Ima nešto nalik misterioznosti oko NIN-ove nagrade, kad je - uprkos nedostacima, greškama i količini postojećih nedoumica - uspela da nadživi sva iskušenja i da postane ono što danas jeste

       Sa četrdeset godina trajanja, NIN-ova nagrada za roman postala je oličenje, najpogodnija ilustracija protivurečnosti i specifičnosti umetničkih priznanja uopšte, ali i kulturno-društvena institucija s brojnim obeležjima posebnosti i privilegovanosti.
       Danas je, i s prosečnim poznavanjem naše novije prozne književnosti, mogućno nabrojati mnoge manjkavosti i promašaje NIN-ovih žirija. Lako je izdvojiti primere koji će pokazati da su, ne tako retko, glasovi najuglednijih kritičara dodeljivani knjigama lišenim umetničke vitalnosti, neophodne da bi se izdržala proba vremena i da su pri tome preživeli romani mimoiđeni počastima. Takođe je, i bez posebnog napora, mogućno pokazati da su pojedine odluke proistekle iz želje da se isprave neke prethodne greške i nepravde, pa se, više puta, dešavalo da se nagrada dodeljuje romanu koji nije najreprezentativnije delo određenog autora.
       Primera radi, Miloš Crnjanski nije dobio NIN-ovu nagradu za “Drugu knjigu Seoba” (tada je, 1962. godine, ona pripala “Zastavama” Miroslava Krleže), već za “Roman o Londonu”, 1971. godine; Miodragu Bulatoviću nije dodeljena za roman “Crveni petao leti prema nebu” (te godine, 1958, laureat je postao Branko Ćopić s romanom “Ne tuguj, bronzana stražo”), nego za roman “Ljudi sa četiri prsta”, 1975; Aleksandar Tišma nije nagrađen za “Knjigu o Blamu” (istina, tada je, 1972, s razlogom izdvojen Kišov “Peščanik”), već za “Upotrebu čoveka”, 1976. godine; Slobodanu Seleniću nije nagrada data za “Memoare Pere Bogalja”, iz 1968 (tada je dobitnik postao jedan drugi Slobodan, Slobodan Novak, s romanom “Mirisi, zlato, tamjan”), već za “Prijatelje”, 1950. zaobiđen je roman Dragoslava Mihailovića “Kad su cvetale tikve”, 1968, a nagrađeni su “Čizmaši” 1983. i da ne nabrajamo više.
       Udeo političkog faktora pri nagrađivanju tokom duge četiri decenije sigurno može da bude tema za sebe, ali je ne bi trebalo pojednostaviti, pa sve pripisati mehanizmu iznuđivanja ili bukvalnog projektovanja vrednosnih kriterijuma političkog sistema i vladajuće ideologije na umetnost: jedno je podzemno političko mešetarenje zaogrnuto sloganima o stvaralačkim slobodama i o kritičarskoj autonomnosti; drugo su samocenzure i samodresure nalik onome što je Česlav Miloš označio ketmanovštinom; treće su duh vremena i okvir života koji su se složenim psihološkim putevima reflektovali čak i kod onih koji su najiskrenije bili ubeđeni da im se odupiru. Ne verujem da je na bilo kojeg člana NIN-ovog žirija (a radi se o onom “starom”, ustaljenom sastavu!) spolja vršen pritisak, ili bar da su izvršeni takvi pritisci kojima se moralo po svaku cenu udovoljiti, da bi se tri puta dodelila nagrada Oskaru Daviču (1956. za roman “Beton i svici”; 1963. za “Gladi”; 1964. za “Tajne”).
       Napor inače svojstven srpskim intelektualcima da se, što češće, demonstrira ravnopravnost dve nacionalne književnosti, srpske i hrvatske, koje se stvaraju na istom, doskora i ortačkim imenom označenom, jeziku davao je nepouzdane i promenljive rezultate, zanimljivije po pitanjima koja se otvaraju i po poređenjima koja su se nametala, nego po ostvarenim utiscima i efektima. Takođe se i nesporna otvorenost za generacijske promocije u različitoj meri posrećila; povremeno se pokazivalo da se radi o otvaranju širokih vrata za stvarno stasale i nesporno darovite pisce, dok se drugi put pristajalo da se puko priželjkivanje pretvara u vrednosni sud.
