Držim da srpskom romanesknom produkcijom u 2002. godini nemamo razloga da budemo ni preterano zadovoljni ni preterano nezadovoljni. Razloga za preterano zadovoljstvo nema zato što su izostala vrhunska, epohalna dela po kojima se mogu ili moraju meriti decenije, pa i čitavi vekovi. Razloga za nezadovoljstvo, pak, nema zato što smo u protekloj sezoni dobili čitav niz veoma dobrih romana, koji će imati svoje čitaoce i koji, svi zajedno, čine da se srpska književna scena definiše kao plodno disperzivna, ali i razumno integrisana kulturna celina.
       Što se estetski relevantne romaneskne produkcije tiče, očigledna je velika raznovrsnost njenih pojavnih oblika. Tako će izvestan krug pisaca posegnuti za istorijskom tematikom, ali će romaneskne strukture biti dosta različite - od klasičnog romanesknog oblika kakav je, na tolstojevskom nasleđu, u srpskoj književnosti u potpunosti afirmisao Dobrica Ćosić (Dobrilo Nenadić), preko strogo narativne usredsređenosti na činjenice određene jednom biografijom (Ivan Ivanji), potom prefinjenog deskriptivno-pripovednog tkanja po osnovi jednog putopisa (Saša Hadži Tančić), opsežnog istoriografskog traktata (Radoslav Bratić), pa do složenih mitografskih vizija (Ljubiša Jovanović, Nemanja Rotar).
       S druge strane, više je nego očigledna volja srpskih romanopisaca da odgovore na izazove aktuelnog vremena i naše životne svakodnevice, uključujući, naravno, pojave ratnog okruženja i društva u tranziciji. Ni u tom pogledu ne možemo utvrditi postojanje nekog izrazitog, preovlađujućeg pripovednog modela budući da su aktuelizovani različiti predlošci - od postupaka stvarnosne proze koji nas podsećaju na ranoga Dragoslava Mihailovića (Vitomir Martić), preko strukture trilera dopunjenog u završnim sekvencama romana i tehnikom toka svesti (Nenad Teofilović), razmatranja egzistencijalnog identiteta mladog čoveka u surovom vremenu (Vasa Pavković) ili sudbine predstavnika manjinskog naroda u ratnom okruženju (Simo Mraović, Šaban Šarenkapić), preko humorno-groteskne slike kriminalizovanog društva (Radoslav Kominac, Predrag Sekulić), pa do pitkih oblika umirenog postmodernog diskursa zasnovanog na prožimanju životne svakodnevice i sveta pozorišta (Miloš Latinović) ili likovne umetnosti (Mileta Prodanović).
       Zanimljivo je konstatovati da su nekoliki, već veoma jasno profilisani, afirmisani, čak i popularni pisci svojim novim romanima, sa više ili manje uspeha, dopunili svoje već bremenite bibliografske prtljage (Pavle Ugrinov, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Voja Čolanović, Mladen Markov, Momo Kapor, Zoran Mirković, Milica Mićić Dimovska, Radovan Beli Marković, Ranko Pavlović, Zoran Živković), ali su se javili sasvim novi, veoma zanimljivi glasovi koje do sada nismo čuli ili smo ih čuli nedovoljno jasno i artikulisano (Nenad Teofilović, Miloš Latinović, Daniel Kovač, Zlatko Paković, Radoslav Kominac, Predrag Sekulić, Vitomir Martić, Nemanja Rotar). Tako se i generacijski pejzaž srpskog romana ponešto izmenio, a novim pojavama valja pristupiti bez ikakvih predrasuda.
       Odavno je već postalo očigledno - a 2002. godina je to i potvrdila - da u srpskom romanu izrazito dominira urbano životno iskustvo, dok se seoski svet javlja sasvim sporadično, češće kao pozadina ili hronološka prethodnica života u gradu. Romaneskni postupci za kojima su posezali srpski pisci uglavnom su dobro poznati, a nalazimo ih u bogatim fondovima mahom modernog, ali i klasičnog romana. Inovativnih zahvata, istraživačkih ambicija i istinskog poetičkog usijanja nema baš mnogo, pa je utoliko zanimljivija i potrebnija imaginativnost, slojevitost, ali i precioznost romanesknog jezika i stila (Radovan Beli Marković), naglašenost esejističkog diskursa (Aleksandar Gatalica), fragmentarnost i montaža pripovednih činilaca (Zlatko Paković), fanatizmička projekcija i konstruktivistička kombinatorika (Daniel Kovač). Očigledno je da bi podsticanje ovog poetičkog toka moglo predstavljati strateški interes srpske književnosti, ali bi isto tako morao da se istakne i zahtev za što potpunijom osmišljenošću, te estetskom motivisanošću inovatovnih postupaka.
       Zadati okvir ovoga teksta ne dozvoljava potpuniju elaboraciju, ali nakon ove široke, grupne slike neophodno je istaći nekoliko veoma jasnih, privlačnih portreta. Ukus i kritičko rasuđivanje nalagali su mi da svoju argumentaciju i svoj glas poklonim knjizi Ukop oca Mladena Markova. Da su u radu žirija bili drugačiji ishodi prethodnih eliminacionih postupaka svoj konačni glas bih, sa istom količinom ubeđenja, mogao dati i romanu Vrt u Veneciji Milete Prodanovića ili, sa nešto slabijim uverenjem, Klopki Nenada Teofilovića. Pamtiću sa radošću romane kakvi su Guvernanta Ivana Ivanjija, Karavan svetog Vlaha Saše Hadži Tančića, Šekspirov klijent Miloša Latinovića, Logika reke, pruge i otpada Daniela Kovača. Tu bih, negde, mogao stati. I još jednom konstatovati kako je veliko bogatstvo srpske književnosti baš u tome što su i ostali, nepomenuti naslovi veoma zanimljivi, na svoj način provokativni, čak i onda kad imaju uočljivih slabosti. A kada o tim slabostima govorimo, onda se u svesti nužno budi mudrolija koja kaže da nisu opasne slabosti, već je nepodnošljivo pre svega to kad neko ima samo jednu jedinu slabost, onu koja onemogućava svaki razgovor.
      
       IVAN NEGRIŠORAC