“Hteo sam da znam koliko ima predmeta u Muzeju i za godinu dana neki neradnici nisu uspeli da naprave popis. Zato su njih trinaest, od sedamdeset dvoje zaposlenih, napisali Vladi Srbije kako pijem i da sam nezgodan za rad” kaže smenjeni direktor Dragan Antonić

      Od sedamdeset dvoje zaposlenih, njih trinaest nezadovoljnih tražilo je smenu direktora Etnografskog muzeja Srbije i Vlada Srbije je na sednici od 26. decembra prošle godine razrešila ove dužnosti magistra Dragomira Antonića. Tako je dotični na ovom mestu proveo tek nešto više od godinu dana (vlada ga je imenovala 1. novembra 2001).
       Sutradan posle postavljenja Antonićevog v.d. naslednika na adresu Vlade Srbije, odnosno premijera Zorana Đinđića stigla je ostavka predsednika Upravnog odbora Etnografskog muzeja Dragane Antonijević koja je, između ostalog, napisala:
       “Na sednici održanoj 25.12.2002 (dakle dan uoči smene direktora, prim. R.S.) Upravni odbor je prihvatio izveštaj direktora Dragomira Antonića, pozitivno ocenivši godišnji rad Etnografskog muzeja. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je međusobna saradnja članova Upravnog odbora bila na najvišem nivou, kao i da su odnosi sa direktorom Dragomirom Antonićem bili korektni... Budući da niko iz vlade, niti iz resornog Ministarstva kulture nije našao za shodno da zatraži bilo kakvu relevantnu informaciju od Upravnog odbora u vezi s događajem u Etnografskom muzeju, niti pak da informiše Upravni odbor o svojoj nameri i razlozima za smenu direktora, Upravni odbor je Vama lično poslao pismo 3.1.2003. sa molbom da svojim autoritetom utičete da nam informacije o ovom pitanju postanu dostupne. Do danas nikakvo obaveštenje nije stiglo, niti su nam poznati razlozi zbog čega je smenjen direktor D. Antonić.
       Sa dubokom rezignacijom i razočaranjem moram da konstatujem da Vladi Republike Srbije očigledno nije potreban Upravni odbor koga je sama imenovala, niti da uvažava njegove članove i njihovo mišljenje o radu institucije za koju smo bili zaduženi da brinemo. Iz tog razloga, osećanje savesti i odgovornosti, kao i osećanje ličnog dostojanstva nalažu mi, poštovani gospodine, da Vam podnesem neopozivu ostavku.”
       Svoj protest zbog smene direktora pismeno je uložilo i petoro zaposlenih: Saša Srećković, pomoćnik direktora Etnografskog muzeja, Vilma Niškanović, pomoćnik direktora Etnografskog muzeja i načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture, Vesna Dušković, načelnik Odeljenja za dokumentaciju, Danijelka Radovanović, načelnik Odeljenja za konzervaciju i Darija Radović, načelnik Odeljenja za dizajn i komunikaciju.
       U njihovom pismu se kaže da je “smenjen jedan uspešan menadžer koji je imao viziju i koji je dobro poznavao sredstva s kojima se jedna kulturna institucija treba suočiti s izazovima i promenama savremenog doba, ako se ima u vidu da se ovde radi o deklarisanim ciljevima koje sama Vlada Srbije želi da afirmiše. Negativne posledice ove odluke već se ovih dana jasno osećaju u radu Etnografskog muzeja, koji je faktički paralisan. Strahujemo da će dugoročne posledice biti mnogo teže i da se naša ustanova sada vraća u lošiju prošlost.”
       U ovom pismu se kaže i sledeće:
       “Nezvanično smo saznali da je mogući budući kandidat za direktora Etnografskog muzeja gospodin Jovan Despotović iz Ministarstva kulture Srbije. Naglašavamo da se radi o ličnosti koja u velikoj meri snosi moralnu odgovornost zbog pojedinih svojih postupaka prema Etnografskom muzeju u poslednjih nekoliko meseci. Naš Muzej je uz njegovo posredništvo već dva puta zapadao u ozbiljne finansijske probleme (izložba ‘Ruski pačvork’ u septembru i Međunarodni festival etnološkog filma u decembru 2002. godine). Pred Novu godinu, on je svojim izjavama u ‘Ekspresu’ definitivno pripremio teren za Antonićevu smenu, uvažavajući pritužbe nekih kustosa Etnografskog muzeja na direktora, bez kritike ‘izvora’. Pri tom se niko od nadležnih nije zapitao koliko je radnika Etnografskog muzeja zapravo eksplicitno tražilo njegovu smenu, niti je konsultovan Upravni odbor Muzeja, koji je, inače, jednoglasno stao u Antonićevu odbranu!
       Uz vaše dopuštenje, zaključićemo da ovakvi maniri i postupci moralno krajnje problematičnih osoba ne priliče vladajućim strukturama jedne emancipovane i ozbiljne države u kakvoj bismo svi želeli da živimo. Izričito smo protiv toga da g. Despotović bude postavljen na mesto direktora Etnografskog muzeja.”
       Ovako na Antonićevu smenu odgovara drugi deo kolektiva a, podsetimo, Antonić je smenjen zato što je na adresu vlade njih trinaest zaposlenih poslalo pismo u kojem, između ostalog, stoji da Dragomir Antonić “često dolazi u Muzej u alkoholisanom stanju, a na posao ponekad dolazi posle podne ili uopšte ne dođe. U komunikaciji sa zaposlenima nervozan je, nestrpljiv, agresivan, vulgaran. Često preti otkazima, povećava i smanjuje plate zaposlenima bez razrađenih kriterijuma i validnih rešenja i na taj način narušava međuljudske odnose”.
       - Tačno je, kaže za NIN smenjeni direktor Dragomir Antonić, da sam bezobrazan prema neradnicima i prema takvima i ne želim da budem ljubazan. Tačno je i da pijem, ali nikada nisam pio na radnom mestu, jer pijem isključivo u kafani, kao što nikada nisam ni jeo burek na radnom mestu. Laž je da nisam dolazio na posao, a tačno je da sam dolazio po podne da radim, kao i subotom i nedeljom, da sam se penjao na krov da čistim oluke kad su bile one kiše.
      
