Ja ovde nisam došao sam. Ako se malo bolje zagledate ugledaćete, eto tu pored mene, Miloša Crnjanskog, Isidoru, Đuru, Jakova, Steriju, Vaska, Vladu Stojšina, Bogdana Čiplića, Stevana Sremca, mog dragog neprebolnog drugara doktora Čedomira Brašanca i još desetak drugih.
       (Trešnje u Kini i moji mrtvi drugovi)
       Oni samo stoje i gledaju nas nemo dok i nakon šest vekova i posle hiljaduosamstočetvrte mi i dalje batrgamo. Zbog tog posrtanja, padanja i gušenja napisao sam ovu tešku knjigu koju sam metaforično nazvao “Ukop oca”.
       U knjizi sam preuzeo ulogu lekara-dijagnostičara, onako kako sam učio od Čehova. Pokušao sam i da odgovorim na neka teška pitanja i rasteram oblake zabluda nad mitskom kobno nazvanom nebeskom Srbijom. Došli smo dotle da postavljamo pitanje da li je Kosovo so naše duhovne moderne države ili će to pre biti dolnja zemlja? Znam, mnogi će se na ovu nedoumicu namrštiti, ali o tome treba zrelo razmisliti da ne bismo još šest vekova živeli u zabludama ukoliko uopšte opstanemo. I o tome knjiga promišlja.
       Pisac je stvaralac. Veoma je moćan pod pretpostavkom da je darovit mada ima i prividnih kao što i dalje uz nas paradiraju lažni bogovi. Ne znam kako drugi, ali kad god nešto hoću da napišem ja se osvrnem i pitam za savet ove moje zemljake koje sam zamolio da dođu. Upitam ih šta bi oni uradili da su na mom mestu.
       U poslednjih trinaest godina, (a bila su loša vremena) pisao sam u ovom nagrađenom romanu i o našem primitivizmu i nepojamnoj mržnji. Poznate su mi te osobine jer sam žestoko i na sopstvenoj koži osetio surovi konformizam srpskih intelektualaca koji nije ništa drugo nego kukavičluk neprosvećenih.
       Ne mislim da sam svetac. Ali, za svaki promašaj krvavo sam platio i nikom dužan, sem Bogu, nisam ostao.
       Ja sam angažovan pisac. Držim da ne postoji umetnost radi umetnosti jer je i neangažman jedna vrsta angažmana i stoga prizivam u pomoć i Gintera Grasa, uz već pozvane. Eto tu, pored Sterije, recimo.
       Zahvaljujem izdavaču - “Narodnoj knjizi”.
       Zahvaljujem sponzoru Jubanci iz Beograda jer da nije bilo njih mi bismo u prazno trljali lan. Poželimo stoga da se što više razmnože mecene.
       Zahvaljujem NIN-u jer je ova nagrada postala prestižna njegovim neizmernim angažmanom.
       Molim žiri da primi moju radost što je tako pažljivo i strpljivo, probijajući se s osećanjem odgovornosti kroz šumu mojih gustih rečenica, pokazao strpljenje da pročita ovu bolnu knjigu.
       Tek sada u toku ovih dana medijske pažnje shvatio sam koliko je NIN-ova nagrada prestižna. Čak je i opasna. Ima ponekad loš običaj i da ubije. Moram sa strepnjom bdeti da nam se više nikad ne dese takva ubistva.
      
       MLADEN MARKOV
      

Proglašenje dobitnika i svečana dodela nagrade Na svečanosti u beogradskom “Aeroklubu” 23. januara 2003. godine NIN-ova nagrada kritike uručena je Mladenu Markovu za roman “Ukop oca” koji je žiri proglasio za najbolji roman napisan u prošloj godini. Goste i dobitnika pozdravio je glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić koji je Mladenu Markovu uručio i diplomu Redakcije. Novčani deo nagrade od 180 000 dinara laureatu je predao zamenik generalnog direktora Jubanke Jovan Šćepanović. O nagrađenom romanu govorio je predsednik žirija Svetozar Koljević čija se reč, kao i beseda kojom se laureat obratio prisutnima, ovde objavljuju u celini.        Završna sednica NIN-ovog žirija na kojoj je doneta odluka o dobitniku održana je ove godine u Jubanci (18. januara) da bi se i na taj način obeležila desetogodišnjica njenog sponzorisanja ove nagrade. Na konferenciji za novinare, pre nego što će žiri saopštiti svoju odluku, o tome zašto se ova banka opredelila za sponzorstvo NIN-ove nagrade i nekih drugih vrhunskih kulturnih i naučnih projekata govorio je generalni direktor Jubanke Borisav Đokić.        Novinari nisu imali priliku da se sretnu s Mladenom Markovim neposredno po njegovom proglašenju za ovogodišnjeg dobitnika pošto se on u to vreme nalazio van Beograda. Ni redakcija ni članovi žirija takođe nisu uspeli da s njim uspostave telefonsku vezu i da mu, kako se to uobičajilo, prvi saopšte radosnu vest i čestitaju na nagradi. Ipak, s malim zakašnjenjem, susreli su se u restoranu “Plava tačka” u Novom Beogradu i na zajedničkom ručku proslavili uvrštavanje Mladena Markova među laureate NIN-ove nagrade.