Britanski pisac o većinskom delu Amerike i o “Bušovoj hunti” koja uzima pravdu u svoje ruke

      Amerika je ušla u jednu od svojih faza istorijskog bezumlja, ali ova je, koliko se ja sećam, jedna od najgorih: gora je od mekartizma, gora nego invazija na Zaliv svinja, a na dugi rok potencijalno je razornija i od Vijetnamskog rata.
       Reakcije na 11. septembar prevazišle su sve što se Osama bin Laden mogao i nadati da će odsanjati u svojim najbezočnijim snovima. Isto kao i u vreme Mekartija, prava i slobode u Americi se sistematski bacaju pod noge. Ponovo se u Americi sprovodi užurban progon onih koji tu žive ali nemaju američko državljanstvo. Stanovnici muškog pola bez “stalne boravišne dozvole”, koji dolaze iz Severne Koreje ili sa Bliskog istoka, nestaju posle potajnih optužnica, na osnovu potajnih presuda, u potajnim internacijama. Palestinci s boravkom u SAD, koji su ranije bili smatrani apatridima i koji zbog toga nisu mogli biti proterivani, sada se izručuju Izraelu kao “novonaseljeni” u pojasu Gaze i zapadnim delovima Jordana - u mestima gde njihova noga, verovatno, nikada pre toga nije stupila.
       Nijedna američka vlada nije igrala tako zatvorenim kartama. Ono o čemu obaveštajne službe nemaju pojma, to postaje opštenarodna najstrože čuvana tajna. Podsetimo se i toga da su to one iste službe koje su nam u istoriji obaveštajnih aktivnosti donele najveći promašaj: 11. septembar.
       Rat koji preti bio je pripreman godinama pre Bin Ladena, ali tek ga je on učinio mogućim. Da nije bilo njega, Bušova hunta još bi se bavila izjavama o tako tegobnom pitanju kako je uopšte moglo doći do izborne pobede; ili o propasti firme Enron; o bestidnom podržavanju ljudi koji su, bez daljeg, bogati kao Krezovi; o bezobzirnom zanemarivanju svetske sirotinje, životne sredine ili nebrojenih količina međunarodnih ugovora koji su jednostrano stavljeni van snage. Morala bi, eventualno, da nam objasni i zašto podržava Izrael u njegovom stalnom nepoštovanju rezolucija UN.
       Osama je sve ovo praktično gurnuo pod tepih. “Bušovci” imaju uspeha: većina Amerikanaca hoće rat, tako nam kažu. Budžet za odbranu zemlje povećan je za novih 50 milijardi dolara, na 360 milijardi okruglo. Jedna sjajna nova generacija američkog nuklearnog oružja u fazi je pripreme, skrojena za primeren odgovor nuklearnom, hemijskom i biološkom oružju u rukama “lupeških zemalja”. Znači, možemo svi da odahnemo.
       I ne samo da Amerika odlučuje jednostrano ko takvo oružje sme ili ne sme da poseduje; ona zadržava i drugo jednostrano pravo da svoje nuklearno oružje bez razmišljanja koristi uvek kada, i uvek onamo gde se njeni interesi ili interesi njenih prijatelja i saveznika smatraju ugroženim. Ko će tačno biti ti prijatelji i saveznici u godinama koje nailaze, to ostaje - kao i uvek u politici - prilično nejasno. Mogu se naći fini prijatelji i saveznici, pa ih stoga naoružavamo do zuba. Onda jednoga dana oni nisu više ni prijatelji ni saveznici, pa ih stoga treba razneti nuklearnim oružjem.
       Na ovoj tački razmatranja isplati se naknadno porazmisliti koliko je sati i koliko paralelno “ratni kabinet” SAD vagao mogućnost da povodom 11. septembra napadne Avganistan nuklearnim oružjem. Na svu našu sreću, ali posebno na sreću Avganistanaca, čije je učešće u 11. septembru bilo mnogo manje nego pakistansko, kabinet je odlučio da se pripomogne s 26 000 “konvencionalnih” bombi koje, po svemu što se čuje, imaju razornu moć koliko i manje nuklearno punjenje. Prema tome, sledećeg puta stvarno će se i dogoditi.
