Kako se jedna ambiciozno zamišljena monografija svela na usko “magnetno polje” takozvane nepravde prema velikoj reci i Srbima koje autor vidi ugroženima i duž toka Dunava i u njegovim meandrima

      Dunav” ili “Dunav - reka jedinstva Evrope” (“Prometej”, Novi Sad, 2002), najnovija je knjiga istoričara umetnosti, akademika dr Dejana Medakovića. Ovom temom kao fenomenom šireg opsega bavili su se naučnici, poznati pisci, putopisci. Međutim, sam koncept monografije dr Medakovića, suština ideje i način realizacije nisu sasvim jasni. U jednoj od pretencioznih izjava on kaže: “Moja namera je bila da napravim knjigu koja će spajati evropske civilizacije, odnosno dorađivati njen duhovni portret, s tim što je srpski narod doprineo evropskoj veličini.” (Danas, 4. januara 2003). Autorovu izjavu u euforičnom tonu overava i “kongenijalna” regesta kritičara i recenzenta dr Draška Ređepa koji smatra da je knjiga “kongenijalni”, učeni putopis pisca koji je “po mašti dostojan jednog Andersena, a po utemeljenosti geteovskom principu o harmoniji sveta”.
       Publikaciju “Dunav” prate u medijima bleštavi epiteti, a i sama sija, blešti, odevena u najskupocenije ruho i kao takav egzemplar ostaje nedostupna običnom čitaocu. (Da li je i to jedan od razloga što u otkupu za biblioteke “Dunav” nije najbolje prošla, slabije od prethodne najskuplje knjige (“Srbi u Beču”), koju je “bivše” Ministarstvo kulture otkupljivalo u više navrata u velikim količinama.
      
       Proizvoljni literar-političar
       Ali, za razliku od prethodne, voluminozne knjige, ova monografija (ne računajući uporedni prevod na nemački) sadrži jedva pedesetak stranica teksta, što je jedan od razloga koji utiče na dimenziju uspeha celog poduhvata. Problem je, međutim, što je daleko veći ilustrovani deo knjige neadekvatno i nekreativno sistematizovan. Jer, kontekstualni odnos između teksta i slika sa mnoštvom gravira, fotografija, crteža, u nesporazumu je zbog nedostatka jasnog koncepta, jasne tematizacije i načina prikazivanja. Nedostaje, zatim, kritičko, teorijsko razrešenje mnogih istoriografskih dilema i kulturno-umetničkih fenomena. Umesto traženja koncepta, ipak, sve je svedeno na uzano “magnetno polje” takozvane nepravde prema Dunavu, odnosno prema Srbima koji su ugroženi duž ove reke i u njenim meandrima, koji su često izopšteni, a toliko su dali Dunavu i Evropi. Provlači se to i ponavlja neprestano, besomučno, što stručnjaka kulture i umetnosti pretvara u proizvoljnog literar-političara, koji se umesto naučnika u knjizi iskazuje kao zaštitnik Srba.
       I dok Klaudija Magrisa u pisanju svog “Dunava” podstiče mašta i duhovno fantazmagorično traganje da od bezbrojnih izvorčića pronađe inicijalni početak takve elementarne veličine, diva, koji kao da počinje skoro ni iz čega, autor ovog “Dunava” dr Medaković smatra da je to nebitno. On kaže izričito da ga zanima kako “sabrana voda kreće na putovanje stupajući u borbu sa čovekom, koji želi da ukroti reku, da je zarobi, prekroji, da skrši i njen otpor i njenu ćudljivost”. Učeni vodič, naučnik, žuri se ka velikom zadatku, ignorišući geneze i sve nejasnoće postanka diva kome se divi i kome piše pesmice.
       U svom razmišljanju o Dunavu i Evropi, dr Medaković, takođe ignoriše ideju i svaku fleksibilnost, ili pozitivnost pojma Miteleuropa. On je eksplicitno protiv mitova i raznih “misioniranja” kao što je Miteleuropa, koja je, kaže, “već pokopana”, ne iznoseći pri tom, nikakva objašnjenja, argumente. Pisac Magris je, međutim, brižljivo elaborirao sve, pre svega liberalne reference koje struje sa Zapada i sa Istoka, tako da u raspravama o politici i antipolitici Mitelaurope interpolira stavove Krleže, Đilasa, pa i Josipa Broza kao nekog Franju Josifa koji je održao narode na okupu.