       Na pitanje zbog čega je nastao sukob, makar sa ovih trinaest zaposlenih koji su svojim “argumentima” presudili da potpredsednik vlade Žarko Korać donese odluku o njegovoj smeni, Antonić odgovara:
       - Posle trideset godina na mesto direktora Etnografskog muzeja došao je etnolog i kao etnolog ja sam u startu počeo da rešavam osnovne stvari. Mene su, pre svega, zanimali predmeti, odnosno zbirke Muzeja i njihovo obezbeđenje. Prvi izveštaj koji sam dobio u februaru 2002. ukazivao mi je da nešto nije u redu, da nedostaju brojevi kartona, da nije rađen popis predmeta, jednostavno nametnuo mi se utisak o javašluku i aljkavosti.
      
       I šta ste preduzeli?
       - Hteo sam da sredim stvari koliko je moguće u hodu, ali kako to nije išlo, 28. juna sam dao nalog kustosima koji vode zbirke da mi popišu prvi inventarski i poslednji inventarski broj za poslednjih šest meseci. I tu je nastala panika. Posle godišnjih odmora u oktobru sam ponovo tražio popis za tri meseca. Tada su neki shvatili da su ugroženi i počeli da objašnjavaju kako to ne mogu da urade. Tu ja shvatim da u tom muzeju odavno nije ništa urađeno kako treba, ali ne od strane države već iznutra, od strane zaposlenih.
      
