Obično oni koji su duhovni začetnici zločina retko stradaju. Mi nismo počeli da prozivamo one koji su inspirisali zločine, kao ni one koji danas te i takve inspiratore štite. Suština je, dakle, u tome

      
       Davne 1956. godine na konkursu “Narodne prosvjete” iz Sarajeva žiri u sastavu Milan Bogdanović, Gustav Krklec i Nika Milićević je od tri stotine prispelih rukopisa odabrao sedam za objavljivanje. Jedan od tih sedam rukopisa bio je roman “Hronika o zaboravljenom selu”. Tako je mladi, dvadesetdvogodišnji pisac Mladen Markov ušao u jugoslovensku literaturu. Sledeće godine opet konkurs i opet uspeh. Novi roman “Ravnica”. “Sada si pisac”, rekao mu je Branko Ćopić.
      
       Za poslednjih deset godina samo dve knjige, “Stanje svesti” (1995) i “Ukop oca” (2002). Dugo vas nije bilo u književnom životu, uglavnom politika. Izgubljeno vreme, ili, ipak...
       - Mislim da jeste. Angažman u politici za pisca je izgubljeno vreme.
      
       Pisac je mogao u toj i takvoj našoj politici da pronađe raznovrsne likove, situacije...
       - Pisac je mogao da nađe i našao je zanimljive likove. Ali moglo je to i bez toliko skupo plaćenog iskustva. No, i pored mog političkog angažmana, ja sam ipak pisao. Ne koliko je trebalo ali sam ipak pisao.
      
       “Ukop oca” je čini se i ukop poslednje decenije, ukop političke satrapije koja je dominirala tim mračnim vremenima?
       - Istovremeno i jedno i drugo.
      
       Latinoamerički pisac Augusto Roa Bastos smatra “da svaki pisac jednostavno mora da bude angažovan, da oseća dužnost prema nečemu; u suprotnom bio bi samo esteta ali ne i pisac”.
       - Mislim da je potpuno u pravu. To dokazuje i Ginter Gras. Nema neangažovane literature. Jer i neangažman je svojevrsni angažman. Kao što nema nove knjige posle Biblije, Ilijade i Odiseje. Mi samo variramo i pišemo o svom vremenu.
      
       To je angažovanje kroz literaturu. Ali šta je sa destilisanim, direktnim angažmanom pisca u politici...
       - To je glupost. Znam po sebi. Uvek budeš na kraju prevaren. Retki su pisci koji su lukavi. Pravi pisci su naivni i uvek zbog toga udare glavom u zid, a posle se kaju. Pisci vole ljude. Političari ne, uglavnom ne.
      
       Vi sebe smatrate nacionalistom na način Slobodana Jovanovića koji je nacionalizam izjednačavao sa patriotizmom. Zar ne bi trebalo da umetnik, stvaralac bude podređen drugom, višem zakonu nego što je nacionalni. To arlaukanje pro domo sua koje su započeli Brozovi projektovani nacionalisti i danas traje?
       - Da, ali time sam više objašnjavao značenje nacionalizma nego što sam se zalagao za lični angažman. Normalno je voleti svoj narod kao što nije normalno mrzeti drugi narod. Najopasnije je ako ljubav prema svom narodu dokazujete mržnjom prema drugom narodu.
      
       Kao što nije normalno zalagati se za “humanitarna preseljenja”.
       - Naravno da nije normalno. Ali to nisu nacionalisti. To su šovinisti. To su zločinci, koji bi trebalo da odgovaraju zbog toga što su takve stvari predlagali. Ali, obično ti koji su duhovni začetnici zločina retko stradaju. Mi nismo počeli da prozivamo one koji su znali za zločine, koji su ih inspirisali kao ni one koji danas te i takve inspiratore štite. Suština je, dakle, u tome.
      
       Milošević i njegov režim su prošlost. Vaš prethodni odgovor inicira i pitanje koje je davno Artur London postavio u svojoj knjizi “Priznanje”: “Da li je revolucija velika samo onda kada se rađa?”
       - Revolucija je velika besmislica. Potpuno sam saglasan sa onim što je svojevremeno rekao Solženjicin: nikome ne bih poželeo revoluciju. Svaka revolucija udarila je prvo običnog čoveka. Tako da je i ova poslednja “nameštena revolucija” kod mene pre svega izazvala gađenje, bez obzira što je imala za rezultat pad Miloševićeve diktature. To u stvari i nije bila revolucija. Dosta nam je revolucija, spasilaca i očeva naroda. Mi smo zemlja u kojoj su dedovi pojeli unuke.
      
       Gde je tu pisac? Knjiga? Orvel se plašio onih koji bi zabranjivali knjige. Haksli je osećao strah od mogućnosti da više ne bude razloga za zabranu knjiga, jer jedva da će postojati čovek koji će želeti da ih čita? Mi kao da nismo daleko ni od Orvelovog ni od Hakslijevog razloga za strah?
       - Malo se čita. A onda se postavlja pitanje: čemu zabrane knjiga. Uhvatio sam mnoge ljude da nisu pročitali nijednu knjigu. Nepismenost našeg naroda je katastrofalna. Nepismenost, neobrazovanje, neimanje navika a povrh svega toga i besparica i skupe knjige. Čak i oni koji bi želeli da kupe knjigu nemaju para. Onima koji danas imaju para nije do knjige. Mi smo uništili srednji sloj. Srednji sloj koji je osnova stabilnosti svakog društva.
      
       S druge strane nema više ni onog represivnog društva koje je svojim zabranama u velikoj meri stvaralo čitalačku publiku, koje je na taj način dizalo tiraže knjiga.
       - Dobrica Ćosić me je upitao, kada se pojavila moja knjiga “Isterivanje boga”, koliko je imala izdanja. Odgovorim mu da je imala, ne sećam se sada tačno, šest ili sedam izdanja. A on mi, molim vas, kaže: nisu te napadali dovoljno. Tu je suština: nisu te dovoljno napadali.
      
       Đilasa su dovoljno napadali ali njegove knjige nisu objavljivali?
       - Naravno. Sve je sada jasno. Nažalost, kasno.
      
       LUKA MIČETA