Obračun u podzemlju dostiže vrhunac. Da li će vlasti uspeti to da iskoriste ili će se senzacionalne tvrdnje još jednom zagubiti u sudskim hodnicima

      Glas Ljubiše - Čumeta Buhe drčan je i odlučan, na momente skoro prijateljski prisan. Dušanu Mihajloviću, ministru policije, on zvuči kao “glas sa neba”, “karika koja je nedostajala” za odlučujući obračun policije s organizovanim kriminalom. I Mihajlović i premijer Zoran Đinđić objavili su da je akcija proveravanja Buhinih optužbi već počela i da će se otkriti “ko stoji iza tih dela”. A, ta “dela”, za koja Buha optužuje svoje donedavne prijatelje Dušana Spasojevića i Milorada Lukovića Legiju, jesu četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, nestanak Ivana Stambolića, otmica vlasnika “Delta holdinga” Miroslava Miškovića... “Da, da, da, imam dokaze za sve. To su mnogo jaki dokazi, i ni rođena majka da im je tužilac, ne bi mogla da ih zaštiti”, kazao je Buha u telefonskom razgovoru za NIN. “Sve dokaze predaću pravosudnim organima kada se vratim u Beograd, i biću javni svedok, a ne tajni. Ne mogu sad, šta, da idem negde da se krijem!?” Gora se trese...
       Ljubiša Buha raspričao se u medijima prošle nedelje, pošto je u sredu 22. januara beogradska policija upala u Tržni centar “Kotobanja” u Surčinu - Čume je jedan od vlasnika - i tamo pronašla tri kilograma i 318 grama heroina, dva i po kilograma smese za miksovanje s heroinom, kao i pet automatskih pušaka s municijom, snajpersku pušku s nišanom, dve zolje, pištolj “CZ 99”, šest pancira, tri radio-stanice, prigušivač, uređaj za noćno osmatranje, sistem interne televizije pomoću kojeg je, kažu, praćen svaki ulazak u Surčin...
      
       Čume non grata
       Posebno interesantnim učinila su se dva detalja: policija je u “Kotobanju” uletela posle “dojave”, valjda anonimne, i, kako reče ministar Mihajlović, “za jedan deo oružja se pretpostavlja da je ukradeno tokom 5. oktobra 2000. iz OUP Stari grad” (demonstrante koji su tada upali u policijsku stanicu u Ulici majke Jevrosime predvodio je, pričalo se tih oktobarskih dana, jedan od viđenijih funkcionera DOS-a). Čume je odmah, iz Nemačke, povikao: “Podmetnuto mi je.”
       Nije manje zanimljivo ovde i to, što je policijska racija u Tržnom centru u Surčinu usledila tek posle niza Buhinih nevolja iz kojih je postalo jasno da je “vođa surčinskog klana” nadjačan u tekućem sukobu u onome što se najčešće opisuje kao “podzemlje” - posle trovanja bio je hospitalizovan na VMA, nestala je njegova supruga Ljiljana Buha, 3. avgusta prošle godine nepoznati napadači pokušali su da ga ubiju ali je nastradao njegov prijatelj/telohranitelj Ivica Nikolić (tada je Buha otišao iz zemlje), 21. decembra dignute su u vazduh milionski vredne mašine za asfaltiranje puteva de facto njegove firme “Difens”.
       Posle svega ovoga, postao je persona non grata, čovek od koga ruke peru svi, počev od premijera Zorana Đinđića koji je baš tada, tek u decembru 2002. godine našao za shodno da porekne veze sa poznatim Surčincem (“Čume nije moj prijatelj i nas dvojica se nikada, ali nikada nismo sreli nasamo”) i zameri policiji što se nije dovoljno potrudila u borbi protiv narkomafije. Dovoljna je postala već samo anonimna dojava da bi policija stupila u akciju protiv njega. A, pre nego što je krenuo ovim trnovitim putem, Ljubiša Buha bio je heroj petog oktobra, biznismen koji obavlja značajne poslove za državu i čiji ugled pred državnim organima nisu mogle da naruše ni tvrdnje iz kabineta predsednika SRJ Vojislava Koštunice da ga je pre smrti optuživao bivši službenik DB-a Momir Gavrilović, bezbrojni novinski tekstovi i poverljive policijske studije.
       Tek, Čume je počeo da govori, i da optužuje (vidite okvir “Sve Buhine tvrdnje”). Kao uzrok svojim nevoljama označio je nekadašnje prijatelje, Zemunca Dušana Spasojevića i penzionisanog komandanta Jedinice za specijalne operacije (“crvene beretke”) Milorada Lukovića Legiju. Buha za NIN objašnjava zašto je odlučio da progovori: “‘Ajde, ovo sve što su uradili, uradili su, ali kada su na kraju počeli da mi podmeću onu drogu, video sam da tu više nema... Ja sam najpre hteo da vidim ako tu može nešto da se uradi, normalno, polako, bez velike buke, ali kad sam video da su oni toliko zli, da mi otmu ženu, da su pokušali da me otruju, da mi ubiju druga pored mene, da su mi uništili celu imovinu, morao sam da reagujem.”
      