       Mnogo je manje jasno koji to rat većina Amerikanaca misli da podržava. Rat koliko dugog trajanja, molim? Koliko će Amerikanaca to platiti svojim životima? Koje će troškove to proizvesti za američke poreske obveznike? I - pošto većinu Amerikanaca ipak čine pristojni, humani ljudi - koliko će Iračana taj rat platiti svojim životima? Verovatno je to trenutno državna tajna, ali “Pustinjska oluja” je koštala Irak najmanje dvostruko više ljudskih života nego što je Amerika ukupno izgubila u Vijetnamskom ratu.
       Kako je Bušu i njegovoj hunti uspelo da zabrinutost Amerikanaca skrenu sa Osame bin Ladena na Sadama Huseina, jedan je od najsjajnijih umetničkih zahvata Istorije koji počiva na čudesnom dejstvu Službe za odnos prema javnosti. Ali, doveli su stvar na meru. Prema jednom nedavno sprovedenom istraživanju javnog mnjenja, sada svaki drugi Amerikanac veruje da je Sadam kriv za napad na zgradu Svetskog trgovinskog centra.
       Ali američka javnost nije samo obmanuta. Njoj se i preti, nju tiranišu, ona je zastrašena i opterećena trajnim stanjem nepoznavanja i uplašenosti, čime se povećava njena zavisnost od političkog rukovodstva. Buš i njegovi zaverenici mogli bi, s malo sreće, da tu brižljivo insceniranu neurozu najzad pronesu do nove izborne pobede.
       Oni koji nisu za g. Buša, oni su protiv njega, i gore od toga, oni su - vidi njegov govor od 3. januara 2003. pred vojnicima u Teksasu - oni su za neprijatelja. Ovo je nešto jedinstveno, jer ja sam totalno protiv Buša, ali ništa mi ne bi bilo milije od Sadamovog pada - samo ne pod Bušovim uslovima i ne na njegov način. I ne pod zastavom te odvratne maškare.
       Američki kolonijalizam starog stila širi svoja gvozdena krila preko svih nas. Još i više nego na vrhuncu hladnog rata, jedna ćutljiva većina Amerikanaca tone u široku zajednicu neupućenih.
       Verska pobožnost, s kojom će američke trupe biti poslate u bitku, možda je jedan od najodbojnijih aspekata ovog pretećeg nadrealnog rata. Buš je stavio Boga na muke.
       A Bog ima svoje konkretne političke poglede.
       Bog je odredio da Amerika spasava svet na svaki način, onaj koji nju priznaje.
       Bog je odredio da Izrael bude ona karika koja povezuje američku politiku na Bliskom istoku s njegovom, i svako ko se sukobljava s takvom predstavom, jeste a) antisemita, b) antiamerikanac, v) za neprijatelja i g) terorista.
       Bog neguje i neke zastrašujuće veze. U Americi, gde su svi ljudi jednaki, ako ne jedni pred drugima a ono pred Bogom, u porodicu Buš se broje: jedan eks guverner iz Teksasa, danas predsednik; guverner Floride; kao, uostalom, i jedan eks predsednik i jedan eks direktor CIA. Poslednji, Buš senior, može za sebe da uknjiži i neke korisne ratove, kao i zasluženo dobar glas što je neke neposlušne vazalne države posetio u svom američkom gnevu. Jedan ograničeni rat, koji je on brižljivo inscenirao, bio je upravljen na njegovog nekadašnjeg kumpana iz CIA, Manuela Norijege iz Paname, koji mu je u vreme hladnog rata učinio lepe usluge, ali kad je rat prošao, veličina mu je udarila u glavu. Retko se sila prikazivala otvorenije nego tada, i Amerikanci to znaju.
       Godine 1993, kad je eks predsednik Buš onako demokratsko carski posetio Kuvajt da bi tamo primio zahvalnost za njegovo oslobađanje, neko je pokušao da Buša ubije. CIA je mišljenja da je taj “neko” bio Sadam Husein. Zato Buš junior zavija: “Taj čovek je pokušao da ubije mog taticu.” No, uprkos svemu, ovaj rat se ne može uzimati lično. On je još neophodan. On je još Božje delo. Još je reč o tome da se sirotom, potlačenom iračkom narodu donesu sloboda i demokratija.
