Za najveći broj romana nagrađenih NIN-ovom nagradom može se reći da su i veoma čitane knjige. Roman je upravo onaj književni oblik preko koga književnost izlazi iz zabrana u koji je drugi guraju, ili u koji se katkada sama zatvara

      
       Trideset godina postojanja NIN-ovog žirija kritike, dvadeset i devet nagrađenih romana i dvadeset i sedam dobitnika nagrade za roman godine. Oskar Davičo je trostruki, a Dobrica Ćosić dvostruki dobitnik ovog priznanja. Jedne godine (1959), žiri u sastavu: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović i Zoran Mišić, nagradu nije dodelio.
       Bilo je, naravno i drugih, i drugačijih iskušenja, nedoumica, spoticanja i neslaganja, manje ili više organizovanih i spontanih pritisaka na žiri čije su odluke od samog početka očekivane sa radoznalošću i napetošću, ali je čini mi se najviše uzbuđenja izazvala upravo ova odluka NIN-ovog žirija kritike da se nagrada za roman godine ne dodeli. Uzgred budi rečeno, među kandidatima u godini kada nagrada nije dodeljena nalazili su se romani Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu, Slobodana Džunića Vinograd gospodnji, Bore Ćosića Anđeo je došao po svoje, Branka Radičevića Beli čovek i drugih. Predsednik žirija Milan Bogdanović obrazložio je ovakvu odluku žirija brigom o budućnosti našeg romana.
       Dušan Makavejev će godinu ili dve kasnije pisati o dosadi naše poezije, a Mihajlović već 1959. govori o “nezadovoljstvu onim što se nazvalo dosadom naše savremene književnosti. Spreman sam da potpišem svoje uverenje da se tako dosadno kao kod nas, ne piše nigde u svetu”.
       U tim godinama Mihajlovićevo stanovište mi je izgledalo razmetljivo i neprihvatljivo. I danas mislim da je odveć lično, i da se dešavalo, i da se može desiti, da sa proterivanjem gnjavaže i gnjavatora, iz književnosti proteramo i pisce koji vremenom postaju i široko prihvaćeni i uvažavani. Ali, zašto jedan žiri, ili bar neki njegovi članovi, ne bi imali i malo smelosti i osećanja za rizik?! Za razliku od Mihajlovića, Zoran Mišić je smatrao da je žiri imenovan zato da nagradu dodeli; to jest, da proglasi roman godine bez obzira šta inače mislio o romansijerskoj produkciji u godini o kojoj je reč. Ali, bilo pa prošlo; povratilo se nije, iako je i kasnije u NIN-ovom žiriju bilo članova, (Eli Finci najčešće) koji su predlagali da se nagrada ne dodeli kako se ne bi rušio njen autoritet!
       Autoritet ove nagrade, kao što vidimo i posle trideset godina, i dvadeset devet nagrada, nije ugrožen. Naprotiv, i danas se ova nagrada može ubrojati među najeminentnije u nas; za ovu nagradu se, naime, može reći da je i književno značajna i delotvorna. I pogledajte koji smo mi “ziheraši” bili i kako smo oprezno, možda i odveć oprezno, svečano i sveto, žirirali, gotovo bez rizika, igrom na sigurno: ređe na brojeve, češće na boju: crveno - crno, ili na vreme: prošlo - današnje, ili na estetsku polarizaciju: novo - klasično, tradicionalno - moderno, i tako dalje. Danas mi to izgleda neverovatno: gotovo svi dobitnici NIN-ove nagrade kritike za roman godine su već akademici, ili su to odavno zaslužili da budu, ili su na pragu da to postanu! Pri tom, reč je o piscima veoma raznolikih pa i oprečnih književnih, i ne samo književnih shvatanja i opredeljenja.
       Možda je “spisak” dobitnika NIN-ove nagrade kritike za najbolji roman godine jedini na kome još zajedno možete naći imena Dobrice Ćosića, Oskara Daviča, Miloša Crnjanskog, Aleksandra Vuča, Branka Ćopića, Mihaila Lalića, Radomira Konstantinovića, Miroslava Krleže, Meše Selimovića, Eriha Koša i da dalje ne nabrajam. Dođe mi da se upitam - pa šta smo mi to radili? Za kakvu smo se literaturu i literarnost zalagali? Da nismo pravili kompromise, svaštarili, upoređivali babe i žabe? Šta je zajedničko ovako raznolikoj skupini pisaca koja može da reprezentuje sve tokove i struje u novoj praksi pisanja romana u nas?