       Ova se protivurečja, kao i pitanja zašto su ponekad autori “iz užeg izbora” dobijali publicitet veći od medijskog značaja koji je davan pobedniku pojavljuju kao nesumnjivi dokazi da ima nešto nalik misterioznosti oko NIN-ove nagrade, kad je - uprkos nedostacima, greškama i količini postojećih nedoumica - uspela da nadživi sva iskušenja i da postane ono što danas jeste.
       Pokušaji da se oponaša, ili nastojanja da se konkurentski (uz pomoć moćnijih darodavaca i većih novčanih iznosa) ugrozi, samo su još više ustoličili primat NIN-ove nagrade i dali joj superiornost originala nad kopijama. Današnja inflacija književnih priznanja, koja je devalvirala i uzdrmala sam smisao nagrađivanja za stvaralaštvo, kao da nije bitnije dotakla nagradu kritike za roman.
       Ako, dakle, magiju NIN-ove nagrade ne treba tražiti samo u vrednosnom smislu nagrade uopšte - u njihovom selektorskom efektu koji omogućuje i široj publici da zadovolji potrebu kontakta sa onim što je najbolje, a da prethodno ne tumara po prostranim i šarolikim prostorima književnih ostvarenja i književnog života; u okolnosti da se nagrada u sredinama poput naše ćudljivim a uz to s promenljivim kriterijumima, doživljava kao jedna od retkih pohvala koja je definitivna i koja se ne može opovrgnuti nikakvom naknadnom zlovoljom u dokazanoj činjenici da nagrađena dela izazivaju povećanu medijsku pažnju, ali, na posredan način, i blagonakloni odnos, ili bar prilježnije početno uvažavanje stručne kritike - treba joj razloge privilegovanog statusa videti u posebnosti njenog porekla, njene namene i njenog predmeta.
       Valja, najpre, imati na umu da je reč o nagradi koja je svojevremeno ustanovljena van tadašnjih zvaničnih državno-ideoloških tela, pri jednim novinama koje su važile za slobodnije glasilo. I ma koliko liberalnost toga vremena iz današnje perspektive mora da deluje limitirano i dozirano, privid je svakako dobijao kakvu-takvu materijalizaciju. A opredeljenje da to bude nagrada o kojoj odlučuju isključivo kritičari, dakle ljudi iz struke, uprkos rastegljivosti pojma kritičara i diskutabilnosti pojedinačnih profesionalnosti - obezbedilo je nagradi uvećano poverenje javnosti a nagrađenom delu, samim tim što je postalo i predmet neke vrste kulturno-društvenog rituala (jer i takvu ulogu ima nagrada), medijsku provokativnost.
       Uz sve to, odluka da NIN daje nagradu baš za roman imala je bar dve prednosti: prvo, izbegnuta je greška pretendovanja na književni integralizam, od kojeg pate današnje mnogobrojne umetničke nagrade; a drugo, oslanjanjem na književni žanr koji je, kao velika forma i najbogatiji katalog tema i likova, umnogome povlašćen i kod čitalaca i kod književnih znalaca (pada mi na um lucidna opaska Dušana Matića o romanu kao velikoj maturi svake književnosti) omogućeno je upečatljivo čitalačko i kritičarsko prepoznavanje nagrađenog dela i njegovog autora. Već po svojoj suštini privilegovani žanr, roman je kod nas postajao, zahvaljujući i podršci NIN-ove nagrade, još povlašćeniji.
       I kad se otvore sve nedorečenosti i sve nedoslednosti u propozicijama, kad se prizovu svi promašaji i nepravde pri dodeljivanju, kad se osvetle greške i zablude u odlukama dosadašnjih žirija, ostaje, uprkos svemu nesumnjivo, da najbolje naše romansijere treba potražiti u spisku NIN-ovih laureata.
       (NIN, 11. februar 1994)
      
       ČEDOMIR MIRKOVIĆ