Prvi smo ili drugi u svetu po broju pušača, što zavisi od toga da li odgovarajuće državne institucije koriste sopstvene rezultate parcijalnih istraživanja ili informacije američkog nedeljnika “Tajm”. Svejedno, za sada mlaka kampanja protiv cigarete traje i, kažu, trajaće dugo

      Vladina kampanja protiv pušenja “Ugasite cigaretu - produžite život” trebalo bi da je agresivnija, kad je već uredno izračunato da i većina medicinskih sestara na Odeljenju za onkologiju Kliničkog centra Srbije (KCS) - puši. A kako pušenje nije zabranjeno ni u jednoj od naših zdravstvenih ustanova, nije teško pretpostaviti da, po zakonu verovatnoće, od čuvenih 4 000 štetnih materija u duvanskom dimu bar jedna proklizi do bolesnika rakom zakovanih za krevet.
       U zemlji u kojoj svaki drugi muškarac i svaka treća žena puše - s tendencijom ubrzanja ka neslavnom tronu - moralo bi se otići dalje od uličnog oglašavanja nimalo autoritativnom, neubedljivom porukom “Ugasite cigaretu, dok gledate ovaj bilbord”. Ugasiće, isto kao što će da ugase motor prepadnut ekološkim semaforom. Možda bi, ipak, efektnije bilo staviti na bilbord sliku bolesnih pluća, sliku koju razvijena Evropa planira da stavi na svaku paklicu? Naši, u kampanji angažovani stručnjaci, pak, smatraju da agresivne kampanje daju kratkoročni efekat, te da je metoda dosadnog kljucanja u glavu bolja ako se ima u vidu stara i duboko ukorenjena kultura po kojoj je pušenje prihvatljivo, uobičajeno i bezopasno.
      
       Krompir
       Ne više novom, republičkom ministru zdravlja Tomici Milosavljeviću zlobnici zameraju hod stazom Milovana Bojića koji je svoje ministrovanje započeo kampanjom protiv pušenja. Međutim, osim što je Milosavljević dobio vrući krompir, ne treba zaboraviti ni izrazito tužnu i poražavajuću statistiku o našim pušačima, koja nije bila takva u Bojićevo vreme. Toliko je tužna da nam je čak i evropsko izdanje Tajma posvetilo poduži antrfile u pre dve nedelje objavljenom tekstu o Evropi koja nikako da primeni bar delimičnu zabranu dima na javnim mestima.
       Prema podacima KCS-a, u Srbiji puši tri i po miliona stanovnika, dok istraživanja Instituta “Batut” pokazuju da postotak ide i do 60 odsto odraslih. Puši i 30 odsto mlađih od 15 godina. Zapravo, po broju pušača od 11 do 15 godina prvi smo u Evropi, podaci su UNICEF-a (veruje se da je prebacivanje težišta na problem narkomanije donekle zamaglilo cigaretu kao, takođe, vrstu droge). Dalje, svakog dana ode po 73 miliona cigareta, što za posledicu ima i 22 tone opušaka u okolini. U Beogradu se godišnje popuši cigareta toliko da bi, preobraćene u pare, mogle da izgrade nekoliko mostova na Dunavu. Tačnije, Beograđanke “popuše” jedan most, a Beograđani dva, tri.
       Kod nas se puši u školama, zdravstvenim ustanovama, bioskopu (krišom, u poslednjem redu, ako ste adolescent), na stanici (čuveno dozivanje autobusa po Marfijevom zakonu), na ulici (nema zabrane u srpskom bontonu za slabiji pol), teške, rovovske bitke vode se na radnim mestima. Nepušači gube. Bivši pušači, najveća gunđala, bivaju izvedeni pred preki sud. Puše i trudnice, ma koliko muževi, kako pušači - gori su!, tako i nepušači, bogoradali (“Znaš, bre, da to nema nikakve veze! Moja keva je pušila dok je mene nosila i š‘a mi fali?”, Svetlana Marković, 27 godina, nosi dečaka, doktor rekao da je sve O.K). Specijalni pedagog i mr socijalne medicine u Službi za odvikavanje od pušenja Instituta za plućne bolesti KCS-a Ika Pešić kaže da je čak videla cigarete u jednoj pekari na Bežanijskoj kosi.