       Naravno, stvari nisu bile tako jasne i nedvosmislene nekada kao što nam danas izgledaju. Sećanja varaju: ili su mitomanska ili u skepsi nestaju. U svakom slučaju, na bolji ili na gori način, sećanja su literarna i onda kada nama lično izgleda da u njima nema ničeg osim istine i samo istine. Trideset godina u životu jedne literature nije mnogo, ali u životu jednog pisca ili radu jednog žirija (najčešće je NIN-ov žiri kritike radio u sastavu: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić, Petar Džadžić, Miloš Bandić i Muharem Pervić) to svakako nije malo.
       Primerice: kada je prva NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman Koreni uručena Dobrici Ćosiću, Danilo Kiš koji će ovu nagradu za roman Peščanik dobiti osamnaest godina kasnije, upisao se na Beogradski univerzitet. Miloš Crnjanski u to vreme možda i sanja da se vrati u otadžbinu, ali nijedan član NIN-ovog žirija, a o uticajnijim “drugovima članovima” da i ne govorim, i ne sluti da će pisac Seoba ovu istu nagradu dobiti sedamnaest godina kasnije (1971) za Roman o Londonu. Ne znam koliko su danas daleko, ali znam koliko su te (ne)davne 1954. godine bili bliski Oskar Davičo, Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, recimo...
       Prvobitno je NIN-ova nagrada bila zamišljena kao nagrada za dramu i roman na čitavom jugoslovenskom kulturnom i jezičkom prostoru, ali je NIN-ov žiri sugerisao redakciji NIN-a da se usredsredi na roman, što je bilo i prihvaćeno. Nekoliko godina kasnije suženo je i jezičko područje: NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine dodeljuje se romanima objavljenim na srpskohrvatskom jeziku.
       Za prvu NIN-ovu nagradu kritike 1954. godine konkurisalo je dvadeset romana iz čitave zemlje. Milan Bogdanović sa ponosom zaključuje da su pisci ovladali savremenim romanom, i da je produkcija obilata. (Bogdanović je osobito voleo reč obilato.) Svečanoj predaji prvom dobitniku NIN-ove nagrade kritike prisustvuje Dragoslav Marković, tada član Izvršnog veća Srbije, i druge ugledne ličnosti, kako izveštava NIN. Dobitnik je primio i novčanu nagradu u iznosu od 500 000 dinara. Danas se u jednoj godini na srpskohrvatskom jezičkom području objavljuje oko 50 i više romana; dobitnik će ove godine uz “hvale i časti” i novi tiraž, primiti i novčani iznos od pet miliona starih dinara. Prvi dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman godine Koreni Dobrica Ćosić, u intervjuu zaslužnom novinaru i publicisti, urednika NIN-a Dragoslavu Adamoviću Ziri, između ostalog je rekao: “Svesni, racionalni razlog za vraćanje u prošlost jeste moja potreba za uspostavljanjem jednog izvesnog kontinuiteta između generacije kojoj pripadam i generacija kojih više nema. Tim vraćanjem ja želim da sagledam neke dublje nacionalne, psihološke i socijalne porive i elemente koji bolje označavaju nas žive...”
       Oskar Davičo koji će istu nagradu primiti dve godine kasnije za roman Beton i svici izjavljuje da ga “zanima čovek komunista, čovek ove epohe koji je komunizam obogatio”.
       Kažemo, vremena i ljudi se menjaju, ali kao što vidimo oni se sasvim i ne menjaju! I Dobrica Ćosić i Oskar Davičo su i danas na književnim pozicijama na kojima su, u izvesnoj meri, bili i pre tri decenije. Pa ako ova dva pisca tada nisu delila dva očigledno različita temperamenta, šta je to što ih je kasnije podelilo. Pitam, kao što pesma pita: “Da mi je znati bože moj...” šta je to? Lični motivi i nesporazumi, književni ili društveni život, prevelika ili nedovoljna lična, nacionalna ili čak internacionalna odgovornost, uspesi ili neuspesi, imanje ili nemanje, kritičari ili političari, nešto treće ili četvrto ili da ostanemo kod Pasternaka: “Život nije što i polje preći” (!!) Decenijama smo, izgleda, olako govorili, o sličnostima podrazumevajući ih, a živeli smo u vremenima u kojima su razlike i podvajanja postajali sve jači i izrazitiji.
       Ali vratimo se NIN-ovoj nagradi i njenim dobitnicima. Možda su neki među njima napisali, pre ili kasnije, bolje romane od onih za koje su nagrađeni. Dakako, bilo je tu i sticaja okolnosti; nije svakako bilo svejedno u kojoj i kakvoj konkurenciji se neki roman ističe kao kandidat za roman godine, a to je gotovo zavisilo od slučaja. Spisak dobitnika u ove tri decenije pokazuje da je nagrada po pravilu uručivana piscima koji nagrade zaslužuju, ali isto tako da ova nagrada nije igrom slučaja i okolnosti koje se teško mogu sažeti u jednu reč, pripala i nekim romanima koji su ovu nagradu takođe zasluživali. Kao što se iz hronike NIN-ove nagrade može videti, NIN-ov žiri je, možda zato što je dugo bio stalni žiri, ove teškoće i ogrešenja ili prosto neminovnost da se odluči za jedan roman, pre ili kasnije ispravljao.
