvo” i ostale drame, ali “Psećeg srca” nema. Neko od kućnih prijatelja ćapio i, sada, ćuti. Počnem da psujem sebe što ne zapisujem kome dajem knjige. A šta ako i zapisuješ? Probao sam, zapisivao, ne vredi. Ne vraćaju knjige ni onda i još te ubeđuju da su vratili. Kao, kako se ne sećaš? kako možeš da pomisliš da nismo vratili? na šta ti mi ličimo? Na kraju, ispadneš još i xukela što tražiš svoje “Pseće srce”.
       Ali, prispelo mi, vreme je za Bulgakova, i, ipak, počnem da tražim moje “Pseće srce” po Beogradu. Okrenem telefonom drugaricu Caju sa Kalenića, predaje u Jedanaestoj beogradskoj. I šta bude? Niti je moje “Pseće srce” kod njih, niti imaju njihovo “Pseće srce”.
       Pitam komšinicu Vesnu, da nije kod nje moje “Pseće srce”? Nije! Dobro, idemo dalje. Koliram kumu Gocu iz Strahinjića bana. Diplomirala na Marselu Dišanu kod pokojnog Laze Trifunovića, sa desetkom, jebote! Njen muž, kum Bata Prelić, režiser, obraduje me: imaju “Pseće srce”, ali nije moje, njihovo je. Nu, davaj, tavariš! Davaj Bulgakova!
       I, nekako, lakne mi. Jer, kad posle trećeg telefona u Beogradu možeš da nađeš “Pseće srce”, to znači da nije još sve izgubljeno, bez obzira na to kako je u srpskom parlamentu izglasana Ustavna povelja. Nije sve izgubljeno bez obzira na to što u Beogradu ima 200 000 pasa lutalica (!?), što je Beograd postao “pseća republika” i što nam budućnost neće biti kao nekada, dok su radili Titovi šinteri. O, kako su to samo radili! I kako vešto i kako tiho! Psi lutalice su, u Titovo vreme, svrstani u lumpenproleterijat, klasni šljam, a danas xukele imaju status, maltene, marginalnih grupa iza kojih stoje nevladine organizacije. Sonja Biserko, Nataša Kandić, Sonja Liht, a tu je i Lela Mrkušić, pa, sada, brale, šutni ako smeš džukelu što ti zapišava kapiju ili se istovari na stepeništu!”Vitalan je pseći duh”
       ( M. Bulgakov). Xukele su preživele komunizam, a kako se kote po Beogradu ispada da je liberalizam njihovo vreme. Samo što se i u komunizmu uvek neko na xukelu sažalio, neko stane iza njih. Isprsi se, evo, i Brižit Bardo, pod stare dane. A za Srbe, bre, niko!
       Krenem po kumino “Pseće srce”. Magla, šta magla, dorćolski smog! Kao kod Čarlsa Dikensa u Londonu. Idem ka Skadarliji, dišem na škrge, gledam ispred sebe da ne ugazim u neko pseće govno, kad tamo kod Bajlonijeve pijace prate me dve xukele, dva tipična dorćolska goniča tramvaja. Prate me diskretno, kao udbaši što su me nekad pratili kada sam ratovao sa “Vestinghausom” zbog atomskih centrala. O, kako bih im zavalio ciglu u rebra! Xukele me prate od rođenja, psima svaka čast.
       Dočepam se kuminog “Psećeg srca” i brzo kući da se podsetimo kako to beše kod Bulgakova, kod Staljina. A pisac opisuje novog ruskog čoveka: “Kakav skot, a ovamo proleter.” Ružno, grubo, pa makar i od Bulgakova. Nije lepo od takvog pisca.
       Pošto znam da, za ovu priliku, nećete da čitate Bulgakova, ajde, da vam prepričam njegovo “Pseće srce”. Elem, Filip Filipovič Preobraženski, moskovski doktor evropske slave povede u svoj sedmosobni moskovski stan xukelu koja je stajala ispred kasapnice. Namami ga kobasicom i da mu ime Šarov. Doktor Preobraženski primi xukelu u kuću, hrani ga kao čoveka. A xukela se osili, počne da pravi štetu po kući. Tako, na primer, skoči na punjenu sovu u doktorovom kabinetu i raskupusa je. Onda doktor Preobraženski operiše Šarova. Evo i istorije bolesti: “23. decembra 1924. godine, u 8,30 časova, izvršena je, prva u Evropi, operacija prema metodu profesora Preobraženskog: pod narkozom su odstranjeni testisi Šarova i umesto njih su presađeni testisi, sa semenim kanalima, uzeti od muškarca koji je izdahnuo 4 časa i 4 minuta pre operacije, starog 28 godina, sačuvani u sterilnoj fiziološkoj tečnosti po metodu profesora Preobraženskog Neposredno posle ovoga, odstranjen je i deo mozga - hipofiza, i zamenjen čovečijim od gorepomenutog muškarca.”
       Pas Šarov ubrzo se oporavio od operacije. Ubrzo je i progovorio i počeo da liči na čoveka. A onda, brže-bolje, kreće sa pasjalucima; traži papire, isprave, prijavu boravka, jednom rečju, traži identitet građanina Moskve, Sovjetskog Saveza, eeej!. Kada mu doktor Preobraženski sve to obezbedi, građanin Šarov postane i rukovodilac u Društvu za proganjanje mačaka, a onda se osili i dovede žensku, neku jadnu daktilografkinju, i raspištolji se u doktorovom stanu. Pri tom, počinje doktora, svog “nezakonitog oca”, svog “taticu” da otkucava policiji, hoće da mu otme stan.
       Videvši da je đavo odneo šalu, doktor Preobraženski, uz pomoć asistenta, na prevaru, izvrši, opet, operaciju na građaninu-psu Šarovu; izvadi mu čovekovu hipofizu i Šarov ponovo postane xukela. Doktor je, opet, zadovoljno, pevušio: “Na obalama svetog Nila...”
       E, sad, shvatate li zašto je opasno što u Beogradu ima 200 000 pasa lutalica? Šta ako nekom našem doktoru, nekom našem Antinoriju, padne na pamet da počne da eksperimentiše sa xukelama? Šta ako xukele ovladaju važnim državnim institucijama? Šta ako nam neki Šarov postane šef države? Srbi, razmišljajte o tome. I udrite xukele, na svakom koraku i svakom prilikom. Inače, xukele će vas rastrgnuti.
       I, čibe, bre, tamo!
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