       Otmice i ubistva
       Dušan Spasojević Šiptar i njegov bliski prijatelj i prvi komšija Mile Luković Kum (nije reč o Miloradu Lukoviću Legiji) široj javnosti postali su poznati kada su optuženi za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine. Optužba u Višem sudu u Podgorici je povučena.
       Njih dvojica važe za šefove zemunskog klana čija su glavna polja delovanja, navodno, trgovina drogom i otmice. Ubistva, o kojima govori Ljubiša Buha, tu su, valjda, samo onako, usput. Tada je, prema Buhinim rečima, i “puklo” prijateljstvo, “kada sam video da su počeli da rade otmice i ta ubistva. Oni su počeli da ubijaju redom. Ko god da im se nije svideo, oni su počeli da ubijaju”. Dušan Spasojević poseduje velelepno zdanje u Šilerovoj ulici u Zemunu, preko puta Doma zdravlja ispred koga je, do ulaza u dečji dispanzer, sagradio igralište sa ljuljaškama i toboganima.
       Svako njegovo pojavljivanje na ulicama, u najmanju ruku, veoma je upečatljivo: dva crna “puha” sa zatamnjenim staklima, audiji “A6” i “A8”, takođe sa zatamnjenim staklima, u pratnji, ispred i iza. Svoje bogatstvo, kako je svojevremeno izjavio u jednom od retkih istupanja u javnosti, “kuće i hotele i u inostranstvu”, zaradio je “prvo igrajući fudbal, a potom trgujući plemenitim metalima”. “Ja sam pare unosio u ovu zemlju, a neka oni provere koliko su neki izneli iz nje”, kazao je u oktobru pretprošle godine tadašnjem novinaru “Blica” Gradiši Katiću.
       “Oni”, bili su to predstavnici vlasti, koji su uhapsili Spasojevića i još nekoliko jakih momaka zbog sumnje da su učestvovali u otmici vlasnika “Delte” Miroslava Miškovića 9. aprila 2001. godine (pušten je dvadesetak sati kasnije pošto je plaćen otkup od sedam miliona maraka).
       Ova grupa je, naime, u maju deportovana iz Francuske, zvanično zbog falsifikovanih isprava, ali je nedugo zatim ministar Mihajlović saopštio i pravi razlog njihovog hapšenja - učešće u Miškovićevoj otmici. Rekao je ministar 26. maja i ovo: “Ako oni budu pušteni iz pritvora, odgovorno kažem, to je znak da je demokratija izgubila u Srbiji - bitku, ali ne i rat. Rešenje otmice predstavlja test, ključ za odgovor na pitanje da li će u Srbiji pobediti demokratija ili organizovani kriminal. Te grupe iz podzemlja (...) pokušavaju da ostvare uticaj na nove vlasti.”
       Iz pritvora, u kome su bili kako ne bi uticali na svedoke, biće pušteni svi, devetorica osumnjičenih, jedan po jedan, a poslednji 13. decembra 2001. godine, kada je podignuta optužnica za otmice i iznude.
       Dušan Spasojević izašao je prvi, 19. septembra 2001. godine; čudnom podudarnošću, istog dana kada je novinarima podeljeno njegovo saopštenje u kome kaže da “pritisci i ucene potiču od onih kojima sam u događajima 5. oktobra spasao živote”.
       I Spasojevićev advokat Slobodan Milivojević kazaće tada da je ovo “čisto politički proces”, koji se sprovodi “isključivo uz pomoć nekih ljudi koji se nalaze u izvršnoj vlasti”. I mesec dana kasnije, u oktobru, Spasojević obećava da će uskoro saopštiti “šta smo ja i moja ‘banda’ tog dana uradili za neke današnje ministre” i ko ga je sve kasnije posećivao u zdanju u Šilerovoj. Ovo obećanje nikada nije ispunio, a suđenje zbog otmica i iznuda teče traljavo pošto “svedoci i oštećeni verovatno iz straha ne dolaze”, kazao je NIN-u tužilac u ovom predmetu Mioljub Vitorović.
       U svakom slučaju, neki od članova grupe osuđeni su dosad samo zbog falsifikovanih isprava, u maju 2001 - Dušan Spasojević na 15 meseci zatvora, Mile Luković dobio je devet meseci, braća Aleksandar i Miloš Simović i Vladimir Milisavljević dobili su po šest meseci uslovno na dve godine.
      