       Godina 1957, na primer: Milan Bogdanović konstatuje da naša literatura “ulazi u epohu romana”. U uži izbor žiri je uvrstio Mrtve javke, roman Aleksandra Vuča, Lalićevu Lelejsku goru, Matićev roman Kocka je bačena, Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice, Izlet Miće Popovića. Kome se carstvu privoleti?
       Ili: 1968. godina: U užem izboru su romani Slobodana Novaka Mirisi, zlato, tamjan, Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve, Slobodana Selenića Memoari Pere Bogalja. Trinaest godina ranije nagrada je uručena Mirku Božiću za roman Neisplakani, a u užem izboru su i romani Vjekoslava Kaleba Bijeli kamen i Braća i kumiri Novaka Simića. Godine 1960. nagrada je uručena Radomiru Konstantinoviću za roman Izlazak. U užem izboru u ovoj godini je i roman Hajka Mihaila Lalića koji će ovu nagradu dobiti 1973. godine za roman Ratna sreća. Kurioziteta radi pomenimo da za Lalićevu Hajku glasa samo Velibor Gligorić, dok Konstantinovićevom romanu svoj glas daju Milan Bogdanović, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz i Zoran Mišić.
       Bilo je, međutim, i godina u kojima je NIN-ov žiri jednoglasan. Jednoglasnom odlukom žirija za najbolji roman godine proglašeni su: Deobe, roman Dobrice Ćosića, Zastave Miroslava Krleže. U istoj godini objavljena je i druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog; (bila je to, koliko se sećam, duga i zanimljiva rasprava, ali o tome drugom prigodom), Gladi i Tajne, romani Oskara Daviča, Kiklop Ranka Marinkovića, Derviš i smrt Meše Selimovića (najkraća sednica NIN-ovog žirija), Roman o Londonu Miloša Crnjanskog, Vrata od utrobe Mirka Kovača, Zadat život Vasilija Popovića, Tren 2 Antonija Isakovića.
       Dvadeset devet nagrađenih romana čine svedenu istoriju romana na srpskohrvatskom jezičkom području u razdoblju od 1954. do 1985. godine. Pisci koji su ovu nagradu primili različitih su književnih opredeljenja i ukusa, često veoma udaljeni jedan od drugog, ili bar toliko koliko su u poimanju romana bili daleko članovi žirija Velibor Gligorić i Zoran Mišić, na primer. Drugim rečima, romani nagrađeni NIN-ovom nagradom kritike iscrtavaju puteve kojima je naš roman išao i govore nam ponešto i o tome kuda bi on mogao dalje da ide. Pri tom, NIN-ova nagrada nije samo promovisala skupinu i danas naših istaknutijih pisaca, već je obnovila zagubljenu vezu pisac-čitalac.
       Za najveći broj romana nagrađenih NIN-ovom nagradom može se reći da su i veoma čitane knjige. Roman je upravo onaj književni oblik preko koga književnost izlazi iz zabrana u koji je drugi guraju, ili u koji se katkada sama zatvara. Obnovljena vera u književnost, koju su dobitnici ove nagrade svakako osnažili ukazuje da su autori romana svih ovih godina, svako na svoj način, uspevali da povežu umetničke i životne činjenice, pisanje i čitanje, književno i istorijsko iskustvo.
       (NIN, 27. januar 1985)
      
       MUHAREM PERVIĆ
      

Istorija srpske književnosti i kritike U “Glasu javnosti” od 11. januara 2003. književni kritičar i pisac Mihajlo Pantić “navodi nekoliko razloga zbog kojih NIN-ova nagrada ima toliki publicitet”        - Prvo, zato što danas roman ima jednu važnost u književnim razgovorima. Zatim NIN-ova nagrada ima tradiciju koju bi trebalo respektovati jer su, bez obzira na propuste, tu nagradu dobili najvažniji romansijeri u drugoj polovini prošlog veka u nas. Treće, mislim da u svakoj književnosti postoji institucija najvažnije književne nagrade. Sticajem okolnosti, u našoj zemlji to je NIN-ova nagrada. Istovremeno, kao što su tu nagradu dobijali najvažniji romansijeri i u žirijima su bili, uglavnom, najznačajniji kritičari. Koncentrisalo se nešto što bi se moglo nazvati mišljenjem i vrednovanjem literature. Tu se uspostavljao duhovni standard i estetika jedne epohe. Poziv u NIN-ov žiri doživljava se uvek kao verifikacija vaše kompetentosti. Tako je ova nagrada koliko istorija srpske književnosti, toliko i istorija srpske kritike.                     Lj. P.