Ima naoko jednostavnih pitanja na koja nema pravog odgovora. Jedno od takvih je dilema odakle vetar duva, koju ću u ovoj prilici iskoristiti kao sliku koja treba da dočara književnoistorijske tokove i promene, “vetrove” poetike koji “duvaju” kroz istoriju književnosti. Koliko je na pitanje iz naslova nemoguće konačno odgovoriti ako se gleda čitav svet, a ne samo jedan njegov delić - uprkos tome se oseća i najmanji dašak, nekmoli orkan koji menja sudbine - toliko se odnos savremene literature i tokovi promena u književnosti odlično osećaju, ali se o tome odakle one ne može kazati konačan i pouzdan sud.
       Prilika je donela nepriliku da pratim u ovom žiriju savremeni roman, što bih i bez toga činio, ali drugačijim tempom. Pa ko savlada mučninu od ubrzanog gutanja tog ništa koje se kod nas štampa u neograničenim količinama, on sebi mora postaviti neko bolje pitanje od onoga zašto sam to uopšte čitao.
       U tom slučaju više nije najvažnije da li je knjiga Mladena Markova (Ukop oca) dobra, a jeste, Radovana Belog Markovića (Knez Miškin u Belom Valjevu) još impresivniji pokušaj, a jeste, Dobrila Nenadića (Sablja grofa Vronskog) vredna a njegova besmislena povređenost i povlačenje (u kojem odnekud smatra umesnim i da pomene pisca ovih redova?) nikada neće biti dostojna ozbiljnog razmišljanja. Nije važan ni gnev mojih književnih prijatelja, ili teško ćutanje onih koji to nikada neće biti, što im nije više pažnje posvećeno. Važno je odakle vetar duva.
       Prethodnih godina duvao je od Radoslava Petkovića do Gorana Petrovića, pa onda do Vladimira Tasića, na slavu i sramotu žirija koji su to videli, odnosno prevideli. Sada taj vetar mreška stranice knjiga novih pisaca. Nisu li to Žarko Radaković (Pogled), kojeg valjda niko neće pomenuti, i Marija Šimoković (Scenografija za vetar), autori zanimljivih novih štiva, Nenad Teofilović (Klopka) i Miloš Latinović (Šekspirov klijent) koji su napisali vrlo dobre i zaokružene romane, ali pre svih dva potpuno nova pisca koji su obogatili srpsku književnost: Daniel Kovač (Logika reke, pruge i otpada) i Zlatko Paković (Soba za jedan krevet). To su dva veoma dobra razloga da se podnese tortura netalenata i uzaludnih ljudi koji uporno pišu onih sto besmislenih romana objavljenih prošle godine.
       Sjajne prve knjige objavljuju da bi ovi autori mogli vrlo brzo da stanu u red najznačajnijih pisaca. Za to valja da imaju strpljenja i ulože posebnu vrstu truda, da umire hotimični nemir teksta zbog kojeg se on na rubovima para, kida i rasipa niušta. Upravo bez toga nema savremene literature u njenom najboljem toku, ali on mora imati veličinu i u samom korenu ono najvažnije, moć imaginacije i snagu izraza, što zna svako ko je čitao Dnevnik o Čarnojeviću ili Ex Ponto, Ljudi govore ili Prokletu avliju, Mansardu ili Cink. Više ne može, a manje ne valja. To su tekstovi iz istog književnog gena, samo je pitanje da li su i autori sličnih duhovnih veličina.
       Pored lične autorske veličine, epohalnosti i snage uvida, potrebno je, međutim, znati još nešto i na to vredi podsetiti. Naime, u umetnosti pripovedanja oduvek se zna odakle vetar duva - iz vreće najvećeg pripovedača u istoriji književnosti. Odisej je, sećamo se, u vreći od Eola dobio sve zlehude vetrove da mu ne smetaju dok se vraća kući. I kada najveći pripovedač svladan umorom zaspi, ljudska priroda progovori, raspara meh i pusti zle vetrove da duvaju. Zato valja čuvati priču, čak i onda kada je napuštena ili nemoguća (to valja reći i Radovanu Belom Markoviću) i još više ostati poetički budan, da bi se stiglo na cilj, da bi se ovladalo “vetrovima” književne istorije.
       Kada se u tome uspe, čak i ovaj maleni zapis ima neki značaj. Ako ne, neki će drugi vetrovi ipak duvati, ali ne oni koji donose najveće književne vrednosti.
      
       ALEKSANDAR JERKOV