Po potrošnji votke Rusi su bez premca u svetu. Ali još niko nije uspeo da objasni kako i zašto se to piće bez boje, mirisa i ukusa našlo u centru ruske istorije za poslednjih pet vekova. Votka se, kažu ruski istoričari, pokazala moćnijom od pravoslavlja, samodržavlja i komunizma

      Jedan od prvih poteza Mihaila Gorbačova po dolasku na vlast 1985. godine bio je rat protiv votke. Kad je potpisao ukaz “O merama za suzbijanje pijanstva i alkoholizma”, on je u potaji strepeo da bi votka mogla da ugrozi perestrojku, koju još nije bio ni najavio. Trezvenjaka Gorbačova Rusi su tada prozvali “mineralnim sekretarom” Komunističke partije.
       U jednom od moskovskih viceva iz tog vremena pijanac, besan što dugo mora da stoji u redu za votku, reši se da ubije Gorbačova. Posle izvesnog vremena vraća se i staje ponovo u red. “Šta je bilo, jesi li ga ubio?” - pitaju ga. “Ma kakvi! Red ubica pred Kremljom veći je od ovoga ovde.”
       Sam Gorbačov je nedavno ispričao ovaj vic listu “Aganjok” neobičnim povodom: navršava se petsto godina otkad Rusi prave i piju votku. “Enciklopedija britanika” beleži da su Rusi još u 14. veku sa medovine prešli na votku, ali ruski istraživač Viljam Pohljebkin tvrdi da su prvu votku napravili monasi u Kremlju, najverovatnije 1503. godine. Monasi su zapravo pravili alkohol za dezinfekciju rana ratnika na bojištu, ali je Ruska pravoslavna crkva već bila proklela novo “đavolje piće”. U jednom izveštaju iz 1505. godine švedski izaslanici pišu iz Moskve da ruski vojnici piju neku “žeženu vodu” pred odsudne bitke. Bila je to, naravno, mešavina alkohola i vode, odnosno votka, što je na ruskom (vodka) deminutiv od vode.
       To piće bez boje, mirisa i ukusa ne samo da se za poslednjih pet vekova, kako kaže istoričar Viktor Jerofejev, nalazi “u centru ruske istorije”, nego je i pravi “ruski bog”.
       Autor ističe: “Votka se pokazala moćnijom od pravoslavlja, samodržavlja i komunizma... Ako bi se sabralo sve vreme koje su Rusi posvetili votki, ako bi se sjedinili svi votkom podstaknuti porivi ruske duše, izraženi u postupcima, fantazijama, bezumnim snovima, neprekidnim višednevnim pijanstvima, porodičnim katastrofama, ubistvima i samoubistvima na fonu alkoholizma, nesrećnim slučajevima (ugušiti se u sopstvenoj bljuvotini, smrznuti se pijan, pasti kroz prozor), delirijumu, stidu pri mamurluku - onda je jasno da pod plaštom istorije ruske države postoji jedna sasvim druga tajna povest, čije značenje do sada nije razjašnjeno, kao što ni smisao obožavanja votke još nije odgonetnut.”
       Koliko god da ima razloga da se petstogodišnji jubilej votke ne obeležava baš svečano, takođe ima mnogo razloga, veruju istraživači, da se ispriča i druga, manje poznata strana ruske istorije. Utoliko pre što je “votka mnogo uzimala, ali i mnogo davala”, ponajviše u državnu kasu.
       Šest puta je u Rusiji uspostavljan državni monopol na proizvodnju i prodaju votke i najmanje šest puta su kršeni “suvi zakoni” koje su donosili razni vladari od Ivana Groznog do Borisa Jeljcina. Državnom monopolu narod je u potaji suprotstavljao “samogon”, neprečišćenu domaću votku - ili brlju, kako bismo mi rekli. U Moskvi je 1648. godine izbila “krčmarska buna” zbog uvođenja državnog monopola na prodaju votke, a car Aleksandar III je 1894. tražio od slavnog hemičara Dmitrija Mendeljejeva da “za piće bez kojeg Rusi ne mogu” nađe najbolju mešavinu alkohola i vode - da se narod makar ne truje, kad već mnogo pije. Mendeljejev je preporučio, kao najmanje štetnu po ljudski organizam, mešavinu “meke izvorske vode” sa čistim alkoholom u srazmeri 60 prema 40 procenata. Fiziolog Nikolaj Volovič je posle toga ustanovio da je dnevna količina od 50 grama takve votke korisna po zdravlje, jer podstiče rad srca i čisti krvne sudove. Početkom 20. veka, a osobito uoči Prvog svetskog rata, državni monopol na alkohol je bio toliko jak da je samo od akciza na votku marke “smirnov” mogla da se izdržava trećina Ruske carske armije.
       “Suvi zakon” je vladao u vreme izbijanja Oktobarske revolucije 1917. i u toku Građanskog rata, ali su mnogo pili, i beli i crveni, crveni ipak manje jer se za izgrede u pijanstvu streljalo. Staljin je dozvolio proizvodnju i prodaju alkohola, možda zato što je i sam voleo “percovku”, votku sa ljutom paprikom. Zvanično se, međutim, objašnjavalo da se od prodaje alkohola finansira industrijalizacija zemlje. Danas se misli da se pod Staljinovim terorom pilo od muke - i da je votka ljudima možda pomagala da opstanu - ali da se ipak javno nije preterivalo, jer su kazne za pijanstvo bile surove.
       U Otadžbinskom ratu protiv hitlerovske Nemačke, borcima Crvene armije je, po Staljinovom naređenju, svakog dana na frontu deljeno sledovanje od po sto grama votke. Neki istoričari tvrde da je votka u Drugom svetskom ratu, a posebno u pobedonosnom pohodu Crvene armije na Berlin, odigrala isto tako važnu ulogu kao “kaćuše”, jer je pred juriš ulivala borcima samopouzdanje i hrabrost. Druga istorijska škola pobija ove tvrdnje. Takvo ulivanje hrabrosti rezultiralo je uvećanim brojem zavisnika od alkohola. Sa tim nasleđem iz rata Rusija je danas bez premca u svetu: u proseku svaki njen stanovnik popije 14,5 litara votke godišnje, a među odraslima je samo pet odsto apstinenata.
       U našoj memoarskoj literaturi novijeg vremena (“Razgovori sa Staljinom” Milovana Đilasa ili “Moskovske godine” Veljka Mićunovića, na primer) i mi smo donekle učesnici u istoriji ruske votke. Pričalo se da je u našim delegacijama, koje su Rusi redovno nastojali da opiju na svečanim banketima, često bivao Dušan Mugoša, manje poznat po pregovaračkoj spretnosti, a mnogo više po izdržljivosti u ispijanju votke. Jednom je dva ruska generala bacio pod sto, a onda je, tvrdi se u priči, zamolio da mu donesu još jednu flašu votke - “i dva generala iz rezerve”.
       Priča je dopadljiva, ali je, naravno, nakićena, poput mnogih naših mitova i legendi iz vremena kad smo se junačili pred Rusima.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