      
       Osvetnički talasi Dunava
       I pre nego što stigne u svoj duhovni nukleus, Beč, dr Medaković je u mitskom zanosu počeo roniti u đerdapskom Dunavu u tajne Lepenskog vira, da bi slikom i rečju, s posebnom pompom, čak egzaltacijom, prikazao masivne kamene glave iz neolitskog doba. Te skulpture iz dalekog Lepenca smatra “precima Evrope”... U naseljima, kaže, vidi “začetke evropskog urbanizma”. Tu je u sledu i kultura neolitske Vinče sa keramičkim figurinama. Onda je, kako se dalje piše, “došla imperijalna hegemonija, nastaje “kroćenje reke”, zbog čega je podignut Trajanov most sa zaključkom: “Pokušaj je uspeo ali nije pretrajao, velika imperijalna ideja potopljena je u osvetničkim talasima Dunava.”
       Ovde se može postaviti više od jednog pitanja, prvo da li interpretator koji “dovršava duhovni portret Evrope”, u pisanju i pričanju o tajnama i duhu otkrovenja Lepenskog vira, slučajno ili iz obične grandomanije ne pominje autora tog otkrovenja akademika Dragoslava Srejovića. Posle tog otkrića pokojni Srejović je postao svetski naučnik, ali se ne citira u ovoj knjizi, niti je nominalno registrovan među 53 naučnika navedena na kraju monografije. Druga misterija je “koincidenza” tome kako se među brojnim skulpturama Lepenskog vira našla paleolitska Vilendorfska Venera, koja je od Lepenca starija 10 000 godina, a nađena je daleko od Đerdapa u brdima Austrije. S veoma hipertrofiranim oblinama, simbol plodnosti, našla se slučajno ili ne u inkopatibilnom toposu, pod zajedničkim inkopatibilnim imeniteljem: “Neolitske statue iz Vinče i Lepenskog vira i statua Vilendorfske Venere”. Umesto nekog tumačenja ovakvog odnosa autora prema duhovnim civilizacijskim datostima, smatramo neophodnim da dr Medaković pruži neophodno obrazloženje o pomenutim akcidentima.
       Već u sledećim slučajevima možemo pratiti kako autor “Dunava” euforično prikazuje naučnike Luiđi Marsiljija i Hansa Kristijana Andersena. Marsilji se opisuje kao veliki istraživač mnogih tajni i Dunava, da se kao inženjer, kartograf, borio protiv Turaka, učestvovao u Karlovačkom miru 1699. godine. Dalje se navodi biografija bez relevantnih argumenata za monografiju i čitaoca, kako se, na primer, taj “tipični predstavnik baroka” a zatim kao “izdanak renesansnog homo univerzale umeo da zamisli nad postojanjem dunavskih ritova i bara, da ih protumači”... bitno se razlikuje od savremenih naučnika koji Dunavu prilaze bezobzirno, stavom pljačkaša, koji u ime današnjice zaboravljaju da ova reka ima i budućnost”. Kruna svega je knjiga “Danubius Pannonico Mdžsicus”. Uz svu tu priču čitalac je video u knjizi samo jednu opskurnu kartu Dunava.
       Za utehu radoznalom čitaocu više radova iz Marsiljijevih zapisa, knjiga i crteža, nalazimo u istoriji dr Dušana Popovića (“Srbi u Vojvodini”); tu su primerci bogate flore i faune, ptice, ribe, predstave sa rasnim ovnujskim glavama dugih rogova. Crtežima pripadaju i predstave sremskih sela sa kućicama (“Petrovci u Sremu”, 1726, sa Marsiljijeve gravire).