       Ulemek - Luković
       Legendarne su postale i petooktobarske zasluge Spasojevićevog kuma Milorada Lukovića Legije, tadašnjeg zapovednika “crvenih beretki”. On se dan pre “dana D” sreo sa budućim premijerom Srbije Zoranom Đinđićem i obećao mu da ova elitna jedinica srpske tajne policije neće izvršiti naređenje i delovati protiv demonstranata. Datu reč je ispunio. Godinu dana kasnije, na pitanje ima li privilegije zbog toga kod Đinđića, odgovara: “Bilo, pa prošlo.”
       Legijin, iliti Cemin život prava je filmska priča: rođen sa prezimenom Ulemek, Luković je, navodno, postao tek 1999. godine što je, opet navodno, prezime njegove supruge. Odrastao je na Novom Beogradu, u muzičkoj školi svirao klavir. U međuvremenu su mu ruke ogrubele, pa 1985. godine učestvuje u pljački “Elanove” prodavnice u Bulevaru Lenjina, zajedno sa Kristijanom Golubovićem koji na kolenu ima istetoviran Legijin nadimak iz mladosti Cema. Beži u Francusku, jedno vreme radi kao izbacivač u nekoj diskoteci, odrađuje zatim dva ugovora u Legiji stranaca (odatle i ovaj nadimak) a u zemlju se vraća početkom rata. Bio je najpre kod Arkana, čijom gardom je zapravo operativno komandovao, a na poziv Jovice Stanišića prelazi u jedinicu Franka Simatovića Frenkija, poznatu kao “crvene beretke”. Posle ratovanja u Hrvatskoj i Bosni, na mesto komandanta ove jedinice postavlja ga Rade Marković 1999. Tada nad Legijom počinje da se nadvija i haška senka...
       Njegovu karijeru u elitnoj policijskoj jedinici okončaće dva incidenta, pucnjava u Kuli 5. maja 2001. godine posle koje je izgorela diskoteka “Tvrđava”, i pucnjava i napad na policajca u klubu “Stupica” 15. juna iste godine.
       Inače, samo nekoliko dana pre incidenta u Kuli, ministar Mihajlović rekao je na BK Televiziji da “Legija postaje žrtva jer je 5. oktobra stao na stranu DOS-a”. Čija žrtva, nije objasnio. Uprkos tome, zbog incidenata koje je izazvao nije bio osuđivan, iako su privilegije kod vlasti “bile, pa prošle”. Uostalom, izjavio je ovog ponedeljka i pomoćnik saveznog ministra policije Dragan Šutanovac da, “koliko on zna”, “Lukovića obezbeđuju MUP Srbije ili pripadnici Bezbednosno-informativne agencije”.
      
