Šta bi na sudu ostalo od junačkog oreola Ratka Mladića

      
      
       Milošević je još bio na vlasti a zemlju je tresla jaka izborna groznica kada se 26. jula 2000. godine odigrao valjda najpotresniji prizor na haškom suđenju Mladićevom ratnom saborcu generalu Radislavu Krstiću. Muslimanka iz Srebrenice opisala je trenutak kada je poslednji put videla maloletnog sina. Srpski vojnici sistematski su, posle pada “zaštićene enklave” u leto 1995. godine, razdvajali muslimanske žene i decu od muškaraca. Svedok D.D. bila je mišljenja da je njen 14-godišnji sin još samo dečak.”On je osamdes’t prvo’, “osamdes’t prvo sam”, i ona i sin pokušali su objasniti vojniku Ratka Mladića koji je stao pred njih tražeći da četrnaestogodišnjak majci da kesu i pođe “lijevo”, za muškarcima. Nada da je posredi zabuna u računanju godina izjalovila se. Ostala joj je kesa, a dečak joj od tada samo u snovima dolazi: poverila je sudu da joj se noću javlja, grli je i kaže da je živ, da je sve vreme bio živ, samo je bio u Vlasenici i nije mogao doći. (Varošica u podnožju Romanije, Vlasenica je u ovom ratu postala etnički čist srpski gradić.)
       Dok ona priča, general Krstić glavu drži među rukama i ne gleda prema klupi za svedoke. Kada je sudija pita želi li okrivljenom nešto reći, ona se obraća Krstiću tonom u kom nema besa i kom kao da ne manjka nekog davnašnjeg respekta prema uniformi. “Pitala bih gospodina generala, ima li nade da je neko od njih, negde, nekako, još živ, samo ne može da se javi?” Pitanje nije fingirano: u njenom glasu još ima nade.
       Nekoliko dana kasnije, 4. avgusta 2000, u sudnici je prikazan Krstićev razgovor sa glavnim istražiteljem za Srebrenicu Žan-Rene Ruezom. Tek se tada ispostavilo da je Krstić u istrazi imenovao svog ratnog komandanta Ratka Mladića i još petoricu oficira Vojske Republike Srpske kao odgovorne za pokolj Muslimana u Srebrenici, koji je ocenio kao ratni zločin koji su izvršili “umobolni ljudi”. (Pored Mladića, Krstić je imenovao i pukovnika Ljuba Bearu, majora Pećanca, poručnika Mišu Pelemiša, majora Malinovića i potpukovnika Vujadina Popovića.) General Krstić je rekao da je 12. jula 1995. godine zarobljeno između 3 500 i 4 000 Muslimana koji su u velikoj koloni pokušavali da se probiju ka Tuzli.
       “Svi su predati Mladiću”, izjavio je Krstić. Bili su podvrgnuti “navodnoj bezbednosnoj obradi” i “kasnije se desilo to što se desilo”.
       Na pitanje Rueza - a šta se desilo, general Krstić je odgovorio: “Na osnovu mojih saznanja, došlo je do smaknuća tih ljudi.”
       U haškoj optužnici protiv Ratka Mladića za zločine “genocida, saučesništva u genocidu, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja”, ratni komandant Vojske Republike Srpske tereti se pored ostalog i za ubistvo “više hiljada muškaraca bosanskih Muslimana” prilikom pada Srebrenice. Mada se u našoj i međunarodnoj javnosti standardno pominje cifra od osam hiljada mrtvih ili nestalih srebreničkih Muslimana, u presudi generalu Krstiću Haški sud priznaje da je “nemoguće precizno utvrditi broj muškaraca” koje su srpske snage pobile nakon zauzimanja Srebrenice u julu 1995. godine i citira “opreznu procenu veštaka” da “minimalni broj tela” u ekshumiranim grobnicama iznosi 2028 i da se, prema istim “opreznim procenama” još oko sedam i po hiljada ljudi vodi kao “nestali”. Haški sud pristaje uz hipotezu da su u početku “možda” na meti za pogubljenje bili samo vojno sposobni muškarci, ali da je prvobitni cilj etničkog čišćenja prisilnim premeštanjem “prerastao u ubilački plan da se jednom zauvek uništi muško stanovništvo Srebrenice”.
       Zbrisane su tri generacije srebreničkih muškaraca. Generalu Krstiću nije prilikom izricanja presude mnogo pomoglo što je za vreme operacije Srebrenica izgleda iskazivao izvesnu nelagodu zbog toka događaja, i što je sprečio represalije prema civilnom stanovništvu Žepe kada je posle Srebrenice komandovao akcijom zauzimanja te zaštićene enklave. Osuđen je na 46 godina zatvora, a sudije su, uprkos tome što je upro prstom u generala Mladića, procenile da nije pokazao nikakvu “kooperativnost” prema Tužilaštvu Haškog tribunala (spremnost na “saradnju” sa Tužilaštvom jedina je prava “olakšavajuća” okolnost za optužene prema Statutu Tribunala). “Njegova je životna priča, priča o jednom profesionalnom vojniku koji se nije mogao suprotstaviti bezumnoj želji svojih nadređenih”, piše u presudi Tribunala.
       S obzirom na to kako je u Hagu prošao general Krstić, nije teško pretpostaviti kako bi se Tribunal odnosio prema vlasniku “bezumnih želja”. S obzirom na teret dokaza koji su do sada predočeni javnosti, teško je zamisliti da bi i na nekom domaćem vojnom sudu - da su stvari krenule tim tokom - general Mladić zadržao oreol junaka, koji je u bekstvu sačuvao u mnogim krugovima u Srbiji. Tim pre što je general Zoran Stanković, načelnik Vojno medicinske akademije u Beogradu koji se na Krstićevom suđenju pojavio kao ekspert odbrane i čovek čiji patriotizam još nikad niko nije doveo u pitanje, rekao ovih dana (“Nacional”, 20. januara 2003) da je bio uključen u ekshumaciju žrtava iz Srebrenice i da je među 2082 tela bila i jedna žena i sedmoro dece. “Rekao sam Ratku Mladiću da ako želi da skine krivicu sa sebe, mora otići pred sud i kao komandant vojske koja je učestvovala u tim zločinima objasniti šta se tamo dešavalo. Međutim, kada je čuo šta mislim o tome, Mladić se naljutio na mene”, reči su Zorana Stankovića.
      
       LJ. SMAJLOVIĆ