       Da bi neko bio prihvaćen kao član Bušovog tima, mora, kako izgleda, da veruje u apsolutno Dobro i apsolutno Zlo, i da veruje da je Buš, koga intenzivno podržavaju prijatelji, rodbina i Bog, tu da bi nam rekao šta je dobro a šta zlo. Prema mojem viđenju, ja bih mogao biti zao jer ovo pišem, ali to bih morao još da proverim.
       Ono što nam Buš još ne govori, to je istina o razlozima zbog kojih ćemo biti uvučeni u rat. Za raspravu nema nikakve Osovine zla - za raspravu su tu nafta, novac i ljudski životi. Sadamov peh je u tome što sedi na naftonosnom polju koje je po veličini drugo u svetu. Iran, koji je odmah pored, poseduje najveće skladište zemnog gasa u svetu. Buš hoće i jedno i drugo, a onaj ko mu pomogne dobiće komadić kolača. A ko mu ne pomogne, ne dobija ništa.
       Kad Sadam ne bi imao nikakvu naftu, mogao bi svoje Iračane da muči i ubija koliko mu srce želi. Druge vođe po svetu rade to svakodnevno, ali oni su nam prijatelji i saveznici.
       Uistinu, Bagdad ne predstavlja nikakvu otvorenu ni prisutnu pretnju za svoje susede, a tek nikakvu za Ameriku i Veliku Britaniju. Sadamovo oružje za masovno uništavanje, ako ga još ima, pravi su “kikirez” u poređenju s onim što Izrael ili Amerika mogu njemu u roku od pet minuta da šibnu. Tema za raspravu nije predstojeća vojna ili teroristička pretnja, već imperativ američkog ekonomskog rasta.
       Za raspravu je američka potreba da svima nama demonstrira svoju vojnu silu: Evropi i Rusiji i Kini i siromašnoj, izbezumljenoj, maloj Severnoj Koreji, isto kao i Bliskom istoku; treba da se pokaže kome je Amerika gospodar u zemlji, i nad kim će Amerika gospodariti u inostranstvu.
       Ako se uloga Tonija Blera u svim ovim poslovima bude tumačila krajnje blagonaklono, moglo bi se pomisliti da je on verovao da može “jašiti tigra”. Ali on to ne može. Umesto toga, pribavio mu je lažan pasoš i naučio ga da umilno riče. Ali ja se bojim da ga je sada baš taj tigar saterao u ćošak, i da se Bler više ne može izvući. Ne može se izbeći izvesna ironija da se i sam Džordž Buš donekle mora osećati isto.
       Miris pravde koju religija uzima u svoje ruke i koji lebdi nad Amerikom podseća na najzloćudnije izrasline britanskog društva svetskih bogataša. Mantil lorda Karzona za vašingtonsku pomodnu konzervativnu štampu i dalje je za broj veći. Još sležem ramenima kad čujem da moj predsednik vlade preuzima vazelinske sofisticerije svojih vrhovnih naredbodavaca za ovu očigledno kolonijalnu avanturu.
       Mi Britanci smo u ovom ratu, kako on dolazi, neka vrsta smokvinog lista, da bismo osigurali naše “specijalne veze”, posebne odnose prema Americi, da bismo zahvatili svoj deo iz naftnog kazančeta, i zato što Bler, posle svih onih javnih držanja za ruke u Vašingtonu i Dejvid Kempu mora, najzad, da stane i pred oltar.
       “Ali, hoćemo li mi pobediti, tata?”
       “Naravno, dete. Sve će to biti gotovo i pre nego što ustaneš iz kreveta.”
       “Zašto?”
       “Jer će inače glasači g. Buša postati strašno nestrpljivi i što će možda zaključiti da ga, na kraju, ipak ne treba ponovo birati.”
       “Ali, da li će ljudi stradati, tata?”
       “Neće niko koga ti poznaješ, dušo. Samo će stradati stranci.”
       “Hoću li smeti da gledam to na televiziji?”
       “Samo ako g. Buš dozvoli.”
       “A hoće li posle sve biti opet normalno? Više niko neće da pravi ništa strašno?”
       “Smiri se, dete! I idi na spavanje!”
       Prošloga petka odvezla se jedna moja američka prijateljica u tamošnji supermarket s nalepnicom na automobilu na kojoj je pisalo: “Sloboda je takođe patriotizam.” Kad je završila kupovinu, nalepnice više nije bilo na kolima.
       (Špigl)
       S nemačkog preveo:
      
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