       Jedini i najjači
       I Ljubiša Buha je u razgovoru za naš list izjavio da Milorad Luković i njegov kum Dušan Spasojević imaju pratnju “crvenih beretki”, koje navodno nose “duge cevi” i imaju i “zlatne generalske značke”. “Oni su jedina i najjača kriminalna grupa u zemlji danas, koja ima svoju privatnu vojsku od oko 100 članova, od kojih jedan deo čine pripadnici JSO, a ostalo su Spasojevićevi momci. Imaju aparate za prisluškivanje i praćenje ...”, tvrdi Buha i navodi imena nekoliko listova i novinara koji su navodno pod kontrolom zemunskog klana. Spasojević i Legija upoznali su se, prema Buhinim rečima, na ratištu, “kada je Legija ubio Šucu, kako mi je Dušan Spasojević ispričao”, a prijateljevanje s Legijom i “crvenim beretkama” ojačano je, navodno, pošto im je Spasojević pokupovao stanove novcem koji je dobio od otmica.
       Tek, pojaviće se Legija u javnosti i u novembru 2001. godine, kada je podržao protest “crvenih beretki”, podstaknut dobronamernim odnosom zvaničnog Beograda sa Tribunalom u Hagu. Kritika vlasti koje su voljne da sarađuju s Hagom, a ne eventualna odbrana od optužbi iznetih na njegov račun, zauzela je i najveći deo Legijinog javnog obraćanja početkom ove nedelje, iz čega su neki zaključili da se Milorad Luković preporučuje onima koji nisu toliko žustri u ispunjavanju svih prohteva Karle del Ponte. I to baš sada, kada gradom kruže vesti o dvema novim zapečaćenim haškim optužnicama, protiv Jovice Stanišića i njega samog. Ovakvo mišljenje deluje još utemeljenije uzme li se u obzir samouvereni premijer Đinđić koji kaže da će se “videti da su priče o umešanosti vlade u ta dela bile klevete”, te da je siguran da se ni on, niti bilo ko od ministara, neće pojaviti u ovim slučajevima.
       Takođe, i Ljubiša Buha je kao političke pokrovitelje “zemunskog klana” označio krugove oko Vojislava Koštunice, kao i Vojislava Šešelja (preko zajedničkog prijatelja Petra Panića Pane) i ženu Radeta Markovića.
       S druge strane, može se pretpostaviti i da se Buha - od koga su se koliko juče svi ogradili - ovom tvrdnjom ponovo preporučuje Koštuničinim političkim rivalima, tim pre što će, govoreći o “slučaju Mišković”, pohvaliti dobar i efikasan rad policije, odnosno kritikovati rad suda. To nije beznačajno, s obzirom na (nepotvrđene, doduše) tvrdnje o Paninim vezama sa ministrom pravde Vladanom Batićem.
      
       Povratak kući
       Ambivalentan odnos u trouglu vlast-Buha-Spasojević/Legija komplikovan je za razumevanje i zato što je više NIN-ovih izvora ustvrdilo da su, zapravo, kod Spasojevića na kanabetu sedele ličnosti upravo iz izvršne vlasti. Štaviše, i Tužilaštvo i policija, sve do utorka popodne vrlo su mlako reagovali na optužbe Ljubiše Buhe koje su u domaćim medijima objavljivane od petka uveče. U stvari, Tužilaštvo je daleko ozbiljnije prihvatalo optužbe u suprotnom smeru, Ljiljane Buhe navodno, protiv njenog supruga Ljubiše.
       Nešto se, međutim, drastično izmenilo u vrlo kratkom roku, pa je Ljubiša Buha od begunca kome niko ne veruje ni reč odjednom postao vrlo željeni potencijalni svedok. I, “akcija je počela”, reče premijer Đinđić pošto je, možda, ispravno shvatio signale sa Zapada da je došlo vreme za konačni obračun sa organizovanim kriminalom. Iz tog razloga, mnogo manje neverovatnim deluju i spekulacije da Čumeta, dok hrabro govori sve što govori, čuvaju pripadnici neke od tajnih službi zapadnog sveta. Ili je, možda, a da nismo ni svesni toga, u međuvremenu narastao i uticaj medija na događanja u Srbiji, pa su oni koji odlučuju, jednostavno, uvideli da su stvari otišle predaleko da bi se, tek tako, iz buke koju je Čume uspeo da podigne na kraju rodio samo miš.
       Pogotovo, jer je blisko pameti da neki delovi nekadašnje tajne policije, zaista, predstavljaju teret beogradskim vlastima, što zbog haških optužbi što zbog umešanosti u brojne nerazjašnjene likvidacije. Zato je odjednom i neplanirano, usred tekuće afere, i odlučeno da se jednostavno iskoristi trenutak i oni “puste niz vodu”. Za sudski obračun s njima, poslušamo li reči Bože Prelevića, nekadašnjeg savetnika u ministarstvu policije, dokaza ima još od 5. oktobra 2000. godine.
       U svakom slučaju, premijer Zoran Đinđić je u utorak po podne najavio i skori izbor specijalnog tužioca, odnosno, da će se već u narednih nekoliko dana znati imena dva ili tri čoveka koji će biti u najužem izboru za tu funkciju. I onda, ostaje samo da se Buha vrati u zemlju i prinese svoje dokaze. Kada će se to dogoditi? Ljubiša - Čume Buha za NIN najavljuje: “Čim mi budu gotove nove mašine za puteve koje sam naručio, vraćam se u Beograd.”
      