       U knjizi nam se predstavlja i drugi pisac, putopisac Andersen, a cela zasluga ovog evropskog pisca svodi se na konstataciju da je putovao Dunavom na austrijskom brodu čiji je kapetan bio Dalmatinac. Da ne bi tako oskudno videli ličnost Andersena dajemo kratku skicu putovanja koje je objavio časopis “Sv. Dunav” (Novi Sad, za 1977. u prevodu Lj. Rajića).
       “... Siromašna sela, prozori zastakljeni papirom. Okolina veoma romantična, sasvim nalik na Rajnu... Počinje tesnac kazan, u okomitoj steni je takozvana Trajanova tabla. Stigli Srbi njih preko stotinu koji divljim kricima vuku jedan brod. Družina Cigana ulogorila se i zapalila vatru... brod je morao da iznajmi 14 konja da bi vukli uz struju. Usred Dunava uzdiže se stena, Babakaj stena oblika roga nosoroga. U Srbiji šume i samo šume. Mesec se tek upalio i visi nad tvrđavom Beograda... U dvorištu pašinog dvora pesnik Riga živ pretesterisan, a 1815. je 630 Srba nabijeno na kolac, jedan umro sedmog dana. Između Zemuna i Beograda neka vrsta tržnice. Smatra se da je stoka oslobođena zaraze kad prepliva reku... Gde Sava utiče u Dunav jedna propala kula zove se Nebojša to jest “Ne boj se!” Iz nje su leševi bacani u Dunav. U Zemunu mnoštvo brodova, u Petrovaradinu most preko čamaca, Petrovaradin najjaču austrijsku tvrđavu zovu Gibraltar Dunava... Nije veličanstvena. Kod Iloka puk vetrenjača. Obala liči na Dardanele.”
       Dakle, u knjizi dr Medakovića od čuvenog Andersena ništa nam nije predočeno osim jednog romantičnog usklika: “Kakva lepa, slikovita priroda”. To je rekao u Iloku gde su, kako piše Medaković, “kneževi Odeskalki, papski štićenici, od vojnog erarha kupovali velika imanja”.
      
       Unespokojavajuća frazologija
       Istine radi i na polzu naše istoriografije, kneževi Odeskalki nisu kupovali, nego su skoro ceo oslobođeni Srem dobili od cara iz Beča, jer su vojno i velikim sumama novca pomogli u odbrani od Turaka. Iz kneževske familije Odeskalki je tadašnji papa Inoćenc XI. Njegova izvajana figura i zlatni carski pečat nalaze se, uz mnogo drugih predmeta i umetnina, u Iloku, u muzeju, da bi to formalno stanje ostalo do jugoslovenskog kralja čak u nečemu i do maršala 1944. Ali, za nas je najvažniji dolazak u Ilok, u dvorac Odeskalki, učenog Đovanija Boninija koji je odmah 1698. a zatim i 1702. popisao 30 do 40 sremskih mesta i gradove Ilok, Karlovac, Slankamen, Zemun, Irig. Opisao je i manastire u Fruškoj gori sa detaljima o kretanju stanovništva, zapustelim selima koja su tada počela da se naseljavaju. Uradio je više mapa pre svega Iloka i neke gravire manastira. Bonini i njegov zemljak Aleksandro Molinari pripremili su knjigu o Sremu. Obojici su u Vrdniku pred kovčegom kneza Lazara kaluđeri govorili da je “Lazar sa kraljem Vukašinom ubio mladog cara Uroša i prigrabio najviše od carevine”. Bonini je još zapisao: “Ovi narodi smatraju svetim onoga koji je, ubivši gospodara zavladao tolikom državom.” Ove spise preveo je i obradio u Arhivu Odeskalki u Rimu istraživač Marko Jačov (“Srem na prelomu dva veka, XVII, XVIII”, Eparhija Sremska, Sremski Karlovci, 1990).