       Kroasan i “laki strajk” na jednom rafu samo su još jedno lice ljudskog fenomena zastrašujuće odlično ispelcovanog i u Srbiji, fenomena koji ga, osim misleće glave i govora, razlikuje od životinja. Evo kako nas je ohrabrio glas na centrali Kliničkog centra (cenimo da pripada portiru, pošto je bio kraj radnog vremena) kada smo tražili Službu za odvikavanje od pušenja: “Auuu, to će vam baš pomoći...” I, zaista, očigledno je potrebno radikalno podići svest ljudi, bar na nivo da ne misle da cigareta nosi atribute slobode. Posebno kada u dva posle ponoći morate da jurite do otvorenog STR-a.
       “I kod nas je to društveno prihvaćeno, odobreno ponašanje. Duvan se gaji, neguje, grade se fabrike, prodaje se slobodno i svugde”, kaže mr Pešić. Veruje se da je lakše rastaviti supružnike nego pušača od “najboljeg prijatelja”. Veruje se i da svega 10 odsto zavisnika ne bi moglo da ostavi duvan i to mahom zato što je reč o procenjenoj populaciji “tipski teških ljudi”. Jednako je teško ostaviti duvan pacijentu s ličnim problemima, ili ako je psihijatrijski slučaj (mada mr Pešić upravo leči jedan takav slučaj, kome je nedavno i otac umro pa se nije vratio staroj navici). A najteži izazov je objasniti Srbima sklonim fatalizmu da i “sudnji dan” može brže da se dozove u goste i da je starac od 100 leta pušačkog staža samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.
      
       Slabić
       Službi Instituta godišnje se javi oko 100 novih pacijenata, iako je uspešnost čitavih 57,5 odsto i iako se - besplatno - radi po individualnom principu, što svet, pak, ne uživa u tolikoj meri. Besplatno lečenje, u svakom slučaju, ne prolazi na Zapadu. Žene dolaze češće, ali su one, zajedno s mladima, i relativno česti recidivisti, jer u našim prilikama nemaju ni socijalnu, ni finansijsku podršku (odlazak specijalisti jeste besplatan, ali preparati za odvikavanje nisu, pa se zato doživljavaju kao bespotreban izdatak za “slabića” koji ne može tek tako da prestane). Inače, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, do dva posto pušača ostavlja cigaretu na preporuku lekara, do 20 posto zahvaljujući radu eksperata s velikim i malim grupama (poput redovne dvogodišnje kampanje Ljuit and njin), dok individualni pristup beleži od 30 do 35 procenata uspešnosti. No, da ponovimo, Služba Instituta regrutuje svega stotinak voljnih - godišnje. Bez obzira na činjenicu da između 70 i 90 odsto pušača želi da ostavi cigaretu.
       Primarijus dr Mirjana Danilović iz Instituta KCS-a kaže da su svakako ugroženi i nepušači. Pasivno pušenje se zato sve više zove prinudnim, prisilnim, nevoljnim. Obratite pažnju: zbog deset zapaljenih cigareta u istoj prostoriji, dve će “popušiti” i pluća nepušača. Drugo, 37 odsto žena čiji muževi puše izlaže se opasnosti od raka, dok su deca pušača pet puta sklonija respiratornim infekcijama. Dr Danilović naglašava da ne postoji nijedan organ, nijedno tkivo koje ne oseća loše posledice duvana. Rizik od raka pluća veći je za 170 puta kod pušača. A gde je infarkt, pet puta češći, a gde je Birgerova bolest, odnosno “pušačka noga”, a gde je... “Ljudima je svejedno, nije ih briga da li će živeti još jedan dan, ili još 150 godina.” Najzad, tu je i podatak da je kod nas broj pušača opadao do 1990. godine. Danas da ponovimo istraživanja Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, postali smo prvi u svetu (60 odsto radne populacije; u Kini - 30, u Grčkoj - 40 odsto).