       NIKOLA VRZIĆ
       SLOBODAN IKONIĆ
      

Srpski kumovi Dušan Spasojević okumio se sa Miloradom Lukovićem Legijom, Ljubišom Buhom Čumetom i policajcem Slobodanom Pažinom.        Kumovi su i Ljubiša Buha i Dragoljub Marković, vlasnik “Krmivo produkta”, koji je, opet, okumljen sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem.        Spasojevićevom bliskom saradniku Milu Lukoviću nadimak je Kum.

      

Sve Buhine tvrdnje Ljubiša Buha Čume optužio je, tvrdeći da ima dokaze za sve što kaže, da su mu Dušan Spasojević i Milorad Luković Legija kidnapovali suprugu Ljilju, minirali mašine za popravku puteva i ubili prijatelja Ivicu Nikolića.        Optužio ih je da su, zajedno sa Spasojevićevim kumom Slobodanom Pažinom, zamenikom načelnika za krvne i seksualne delikte SUP-a Beograd, kidnapovali Miroslava Miškovića, Miliju Babovića i “još pet-šest ljudi”.        Optužuje ih i za:        - oko 30 ubistava        - učestvovanje u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine        - atentat na Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine        - otmicu Ivana Stambolića 5. avgusta 2000. godine “Legija mi je lično rekao da su Stambolića odmah likvidirali, da su završili s njim. Dušan Spasojević mi je rekao da su Stambolića likvidirali i zakopali na Avali”, tvrdi Buha. Kaže i da je u otmici iz Košutnjaka upotrebljen isti beli kombi koji je korišćen i prilikom hapšenja Slobodana Miloševića 31. marta 2001. godine.        - trgovinu više od sto kilograma droge mesečno.        Ljubiša Buha optužuje i Milorada Bracanovića, zamenika nedavno smenjenog direktora BIA, da je bio glavni pokrovitelj Spasojevićeve i Legijine grupe unutar policije.        Takođe, optužio je i Nebojšu Maraša, zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu, da je “radnik i u tužilaštvu i u zemunskoj mafiji Dušana Spasojevića”. Maraš je, kako je Buha takođe naveo, saslušavao i Ljilju Buhu, i rukovodio policijskom akcijom u Tržnom centru “Kotobanja”.        Od krupnijih ubistava u poslednjih nekoliko godina, Buha nije progovorio samo o Slavku Ćuruviji i Momiru Gavriloviću.

      

Vuk Drašković Tačno je!        Tačno je sve što je Ljubiša Buha rekao a tiče se četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali i atentata na mene u Budvi. Iz toga zaključujem da je tačno i sve ostalo što tvrdi, što je i logično, jer je u pitanju čovek koji je po sopstvenom priznanju sa Legijom i Spasojevićem učestvovao u mnogo čemu. On sve zna.        SPO i advokati porodica ubijenih na Ibarskoj magistrali, godinama su sa dokazima, na koje sada ukazuje Buha, upozoravali i javnost i pravosudne organe da je pored četvorice kojima se sudi trebalo za isti zločin suditi i Legiji, Bracanoviću, policijskim generalima Đuriću i Diniću, Mihalju Kertesu i mnogima još iz aparata državnog terorizma Slobodana Miloševića.        Samovoljom srpskog premijera Đinđića, Legija i ovi koje pominjem, nisu obuhvaćeni optužnicom, a kriminalnim političkim nagodbama, i to posle Miloševićevog pada, crnogorsko pravosuđe je zamrzlo krivični postupak protiv Dušana Spasojevića, Mila Lukovića i Vladimira Jovanovića Japanca zbog atentata na mene u Budvi.