       Šta to konkretno znači? Da kustosi kao šefovi odeljenja nisu imali tačan spisak onoga što se nalazi u Muzeju?
       - To znači da pojedini rukovodioci zbirki nemaju tačan popis predmeta, pa onda stalno govore o reinventarisanju kako bi napravili mistifikaciju. Oni koji su radili svoj posao kako treba mogu i da prilože tačan broj predmeta koji su inventarisani, da vam kažu predmet je tu i tu, pokažu karton u kartoteci, zabeleške... Dakle, suština je u popisu i oni ljudi koji to nisu bili u stanju da urade, da bi sakrili svoj nerad - a ko zna šta se krije iza toga - napisali su pismo vladi. Pre toga su pokušali da se nagode sa mnom, ali to nije išlo.
       Dakle, tražio sam vrlo prostu stvar: ne mogu da budem direktor Muzeja ako ne znam koliko ima predmeta u njemu. Jedanput neko kaže da ima oko četrdeset hiljada, drugi put oko pedeset hiljada, a ja sam tačno hteo da znam šta sam primio i za šta odgovaram.
      
       Na ovo mesto došli ste kao “kadar” Nove demokratije, a poznato je da ste jedan od osnivača ove stranke koji nije bio ranije u Savezu komunista?
       - Kada su me postavili, popunio sam takozvani kadrovski karton i tačno je da me je na ovo mesto predložila Nova demokratija. Baš kao što mi je moj predsednik Dule Mihajlović javio 26. decembra da su me na sednici vlade smenili. Međutim, nikakva se stranačka politika u Muzeju nije vodila, članovi Upravnog odbora su bili ljudi iz Građanskog saveza, DSS-a, Nove demokratije i za nešto više od godinu dana održano je osam sednica UO, gde su sve odluke donošene konsenzusom.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      

Tužba sudu Na poslednjoj sednici Upravnog odbora Etnografskog muzeja Srbije održanoj 25. decembra, direktoru Dragomiru Antoniću je predloženo da podnese krivičnu prijavu protiv N.N. izvršioca, što je on i učinio 27.12.2002. Međutim, odluka o njegovoj smeni je doneta već sutradan, posle ovog zaključka Upravnog odbora, ali je Muzeju zvanično dostavljena tek 8. januara 2003.        Zbog čega je, tada još uvek direktor Etnografskog muzeja podneo ovu krivičnu prijavu? U istovetnom tekstu upućenom Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije i Prvom opštinskom javnom tužilaštvu, između ostalog, piše:        “Na osnovu odredaba Zakona o krivičnom postupku, podnosim krivičnu prijavu protiv N.N. izvršioca zbog postojanja sumnje da je oštećenjem ukupno 3 527 pokretnih kulturnih dobara iz zbirki Etnografskog muzeja u Beogradu (od kojih 211 predmet tzv. A kategorije) izvršeno krivično delo iz člana ____ Krivičnog zakona Republike Srbije. Dokazi iz kojih proizlazi sumnja da su prijavljeni N.N. izvršioci počinili ovo delo su nedvosmisleni.        Naime, kustosi i konzervatori Etnografskog muzeja u Beogradu uočili su da na tekstilnim predmetima i zbirkama Muzeja na kojima se nalaze ukrasi veženi metalnom niti (od bakra, srebra, pozlate) dolazi do promena i da isti delovi ubrzano tamne, krune se i otpadaju, ostavljajući na tim mestima “progorele rupe na tekstilu”.        Uzroke i postupak zaustavljanja procesa degradacije metalnih niti Muzej je pokušao da utvrdi u saradnji sa stručnjacima sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu... i sa Institutom ,Vinča’ u Beogradu... Na osnovu obaveštenja i izveštaja kustosa i konzervatora Muzeja, navedenih stručnih radova ,Vinče’ i saradnje sa Tehnološko-metalurškim fakultetom, može se zaključiti da je nepobitno došlo do oštećenja, delimično i uništenja velikog broja kulturnih dobara, da je moguće i da postoje osnovi sumnje da je do oštećenja došlo nesavesnim ili nestručnim odnosom prema kulturnim dobrima u zbirkama Muzeja, te da je tim radnjama ili propuštanjem izvršeno krivično delo oštećenja kulturnog dobra utvrđeno Krivičnim zakonom.”        Uz ovu tužbu dostavljeno je osam priloga, među kojima i spisak predmeta sa ugroženom metalnom niti, koji je načinjen prema podacima dobijenim od kustosa, rukovaoca tekstilnih zbirki koji su predali spiskove tokom septembra 2000. godine.