       Kod nas se dnevno proizvode 50 i kusur tona cigareta, što u evrima iznosi - više od tri miliona. Država uzima 25 posto. (Ni u Crnoj Gori situacija nije bolja. U ekološkoj državi puši preko 250 000 građana, dakle više od trećine populacije. Prema nekim podacima - pošto ni kod njih nema zvaničnih brojki na nacionalnom nivou - Crnogorci mesečno popuše oko 140 tona cigareta, od čega je svega trećina domaćeg porekla.) S druge strane, pušači strahovito opterećuju zdravstvene fondove, više koriste lekove, bolničke postelje, ranije odlaze u penziju.
       Nažalost, duvanska industrija je moćna, proizvodi se, prevozi, prodaje i oporezuje, kod nas i švercuje. I u svetu se gomilaju antizakoni, takse povećavaju, ali se proizvodnja ne smanjuje. Proizvođači su čak pronašli novu “doskočicu”: ubacivanjem dodatnih količina amonijaka, tzv. hormon sreće brže se kreće kroz organizam, te osećaj zadovoljstva stiže za dve, tri sekunde, umesto nekadašnjih sedam (zato je ranije cigarete moglo odmah da ostavi oko 15 odsto pušača, a danas jedva tri odsto). Reklamiranje je bezočno. Naš krajnji, dosadašnji domet je sledeći: Nacionalni komitet za borbu protiv pušenja uspeo je maja 2001. (povodom 31. maja, Svetskog dana borbe protiv pušenja) na samo mesec dana da izdejstvuje uklanjanje reklamnih bilborda. U junu su odmah vraćeni.
      
       Uteha
       Primarijus dr Petar Borović iz Instituta “Batut” kaže da je, po saveznom zakonu, reklamiranje odavno zabranjeno, ali da inspekcija nikada nije radila svoj posao. Članovi stručnog tima (ne javljaju se svi na poziv novinara; u gužvi su zbog kampanje, pa ne stižu da se sete medija kao, trebalo bi, najvažnijeg dela te iste kampanje) kažu da su po prvi put u našoj istoriji, zahvaljujući ministru koga horski hvale, bilbordi na udaru. Naime, u toku je usaglašavanje primedbi na Zakon o reklamiranju i oglašavanju. Ministar reče da su tražili potpunu zabranu reklamiranja. Dobili su zabranu reklamiranja u sredstvima javnog informisanja i zabranu bilborda koji se nalaze u krugu manjem od 150 metara od škola i bolnica (ostali će, za utehu, morati da sadrže upozorenje o štetnosti duvana).
       Međutim, zabrana prodaje cigareta maloletnicima nije usvojena, niti ima indicija da će cene paklica biti u dogledno vreme znatno povećane. Uz to, čini se da je aktuelna kampanja isuviše mlaka i neubedljiva, da retko ko primećuje zastrašujuće podatke kao što je onaj da, zbog cigarete, svakih sedam sekundi u svetu neko umre. Osim hroničnog nedostatka novca za organizovanje kampanje koja će jače protresti naše glave i kuće, dr Borović i ostali iz ekspertskog tima potvrdiće da se ne ide na agresivnost i “kratkoročne udare”. Između evropskog i američkog modela, radije se bira evropski koji je, primetićemo, vidno neuspešniji. On kaže da programi, pogotovo nacionalni, moraju da traju duže, bar deset godina i da ne zaboravljajući da “naš narod ne voli naredbu”, treba forsirati zdravstveno-vaspitni rad.
       Zapravo, naši eksperti idu najpre na uticaj na potencijalne pušače, školsku decu koja još nisu pala u iskušenje. Ministarstvo je postavilo ambiciozan cilj: da do 2015. godine 80 odsto Srbije čine nepušači. Dobar primer pokazali su sami, u ministarstvu već dva meseca ne klikću upaljači. Sledeća ciljna grupa su instituti i zavodi za zaštitu zdravlja. Što pre će, nadamo se, biti i urađeni detaljni podaci o našem pušačkom telu, pošto se svakako dramatični podaci razlikuju od institucije do institucije. To što smo drugi posle Turske, ili prvi u svetu, računajući veličinu teritorije, ne menja mnogo problem. Jedino što “prvi smo” bolje zvuči. I strašnije.