       Saglasno tekstu u kome dominira pisanje s puno patetike, proizvoljnosti i netačnosti, u monografiji i likovni pregled sa ilustracijama, gravirama i crtežima sadrži mnoge propuste. Neke gravire su, na primer, bez izvora, bez autora, nedatirane su i neatribuirane. Jedna gravira je, na primer, označena kao “Ilok”, a tu istu graviru u drugim publikacijama prate relevantni podaci: (Borniger, Ilok, nadorez, 19. stoleća, Hrvatski državni arhiv, Zagreb). I ova kao i mnoge druge gravire oštećene su sa svih strana, deluju kao istrgnute iz starih knjiga što začuđuje za autora, koji je imao sve uslove za pisanje ove monografije.
       U monografiji “Dunav”, naučnoj ili literarnoj - ne zna se, u mnogo čemu ima neshvatljivih i nepotrebnih promašaja a pompe i pohvale su krenule apriori je rangirajući kao prvorazredni događaj. Pisanje je, uprkos nekim bledim metaforama, u stalnom napregnutom, besomučnom stanju napada i odbrane. Dramatika i melodramatika oko “prisvajanja” reke je beskonačna: Skrnavljenje Dunava, koji je “sudbinska reka”, “isceliteljska snaga”. “Neki žele da je ukrote”, da je “zarobe”, “prekroje”, “skrše”... “reka ima otpor i ćudljivost”. Uvek je “sa rekom nešto sudbonosno”, “sudbinsko”. Uz “skrnavljenje Dunava” su i “krvnici”, “osvetnici”. Neki put sam pomislio da pitam autora da li uživa u tako onespokojavajućoj frazeologiji. Opis stradanja u Novom Sadu 1942. i kontekst vizuelnog “kolažiranja o ubijanju na obali Dunava, sa pravoslavnim krstom i jevrejskom zvezdom apliciranim uz neadekvatnu skulpturu, odaje nivo niži od socrealizma. Insistiranje na kvazidramatici koja još hoće da uključi slikovitost ili, kako recenzent primećuje, “pitoresknost”, samo potvrđuju siguran put u dekadenciju pisanja i mišljenja.
      
       Dedinjski meandri
       Najzad, umesto komentara o tome kako se akademik Medaković zalaže da se “preispita ogromno kulturno nasleđe”, Evrope svakako, čiji smo, kako kaže “deo kulturne baštine”, postavio bih pitanje šta je autor ovakvih knjiga i ideja učinio u jednom slučaju, mislim na mikrokulturni meander Dunava koji se zove Dedinje. Dedinje čarobno, nekad svetilište belog boga Deda (stari Sloveni) jeste mikrotopos gde je akumulirana najveća količina našeg duhovnog, umetničkog blaga. U pitanju su cifre desetina i stotina hiljada umetnina, dovoljne da se stvori oaza evropskih razmera. U vreme despotizma Milošević-Marković iz tog kruga muzeja, mauzoleja, zbirki, i drugih objekata, proterani su stručnjaci, čuvari, tada je nestalo mnogo čuvenih dela od nacionalnog značaja, od kojih mnoga, stotine i stotine - nisu vraćena. Pre nekog vremena priređena je izložba fotografija tih nestalih dela, što je civilizacijski bez presedana. Zato smatram logičnim i suvislim pitanje šta je akademik, istoričar umetnosti, čelnik nekoliko uglednih institucija, sa dobrim političkim pozicijama i kontaktima sa “sudbinskim” predsednikom i ministrima, šta je, dakle, akademik Medaković učinio u vezi sa zaštitom muzeja i uopšte dedinjske baštine. Mogao bi nam akademik Medaković reći šta je pokušao, da li je postavio pitanje o ovom problemu i danas aktuelnom, o ovom duhovnom svetilištu u međurečju Dunava i Save. Jer, sve ono što smo videli, čuli, pročitali o njegovim aktivnostima nećemo zlurado da svedemo samo na jubileje i blagodeti kada se primaju ili dele nagrade, medalje, poljupci. Nagrade se umnožavaju i od mnogih u momentu primopredaje iza leđa zrači stid, a još dalje u krug i smrad i zagađenost koja se kreće in continuo kao Cloaca Maxima. Cloaca Maxima je i dalje iza sjaja i odsjaja, glamura, kič pričanja i kič pisanja.
      
       ŽIVKO BRKOVIĆ