Bilo kakvoj akciji policije moralo bi da prethodi na zakonu zasnovano naređenje, bez njega niko od pripadnika posebnih jedinica policije ne bi prstom mrdnuo. Tu bi moralo da piše i kome se privode Mladić, Šljivančanin i Radić

      Beskičmenjak! Tako bi Srbin ojađen haškom nepravdom i iznerviran neprekidnim ucenama onog što se naziva “međunarodna zajednica” nazvao političara koji slovi za racionalnog i kome su svetli ciljevi evropeizacija, modernizacija i reformisanje Balkana. Da, pogodili ste: reč je o Pediju Ešdaunu, vladaocu Bosne i Hercegovine.
       Rečeni Ešdaun je u jednom trenutku mudro zaključio da SFOR (jedno od “umetničkih imena” pod kojima NATO gostuje u bivšoj velikoj Jugoslaviji) neće ganjati Radovana Karadžića, negdašnjeg lidera bosansko-hercegovačkih Srba, sve dok ga štiti - narod. Uhvatićemo ga kada ga narod zaboravi, hladno je rekao Englez, sugerišući da jedan jedini američki, engleski ili nemački život nije vredan odvođenja Karadžića u Hag. Sve do sada onaj prosečni Srbin ne bi ni pomislio da je Ešdaun beskičmenjak, naprotiv hvalio bi njegovu racionalnost, englesku suzdržanost...
       A onda je u goste Ešdaunu u Sarajevo došao američki ambasador za pitanja ratnih zločina Pjer Rišar Prosper i Englez je zaključio da je jedino racionalno reći da će SFOR, uz pomoć Velikog brata, koliko odmah, zgrabiti Karadžića. E tu je onaj prosečni Srbin ciknuo: “Beskičmenjak!”
      
       Otpor
       Ali, to ne znači i da su mu se onda ovdašnji političari - Goran Svilanović i Zoran Đinđić - odmah učinili kao gromade dostojanstva, iako je u njihovim rečima mogao da nađe dovoljno otpora uobičajenom zavrtanju srpske ruke pred 31. mart, i da primeti da ih Prosper nije fascinirao koliko Englez.
       Ministar spoljnih poslova Jugoslavije je “Politici” rekao da niko ne beži od obaveza, ali da nije siguran da ih njegova zemlja može ispuniti. Svilanović je to pravdao nedovoljnom sposobnošću ovdašnjih obaveštajnih službi, koje ne mogu da utvrde gde se nalazi trojka - Ratko Mladić, Veselin Šljivančanin i Miroslav Radić - koju Amerikanac Prosper želi da vidi u Hagu pre 31. marta.
       Otvoreniji i drčniji bio je premijer Srbije Zoran Đinđić, rekavši u švajcarskom Davosu, jednoj od svetskih prestonica globalizma, da je Srbiji dosta pritisaka i to naročito američkih. Tako je izgledao Đinđićev štap, a njegovu šargarepu je predstavljalo izvinjenje: “Mi ne možemo da obećamo da ćemo u narednih nekoliko meseci učiniti ono što se od nas traži, ali ćemo se truditi.”
       Oni kojima Đinđić i Svilanović nisu na srcu mogu odmah da kažu kako je njihov otpor američkom diktatu posledica činjenice da do 31. marta ima još dva meseca i da će se oni predomisliti u poslednjem trenutku.
       Ljudi koje je Vojislav Koštunica razočarao nedovoljnim suprotstavljanjem spoljnim ucenama požuriće da ohrabre Svilanovića i Đinđića da dignu zastavu otpora nepravednom Hagu, jedinom sudu na svetu koji u pritvoru može da drži osumnjičene koliko se tužiocu ćefne.
       Navikli na koru hleba i na izolaciju kao jedini način postojanja Srbije u svetu, verovaće da za deset miliona ili dvesta-trista miliona dolara američke pomoći ne treba dati Hagu glavu generala Ratka Mladića ili Veselina Šljivančanina (nesrećni Radić nekako uvek biva skrajnut i zaboravljen, i na njega kao da mnogo više misli Karla del Ponte nego profesionalni Srbi).
      