       Bilo kako bilo, tvrde da nas očekuje formulisanje nacionalnog plana borbe protiv pušenja, oštrije kazne za pušenje na nedozvoljenim mestima - od juna, čišćenje državnih organa od cigareta i, još je bitnije, čišćenje zdravstvenih institucija od cigareta, počev od sestara na Onkologiji. Onda će, valjda, stići i dugoočekivani nacionalni, nikad urađeni podaci o broju i razvrstavanju pušača po polu, starosti i ostalom i, zatim, poređenje s drugim zemljama. Da ne prepisujemo više iz uvaženog Tajma.
       O skupim cigaretama ćemo malo kasnije. O promeni društvenog ponašanja - još kasnije, pošto su nam pare i dalje važnije od bronhija. U međuvremenu, mislite o tome. Ili bar o mostu.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      

Dim u svetu Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na planeti puši milijardu i 250 miliona ljudi. Naročito jeziv podatak je da se broj smrtnih slučajeva zbog duvana neverovatno brzo povećava - 1995. godine od duvana je umrlo milion i po, a 2000. čak više od četiri miliona ljudi. Ili, pušenje donosi više smrti u svetu nego sida, tuberkuloza, ubistva i samoubistva - zajedno. Ili, svakih sedam sekundi neko se pozdravi sa životom.        Cela Evropa obavijena je duvanskim dimom koji godišnje izazove više smrti i bolesti nego Černobilj. A samo u zemljama Evropske unije, takođe godišnje, bolesti prouzrokovane pušenjem odnose 500 000 života, od čega je 10 odsto nepušača zatrovanih tuđom strasti za nikotinom.        Prosek pušača među odraslim stanovništvom EU je 35 odsto. Prosek žena pušača je 25 odsto i jedino je u Švedskoj veći od procenta za muški pol (20 prema 15; stručnjaci su skloni da ovaj izuzetak tumače izuzetno visokom emancipacijom žena u toj zemlji).        Do sada su četiri države uspele da smanje procenat pušača među muškarcima na ispod 30 procenata: Velika Britanija, Finska, Švedska, Island i Slovenija. U vodećim zemljama EU, Francuskoj i Nemačkoj, problem ostaje, pogotovo što se postojeći zakoni o zabrani pušenja na javnim mestima uopšte ne poštuju, za razliku od Amerike. U Njujorku se smatra uspehom pronaći mesto za sedenje, uključujući i parkove, gde može da se pripali. Tako je u Evropi, gde su nepušači u getu. S ostalih kontinenata stižu drastične lekcije, kao što je 870 dolara kazne za bačeni opušak u Singapuru.        U Francuskoj je zakon kojim se ograničava pušenje u restoranima donet još 1993, ali se niko na njega ne obazire (čak pušači vode uspešan rat protiv nepušača koji izbor stola moraju da prilagođavaju dimu). Isto važi i za platforme pariskog metroa: nijedna kazna nije naplaćena. Međutim, u odnosu na istu godinu postotak pušača pao je sa 45 na 32. U Nemačkoj je priča ista, nekoliko antipušačkih zakona nikoga ne potresa, puši 35 odsto stanovništva, od čega dnevno umre njih 300. U velikoj i siromašnoj Rusiji, 63 posto muške populacije puši, a 400 000 ljudi svake godine umre od duvana. U maloj i bogatoj Danskoj ne postoji starosno ograničenje za kupovinu cigareta, pa ih tako i desetogodišnjaci mogu pazariti i paziti samo da ih ne zapale u učionici.        Na inicijativu Evropske komisije, Evropski sud pravde je prošlog meseca otvorio put zakonima čije bi efekte trebalo očekivati u naredne dve godine. Naime, proizvođači cigareta bi trebalo da smanje procenat katrana i nikotina, povećaju i podebljaju slova upozorenja, prekinu da na paklice tzv. blažih cigareta pišu mild i lights. Ministri Evropske unije takođe su odobrili meru kojom će se od 2005. godine zabraniti reklamiranje cigareta na sportskim manifestacijama, od kojih je sasvim sigurno najupečatljiviji primer Formula 1.