U mom romanu u “klopci” je, pre svega, glavni junak, ali svi smo bili u prilici da prelazimo neke granice, ponekad to i ne primećujući

      
      
       Posle ulaska među pet najboljih srpskih romanopisaca, Nenad Teofilović (1965), inženjer iz Čačka na radu u Finskoj, jeste ime koje će se pamtiti. Književnim znalcima nije, međutim, ni dosad bio sasvim nepoznat. Pre četiri godine objavio je kod “Geopoetike” zapaženu zbirku priča pod naslovom “Senke i snovi” i za nju 2000. dobio nagradu “Isidorijana”. Knjigu koja ga je izbacila u sam vrh ovogodišnje preobilne romansijerske produkcije objavio je samostalno, ne trudeći se da je učini dostupnom potencijalnim čitaocima. Od pet-šest centralnih beogradskih knjižara, možete je naći samo u jednoj. Inače, kad se uzme u ruke, “Klopka” privlači kratkom i intrigantnom napomenom na poslednjoj strani korica, gde se kaže: “Mladen Pavlović je običan čovek u neobičnim okolnostima. Njegov petogodišnji sin je teško bolestan, a on nema novca za spasonosnu operaciju. Iznenada, ukazuje mu se prilika da do tog novca dođe. Jedino što treba da učini jeste da ubije njemu nepoznatog čoveka...” Intervju koji sledi obavljen je e-mail poštom.
      
       S obzirom na to da je ovo vaš debitantski roman (i tek druga objavljena knjiga), kako doživljavate njegov tako visok plasman u konkurenciji za NIN-ovu nagradu?
       - Smisao nagrada jeste u tome da potencijalnom čitaocu ukaže na knjigu na koju vredi obratiti pažnju, posebno u situaciji kad je pred tim čitaocem hrpa novoobjavljenih knjiga. S druge strane, iako pisanje knjige počinje kao razgovor sa samim sobom, ono je istovremeno i želja za komunikacijom, a nagrada, ili u ovom slučaju ulazak u uži izbor, omogućavaju da knjiga izađe iz anonimnosti i dopre do većeg broja čitalaca, i u tom smislu sam zadovoljan ovakvim ishodom.
      
       Profesionalno, koliko znamo, pripadate tehničkoj inteligenciji. Otkuda (i otkada) potiče vaše opredeljenje za književnost?
       - Da bih odgovorio na to pitanje moram se vratiti u detinjstvo i na prve knjige koje sam držao u rukama. I danas se sećam slikovnica sa pričama Hansa Kristijana Andersena koje sam dobio od roditelja i one spadaju u jednu od najlepših uspomena iz mog detinjstva. Još tada sam otkrio da čovek ne mora da ode daleko da bi se pred njim otvorio čitav svet. Počeo sam da pišem bez nekakve posebne odluke, gotovo spontano. Iskustvo pisanja je vrlo slično iskustvu čitanja, vi živite neke druge živote, ulazite u neki drugi svet, samo što ovoga puta taj svet sami stvarate, tako da mi nije bilo teško da napravim taj korak. Osim toga, sa povećanjem čitalačkog iskustva, bilo mi je sve teže da nađem knjigu koja će me zadovoljiti, jer je broj dobrih knjiga ograničen, a i vaš ukus postaje sve izbirljiviji, tako da sam na kraju počeo da pišem onakve knjige kakve bih ja želeo da čitam.
       To što sam po profesiji i po obrazovanju inženjer nije ništa neobično. Većina pisaca u istoriji književnosti bila je prinuđena da radi i neki drugi posao, jer od pisanja se teško može živeti, a s druge strane, posao pisca nije kao drugi poslovi, u smislu da završite fakultet, tu naučite neku veštinu, dobijete posao, a onda stičete karijeru. Sad možda više nije tako, u Americi već odavno postoje škole kreativnog pisanja na univerzitetskom nivou, što i nije loše, ali nijedna škola vam neće, s diplomom, dati i sposobnost da pišete dobre knjige.
      
       Zašto ste napustili zemlju? Iz egzistencijalnih razloga ili radi stručnog usavršavanja?
       - Ovim pitanjem ste me naterali da racionalizujem razloge za tu odluku, jer ma koliko se mi trudili da nađemo racionalna objašnjenja za svoje postupke, sve velike odluke se donose intuitivno, a odluka da se napusti zemlja u kojoj ste se rodili, odrasli i dostigli zrelost jeste velika odluka. Nisam čovek avanturističkog duha van svog radnog stola, tako da nisam imao nikakvu želju da idem bilo gde, ali kada sam osetio da su svi putevi zatvoreni, osim jednog, nisam imao mnogo izbora. Ne žalim se i ne okrivljujem nikoga, to jednostavno prihvatam kao deo svoje sudbine, koju, ipak, sam biram, bez obzira na sve.
      
       Ko je u romanu u “klopci”: njegov junak ili svi mi koji smo devedesetih godina živeli u istom socijalnom miljeu?
       - Pre svega glavni junak. Kada pišem knjigu, mene interesuju pojedinačne ljudske sudbine, a čitaocima ostavljam da generalizuju, ako to žele. Ali, svakako ima istine u drugom delu vašeg pitanja, svi smo bili u situaciji da prelazimo neke granice koje nije trebalo preći, ponekad to i ne primećujući.
      
       Koliko je vaš roman priča o običnom čoveku koji lako prelazi granicu između dobra i zla, a koliko o Beogradu iz vremena sveopšte bede, rata i beznađa? Na šta ste hteli da stavite akcenat?
       - Deo odgovora na ovo pitanje sadržan je u odgovoru na prethodno. Dakle, želeo sam da vidim šta će uraditi moj glavni junak ako ga stavim u takvu situaciju. Priča je mogla da se dešava i u Buenos Ajresu ili Njujorku, ali mi je bilo lakše da pišem o Beogradu. Mene ne interesuju mnogo socijalni uzroci ljudskog ponašanja, već pre svega ono što se dešava u ljudskoj duši. Beograd devedesetih samo je pozadina, kao što i slikarsko platno, pored glavne teme, ima pozadinu. To što ta pozadina tako snažno deluje na čitaoca potiče od toga što je doživljaj tog vremena još uvek snažno utisnut u njegovu svest, ali verujem da će nekom budućem čitaocu to biti od manjeg značaja nego muke na koje je stavljen Mladen Pavlović.
      
       Kritika vašu knjigu označava kao triler sa elementima psihološkog romana. Šta vas je privuklo tom žanrovskom izrazu?
       - Ili je to možda psihološki roman sa elementima trilera? Bilo kako bilo, želeo sam da knjiga bude zanimljiva i da drži čitaočevu pažnju. U svim tim književnim eksperimentima u dvadesetom veku, izgubila se suština književnosti: da na zanimljiv način treba ispričati priču koja čitaoca neće ostaviti ravnodušnim, već će ga naterati da diše u istom ritmu sa junacima knjige. Pokušao sam to a koliko sam u tome uspeo, neka procene čitaoci.
      
       SAVA DAUTOVIĆ