       Obaveštajci
       Sve tanjih živaca, Đinđić je rekao da je nedopustivo da Bezbednosno informativna agencija ne zna gde se nalaze Mladić i Šljivančanin, unapred dajući argumente za Svilanovićevo opravdanje.
       Lako je poverovati da ni BIA ali i Uprava bezbednosti Vojske Jugoslavije (poznatija kao KOS) ne znaju gde se oni nalaze, ali je pitanje da li to ne bi i mogli da saznaju, ako bi se potrudili. I jedna i druga služba imaju dovoljno ljudi i ne može se reći da oskudevaju u neophodnim uređajima za praćenje, a da umeju to i te kako dobro da rade pokazao je KOS nadzirući generala Momčila Perišića i njegove susrete sa američkim diplomatom Džonom Nejborom.
       Ako im nešto tehnike i zafali, nikakav problem, priskočiće im u pomoć neko sa strane, kao što je i dosad činjeno u nekoliko značajnih akcija policije Srbije bez iznošenja u javnost i najmanjeg detalja iz te saradnje.
       Od tehnike su, naravno, važniji ljudi (uostalom u dve akcije ovdašnje policije nekako je “provaljeno” da je stigla ekipa sa Zapada opremljena čudom od uređaja), a naročito oni kojima su Mladić, Radić i Šljivančanin često bili okruženi. A većina tih ljudi je i te kako dobro poznata KOS-u.
       Šljivančanin je tu najranjiviji. KOS vrlo dobro zna njegovo okruženje, a ni BIA ne bi trebalo da ima ikakvih problema da “upozna” njegovu familiju. Praćenjem familije, rodbine i prijatelja kad-tad se može očekivati da će se “naleteti” na Šljivančanina, jer se može pretpostaviti, konačno, da neće moći da odoli, a da se ne javi deci ili unucima. Ali, ne treba sumnjati da i oni koji čuvaju čoveka koji je pobedonosno ušao u Vukovar jednako tako dobro znaju pravila obaveštajnog i kontraobaveštajnog obezbeđivanja, onoliko koliko to znaju i tragači.
       Ipak, na osnovu tvrdnje Dušana Mihajlovića, ministra policije Srbije, tragači su blizu Šljivančanina. Ako je to tačno, onda je to posledica najmanje dve činjenice: širokog okruženja kršnog Crnogorca i njegovog relativno kasnog potpunog “nestanka iz života”.
      
       Zemljaci i ostali
       Radić je “propao bez traga i glasa” još kada se prvi put našao na optužnici. Mladić je to učinio znatno kasnije, pošto se prethodno malo šepurio posećujući fudbalsku utakmicu na stadionu “Partizana” ili svoje prijatelje na Vojnomedicinskoj akademiji (pre više od godinu dana) i onda je nestao kao Osama bin Laden.
       Naravno, da je neko crk’o da zna gde su Radić, Šljivančanin i Mladić, mogao je davno da im u najbliže okruženje instalira po jednog vernog i odanog pratioca koji bi se premetnuo u Judu kada za to dođe čas. Takav se, zasad, nije pojavio.
       Pa sve i kada bi se znalo gde je tražena trojka, to bi bio tek deo posla, onaj drgi - hapšenje osumnjičenih za ratne zločine bio bi znatno teži.
       Naravno da ima dovoljno ljudi za taj poduhvat, i da je bliže stereotipu nego istini da bi pripadnici Žandarmerije, Jedinice za specijalne operacije ili Specijalne antiterorističke jedinice odbili da poslušaju naređenje. Deo ljudstva bi sigurno odbio zadatak i pretpostavlja se da bi to pre svega bile “crvene beretke” rodom iz Bosne ili Hrvatske za koje su Mladić i Šljivančanin - heroji, a da su to naročito za pripadnike elitnih jedinica Vojske Jugoslavije: 72. motorizovanu brigadu i “Kobre”.
       Ali, ne treba isključiti i mogućnost da u celoj akciji učestvuju i neke inostrane jedinice kojih ima i na Kosmetu i u Bosni i Hercegovini, makar da samo zatvaraju dobro granicu, ako su tražena trojica uopšte još u Srbiji i Crnoj Gori.
       Bilo kakvoj akciji policije moralo bi da prethodi na zakonu zasnovano naređenje, bez njega niko od pripadnika posebnih jedinica policije ne bi prstom mrdnuo. Tu bi moralo da piše i kome se privode Mladić, Šljivančanin i Radić. Ako je adresa “specijalni avion Haškog tribunala, od akcije ne bi bilo ništa. Ona bi počela ako je adresa ovdašnja: tužilaštvo, istražni sudija...
       A kada bi već mrdnuli, u akciji bi se poštovalo nekoliko pravila: posebna zaštitna oprema za pripadnike policije, minimalan rizik, izbegavanje žrtava (“Bolje je da čekamo 20 dana, držeći u okruženju osumnjičene i da čekamo da se predaju, nego da jedan jedini čovek pogine.”)
       U gradu bi bilo manje mogućnosti da se gonjeni odbrane od potere. I kuća i stan u višespratnici mogu da se izoluju, opkole i da se - čeka.
       Teško je poverovati da bi ljudi poput Šljivančanina ili Mladića, kada bi se našli u ovakvoj klopci uzimali taoce, ili da bi minirali objekat u kome se nalaze. Možda bi radije izabrali sopstvenu smrt. Već je pisano za Šljivančanina da stalno sa sobom nosi bombu, kako ne bi živ pao u ruke Haškom sudu, a za Mladića da je zadatak jednog od ljudi iz njegovog okruženja da ga ubije, ako general to ne bi mogao sam da uradi zbog ranjavanja.
      
       Planino, sestro
       Više šansi za dugo odlaganje hapšenja imali bi gonjeni u planinama. Bilo bi ih teže pronaći nego u gradu, o čemu dovoljno govori i iskustvo Radovana Karadžića, ali i Milana Martića koji je u selu desetak kilometara udaljenom od Kruševca proboravio nekoliko godina potpuno neprimećen.
       Svaki pokret potere tu se mnogo ranije otkriva nego u gradu. Progonjenog, kao što reče Ešdaun, može da štiti em narod (“Nećeš da gaziš celo selo koje je izašlo da blokira put.”), em ekipa najodanijih specijalno obučenih bivših saboraca kojoj je jedini životni cilj da odbrani svog heroja, brzo se dolazi do granice koje se lako mogu preći...
       Političari kojima je u opisu posla da donesu odluku moraju da izračunaju i kako bi javno mnjenje Srbije ionako nakostrešeno na Haški tribunal podnelo i moguće ljudske žrtve pri hapšenju osumnjičenih, ali i eventualne diverzantske akcije vernih i obučenih pristalica Radića, Mladića i Šljivančanina. Jer, zašto ne bi neko od njih iz osvete podmetnuo eksploziv na dalekovod, u auto pred ambasadom, železničku stanicu...
       O svemu tome mora da razmišlja političar, naravno i o pobuni nalik onoj “crvenih beretki”. Prvi potez u razmišljanju je da li Mladića, Radića i Šljivančanina Amerikanci i Evropljani stvarno - stvarno traže.
       Onaj koji je mislio da zahteve Zapada ne treba ozbiljno shvatati i koji je dao i Krajinu i Republiku Srpsku i Kosmet kada je shvatio da sa Zapadom ipak nema šale, sada iz Haga poziva na novi sukob sa nepravednim svetom. Može mu se, njemu je ionako svejedno.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Ne sanjaju šta će ih snaći Hapšenje Ratka Mladića, Veselina Šljivančanina i Miroslava Radića, po zamisli zapadnih sila i njihovih obaveštajnih službi, trebalo bi da predstavlja poslednji prljavi zadatak, koji bi u njihovo ime i za njihov račun, mogao da obavi Zoran Đinđić i njegova vlada. Naime, Zapad zna da ne može dugoročno da računa na Đinđićeve usluge, jer šta god Đinđić učinio, ne može da pribavi legitimitet svojoj vlasti i stekne bilo kakvo značajnije narodno poverenje. Po obavljanju kidnapovanja i izručenja srpskih oficira Haškom tribunalu, Amerikanci i njihovi saveznici pokušali bi da u vlast uvedu novu marionetsku strukturu, navodno neukaljanih ljudi, pa čak i onih koji se nisu mešali u slanje Srba na ševeningensku adresu.        Bilo kakav pokušaj hapšenja Mladića i druge dvojice oficira predstavljao bi i dugoročno ukidanje ozbiljnije vojne strukture kod Srba, i umesto Vojske, stvaranje aparata okupacionih slugu naoružanih dugim cevima, koji bi nas ubeđivali glupostima o uspešno obavljenim reformama, demokratizaciji i transformaciji oružane sile Srbije i Crne Gore.        To što Amerikanci, ni vlast u Srbiji nisu u stanju da predvide, a najvažnija je posledica pokušaja Mladićevog hapšenja, jeste ozbiljno narodno nezadovoljstvo i bunt koji bi mogao da se izlije na ulice, snažnije, oštrije i šire, nego što je to ikada ranije bilo. Stvoriće se takav otpor prema dosmanlijskom režimu kakav nisu ni sanjali.               ALEKSANDAR VUČIĆ,        generalni sekretar SRS-a

      

Narod će razumeti Verujem da bi ljudi iz Ministarstva policije uhapsili Mladića, Šljivančanina i Radića kada bi dobili nalog. Pri tom ne bi došlo do problema većih nego što su bili prilikom privođenja Slobodana Miloševića. Bila bi prava katastrofa, ako bi u toj akciji bilo žrtava. To se ne sme dozvoliti.        Znam da postoji bunt protiv stalnih zahteva Tribunala, ali mislim da bi ljudima moglo da se objasni zašto je saradnja sa njim dobra za budućnost njihove dece. Radikalne struje u domaćoj politici će pokušati da iskoriste to nezadovoljstvo, ali u tome neće imati velikog uspeha.               DRAGAN ŠUTANOVAC,        član Izvršnog odbora DS-a