NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Srpska drama na svetskoj sceni

Na našoj strani bili su Dostojevski, Tolstoj Igo, Garibaldi i Vilijam Gledston

      
       Dobrilo Nenadić (1940, Vigošte kod Arilja) Poljoprivredni fakultet u Beogradu završio je za tri godine i devet meseci, a diplomirao sa - desetkom. Sasvim razumljivo, bilo mu je ponuđeno da ostane na fakultetu, u svojstvu asistenta, i da nastavi usavršavanje u nauci. Ali, on je to odbio, s obrazloženjem da ne želi život da počinje prevarom, pošto je bio stipendista zemljoradničke zadruge iz Arilja. Vratio se u zavičaj i postao agronom od glasa.
       Da je prihvatio predlog svojih profesora, odavno bi i sam bio doktor nauka i profesor univerziteta, a ovako je, radeći ceo radni vek kao agronom u svom Arilju i koristeći usput drugi svoj od Boga dobijeni dar, “doktorirao” i “postao profesor” romanopisanja. Za svoje romane nagrađivan je mnogim vrednim književnim nagradama, pa i onima koje se daju za - najčitaniju knjigu.
      
       Gospodine Nenadiću, otkud to da baš potegnete za sabljom grofa Vronskog? Sam naslov ima dosta asocijacija. Ali, ipak, čitalac iz perspektive glavnog junaka ovog dela dolazi do zaključka da se radi o pokušaju modernizovanja onog što je istorijsko!?
       - To je konjička sablja šaška koju su na gajtanu okačenom o rame nosili kozaci, elitni rod ruske carske vojske. Po svedočenju doktora Vladana Đorđevića, političara, lekara i pisca istorijskih romana, Rajevski je za tih dvadesetak dana boravka u Srbiji nosio baš tu sablju. To je dakle početna tačka a ostalo se vidi u toj mojoj kabastoj pripoveci i neću da kvarim eventualno zadovoljstvo svojim čitaocima, ako takvih bude, a valjda će ih biti. To je jednostavan roman, tradicionalne naracije, pisan narodnim, svakom Srbinu razumljivim jezikom. Poželeo sam, prosto tako, ne znam ni sam zašto, da napišem jedan staromodan roman o srpsko-turskim ratovima 1876-78. držeći se strogo postupaka koji su se primenjivali u poslednjim decenijama XIX veka. Ne znam dokle sam dobacio i da li me je složenost teme pojela i da li sam tome dorastao. Pitao sam se kakav bi to roman napisala trojica naših sjajnih pripovedača Laza Lazarević, Milovan Glišić i Pera Todorović da su imali nerava i daha.
       Da, pisanje romana je ronjenje na dah.
      
       Glavni junak ovog vašeg dela nije čuveni Vronski, kako bi se možda moglo zaključiti po naslovu, on je samo jedan od stotinu likova, već priču vodi jedan novinar, Jevrem Vesić u svom društvu poznatiji kao Ješa Mušica, koji pokreće niz zanimljivih tema. Jesu li to teme koje i vas najviše zanimaju u ratu kakav je bio pomenuti srpsko-turski rat, kojim se u romanu bavite?
       - Možda je ovo sasvim bez veze što ću reći, i ta iskrenost nikako mi ne ide u prilog, ali mi neki đavo ne dă da to prećutim. Znate šta, taj Ješa Mušica nikada nije postojao. To je jedan Pinokio koga sam ja sklepao od svega što mi se našlo pri ruci a onda se desilo da je on oživeo. Ne znam kako, ali mi se oteo. I umesto da bude moj portparol i da onako pedantno i tačno prenosi moje misli o ovome i onome, on se odmetnuo, stvorio sam ga da služi on meni, a tačno je da sam ja njemu služio. Za njegove postupke ne odgovaram, ni za dugove koje je kao bitanga i raspikuća napravio, nije taj štedeo nikoga a najmanje mene.
      
       Vašu pažnju zaokupio je tadašnji medijski rat?
       - Da, bio je to period burnog razvoja štampe. Naši tadašnji vođi knez Milan i Jovan Ristić uočili su značaj svetskog javnog mnjenja i vrlo su vešto, da ne kažem lukavo, nameštali i aranžirali scenu. Dostojevski i Tolstoj koji su pisali u našu korist imali su veći učinak za srpsku stvar nego da je car baćuška poslao u pomoć dve divizije donskih kozaka. Na našoj strani su bili Igo, Garibaldi i Vilijam Gledston. Srpska nacionalna drama postavljena je, dakle, na veliku svetsku scenu i na jeziku koji svet razume. Oni su shvatili duh vremena, opšte pravce društvene misli, pa ako hoćete i modu. Složili su priču koju su po važnim kancelarijama Evrope rado slušali. Sve suprotno od onoga što smo mi u ovim vremenima činili. Prilike su tako slične a ishodi tako različiti. Vraćamo se na staru dilemu da li je bolje ako gomilu lavova vodi magarac ili ako gomilu magaraca vodi lav.
      
       Kako u istorijskom romanu savladavate priču o stvarnosti u kojoj se živi?
       - Ipak to nije presudno, zar ne. Slikanje presnog života samo po sebi nije ni prednost ni nedostatak. To je samo ugao gledanja. Naslikano je hiljade i hiljade portreta, veoma tačnih, ubedljivih, uverljivih ali Leonardova Đokonda je jedna. Ta kap boje, taj dašak pigmenta oko usana to je ono nešto, zagonetka, čarolija, misterija i sad bih mogao da ređam stotine reči i opet ne bih mogao ni približno da obuhvatim sva polja značenja.
      
       Da se malo našalimo: za sebe kažete da ste maratonac u trci za NIN-ovu nagradu!?
       - Veteran. Kao stari Napoleonov grenadir koji je prošao sve bitke - i Marengo i Austerlic i Borodino i Vaterlo. Napisao sam 12 romana na preko tri hiljade strana. Ovo mi je dvanaesta trka i vrlo se ponosim time što učestvujem u jednom elitnom nadmetanju. Znate, to je kao trka formule jedan ili golf ili tenis. Nije to nikakav narodski kros. Dobro, nekad nas ima više, nekad manje, stotinak recimo u proseku. Ima nas svih generacija, veterana i poletaraca, i svi se ravnopravno pod istim uslovima takmičimo. Nekad se desi da pobedi početnik i ostavi iza sebe sede glave i stare iskusne majstore. Nacija koja godišnje proizvede 130 romana kao ove godine, nema razloga da saginje glavu ni pred kim. Drugo je pitanje šta će od svega toga što radimo preživeti. To nema mnogo veze sa nagradama i trenutnim rejtingom. Za Fransoa Vijona u njegovo vreme niko nije znao. Jurili ga da ga obese. Nebeska metla ili nebesko sito, to je onaj žiri od koga treba strepeti.
       Nagrade su jedan prijatan društveni ritual.
      
       JOVAN JANjIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu