Samo u deset beogradskih pozorišta u protekloj godini bilo je 800 000 posetilaca, a iz gradske biblioteke iznajmljeno je oko milion i osamsto hiljada knjiga za čitanje

      
      
       U nadležnosti Skupštine grada Beograda su 31 ustanova kulture, dva javna preduzeća iz kulture i osam stalnih manifestacija, a u prošloj godini, osim njihovog finansijskog pokrića, potpomognuti su programi još 70 ustanova i asocijacija kulture i 28 manifestacija koje se održavaju u Beogradu. Kada se sve sabere, dobijaju se impozantne brojke, koje pokazuju da je Beograd, zaista, veliki kulturni centar: pozorišta pod pokroviteljstvom Skupštine grada imala su 46 premijernih predstava, u Beogradu je odigrano oko 3 000 predstava, na jugu Srbije 16, a imali su i osam gostovanja u inostranstvu; u koncertnim salama održana su 132 koncerta; u muzejima i galerijama priređeno je 280 izložbi.
       U gradskoj vladi, u Izvršnom odboru Skupštine Beograda za kulturu nadležna je Gorica Mojović, višegodišnji direktor Kulturnog centra Beograda. Gospođa Mojović pobornik je da se što veće “parče” gradskog budžeta izdvoji za kulturu, ali i pored toga često je na meti nekih ljudi iz kulture, koji uvek traže više nego što iz gradske kase dobijaju. Međutim, ne samo da joj niko ništa nije mogao da zameri na nastupu u novogodišnjoj “Skrivenoj kameri”, kada je pokazala krajnje nepopustljiv stav u plaćanju socijalnog osiguranja samostalnim umetnicima koji smatraju da to zaslužuju i da na to imaju “pravo”, nego je kod televizijske publike stekla mnoge simpatije u objašnjavanju da su to “narodne pare” i da se prema njima mora odgovorno odnositi.
      
       Iz budžeta Skupštine grada u protekloj godini za kulturu izdvojeno je više od milijardu i po dinara, što za prilike u kojima živimo nije malo. Kako se troše ta sredstva namenjena kulturi?
       - Dugo godina najveći deo budžeta za kulturu trošen je za ono što se zove egzistencijalni troškovi, za plate zaposlenih i za tzv. materijalne troškove (struja, voda, grejanje...). Procentualno mali deo izdvajan je za programe, a najmanje za investicije i opremu. Cifra koju ste pomenuli čini osam odsto gradskog budžeta. Ako se ima u vidu da se za kulturu iz budžeta nekada izdvajalo manje od jedan odsto, a ako bi bilo jedan do dva odsto to bi bio veliki uspeh, onda je jasno da je današnji udeo za kulturu, u odnosu na ostale troškove budžeta, dosta veliki, ne samo za Beograd i Srbiju, nego i u širim razmerama. Prvi put prekinuli smo kontinuitet preživljavanja i dobili mogućnost da poboljšamo uslove za rad u kulturi i da znatno povećamo sredstva za programe.
      
       Najveću stavku među izdacima imaju investicije?
       - U 2002. najviše (505 miliona dinara) izdvojeno je za Jugoslovensko dramsko pozorište. Ušlo se i u rekonstrukciju nekih drugih pozorišta: na reviziji su projekti rekonstrukcije pozorišta “Boško Buha” i “Duško Radović”, pri kraju su radovi na Pozorištu “Pinokio”, radi se kompletna rekonstrukcija (6 000 kvadrata) Beogradskog dramskog pozorišta, sledi nastavak rekonstrukcije Pozorišta na Terazijama... Ono što nije tako vidljivo a što se oseća u radu institucija kulture jeste nova oprema. Tokom 2001. počeli smo da obnavljamo svetlosnu i tonsku tehniku u pozorištima, to smo nastavili i u 2002. godini. Krenuli smo da nabavljamo opremu, kompjutere, video-bimove, skenere i za sve druge ustanove kulture, što ih sada dovodi na nivo da mogu koliko-toliko normalno da funkcionišu. U 2002. najviše opreme dobila je Biblioteka grada. Smestili smo i jedan njen izuzetno važan fond, fond periodike (u kojem je, za one koji računaju na kilo, oko pet tona materijala), a koji je ranije bio po podrumima i stepeništima, propadao je i nije korišćen... Za ustanove kulture nisu važna samo sredstva koja su dobili, nego i jasna strategija. Raspisuje se konkurs za programe krajem prethodne za narednu godinu; utvrđuju se plan i sredstva. Uspostavili smo jedan potpuno jasan sistem, potpuno javan. Svi koji su konkurisali za buddžetska sredstva početkom godine dobijaju obaveštenje i potpisuju se ugovori o programima i parama. Za ove dve godine nikada se nije desilo da ono što je isplanirano nije isfinansirano. Uspostavili smo jasne kriterijume za finansiranje programa. Još ćemo ih dorađivati. Predstoji nam ozbiljan posao na reorganizaciji ustanova kulture. Ono na šta sam posebno ponosna jesu radovi na Beogradskoj tvrđavi, njena obnova, formiranje Javnog preduzeća “Beogradska tvrđava”, postavljanje scene i letošnji programi na Kalemegdanu. A o Arhivu Beograda za mesec dana će dosta pričati. To će tek biti prijatno iznenađenje za Beograđane...
      
       Kada će napokon biti završeno Jugoslovensko dramsko pozorište?
       - U aprilu.
      
       A kako će se zvati posle nestanka Jugoslavije?
       - Isto, kao i dosad.
      
       Odnos politike prema kulturi česta je tema u našoj javnosti. Vi iz vlasti...
       - Moram da vas prekinem. ‘Ajmo najpre da raspravimo to “vi iz vlasti”! Ja ovde radim 12 sati dnevno, često i preko vikenda, a za sve to, od svih “privilegija”, imam samo platu. Nisam došla “na vlast”, ja sam preuzela odgovornost. Ima dosta starog poimanja odnosa između ljudi koji rade u institucijama i onih koji obavljaju neku funkciju. Naročito me iritira kada se ljudima u kulturi prigovara: “Vi ste bliski vlastima...”, “Vi ste se slizali...”, “Vi ste se udružili...” Jeste, mi smo se udružili da nešto uradimo za kulturu, za ustanove, za programe... Nismo se udružili da delimo stanove, da krademo, da nameštamo jedni drugima honorare, da jedni drugima šaljemo decu na školovanje u inostranstvo, da uzimamo provizije... Većina direktora beogradskih ustanova kulture, kao i mnogi drugi jesu, eto priznajem, moji “ljubimci”, svi oni koji dobro rade. Ni u jednu od 31 ustanove kulture, dva javna preduzeća i osam stalnih manifestacija u nadležnosti Skupštine grada niko nije došao po političkoj, stranačkoj podobnosti ili privatnim simpatijama bilo koga. Novoimenovani direktor Muzeja grada na to mesto došao je tako što sam u novinama pročitala njegove izjave u kojima je napao Skupštinu grada i mene lično, a povodom Muzeja Grada. Pročitam to i kažem: Aaaha, ovaj čovek se nešto interesuje za Muzej grada, ‘ajde da ga upoznamo, da vidimo ko je i šta je radio u životu, šta predlaže! Upoznala sam ga: on je arhitekta po struci, radio je ozbiljne poslove, ima dobre ideje o Muzeju grada, i - on je sada direktor Muzeja grada!
      
       A to je?
       - Bojan Kovačević.
       Dakle, to je princip. Bliski su mi oni koji imaju ideje i koji imaju energiju, koji hoće da rade. Ne trpim folirante i “uspavane”. Onda postajem neprijatna. Posebno me nerviraju paušalne ocene i “impresionistički” zaključci ili izvori iz “bifea i kafana”. Bilo je i u vašem listu takvih iskaza i informacija. Recimo, oko troškova za “Hazarski rečnik”. Ja sam tada htela da tužim NIN, samo da su mi producenti dozvolili. Cifra koja se pojavila bila je tačna, ali samo bez jedne nule (!) i onda se od tog podatka pravi teza kako je “neko” potrošio pare i to se dalje raspreda. Nema toga koji bi mogao da kaže da je u 2002. godini imao neku fantastičnu ideju, neki dobar projekat iz kulture a da to nije mogao da realizuje zato što mu nismo dali pare, ali nema ni novih, velikih ideja, najviše ima težnji da se zadrži mnogo toga postojećeg, kao što je plaćanje socijalnog doprinosa za sve samostalne umetnike na onim dugačkim spiskovima koje su podnela pojedina udruženja.
      
       I, šta će na kraju biti sa socijalnim osiguranjem samostalnih umetnika?
       - Biće sve u redu. Biće plaćeno za sve one koji zadovoljavaju kriterijume koje je uspostavila Skupština grada.
      
       Ima prigovora da tražite veći udeo tržišta u finansiranju programa kulture, što neki umetnici nazivaju komercijalizacijom kulture i ističu da pod tim uslovima, bez veće državne pomoći, mnogi neće opstati.
       - Zašto pojam tržišta u kulturi ima negativnu konotaciju? Ono što zahtevamo i ono što će opstati je tržište kvaliteta i tržište dobrih ideja. Ni u jednom dokumentu Skupštine grada nema zahteva za većim udelom tržišta u kulturi na način da se teži komercijalizaciji. Mi samo insistiramo na boljoj organizaciji i na mnogo većoj brizi o parama koje više i nisu tako male. Oprema premijera za beogradska pozorišta u oktobru 2002. bila je 5 670 maraka, a danas je 40 000 maraka! Šta je, u stvari, tržište u kulturi? To nije isto što i komercijalizacija. Pogledajte šta najbolje prolazi na tržištu. Predstave koje su i u vašem listu ocenjene kao najbolje one su i najgledanije predstave u beogradskim pozorištima. Ja ne kažem da i one druge, komercijalne, nemaju svoju publiku, neka imaju, ali ako kažem da su u 2002. godini deset beogradskih pozorišta, i Narodno pozorište, imali više od 800 000 posetilaca, i pored svih onih rekonstrukcija, onda to nešto govori.
      
       To poredite sa posećenošću fudbalskih utakmica?
       - Da. Mislim da nijedan naš veliki klub, pa čak ni “Zvezda” i “Partizan” zajedno ne mogu se pohvaliti da su u protekloj godini na svojim stadionima imali publike koliko beogradska pozorišta! To nisu paušalni podaci. Podaci o kojima govorim su sa blagajni pozorišta. A pri tom to nisu puni kapaciteti pozorišta; to je prosečna popunjenost.
      
       Čemu onda (samo)potcenjivanja beogradske publike?
       - To ja, zaista, ne razumem. To je potcenjivanje građana Beograda. Navešću još jedan primer. Na nedavnoj proslavi Dana gradske biblioteke od njenog direktora čuo se podatak da je prošle godine prvi put zaustavljen pad čitanosti i da je u toku protekle godine samo ova biblioteka iznajmila na čitanje više od milion i osamsto hiljada knjiga! Dakle, samo iz ove biblioteke svaki Beograđanin pročitao je u proseku po jednu knjigu i započeo drugu. Beograd ima obrazovanu i obaveštenu publiku. To je to pitanje tržišta u kulturi, to je odnos prema građanima. Nikada i nigde nije rečeno da poslenici kulture treba da idu na povlađivanje lošem ukusu. Ali, ono što jeste naš stav, to je da se bolje i više radi i da imaju kvalitetne umetničke programe, jer za to u Beogradu postoji publika i postoji interesovanje.
      
       Dakle, kada govorite o “tržištu u kulturi”, onda govorite o kvalitetu kulturnih programa koji će privući publiku?
       - Da, baš tako.
      
       Za gradsku i 16 opštinskih biblioteka u Beogradu protekle godine otkupili ste otprilike 50 000 knjiga. Zanimljivo da na rad vaše komisije koja je odlučivala koje će knjige biti otkupljene nije bilo nikakvih primedbi, za razliku od komisije koja je to radila u ime republičkog Ministarstva kulture?
       - U 2002. godini u gradske biblioteke ušlo je 68 000 primeraka novih knjiga, što iz našeg otkupa, što neposrednim otkupom Biblioteke grada, poklonima, donacijama. Približili smo se, tako, brojci, predviđenoj prema bibliotečkim standardima, od 80 000 primeraka.
       Tri su ključna razloga što na gradski otkup nije bilo primedbi: dobro izabrana komisija, jasno definisani kriterijumi i dugoročna strategija u otkupu. Ali, podrazumeva se, ništa od toga ako se ne obezbedi novac.
      
       Šta je vaš stav: kome treba da pomogne taj otkup knjiga državnim novcem, da li samo bibliotekama ili možda i izdavačima?
       - Bibliotekama, ali, na najdirektniji način, i izdavačima i piscima. Znate li šta to znači kada izdavaču u kuću samo od jednog otkupa uđe 400, 500 hiljada ili milion dinara odjednom! A mi smo vrlo revnosni oko plaćanja.
      
       Koji su, prema vama, najveći kulturni poduhvati Beograda, odnosno kulturna obeležja prestonice?
       - To su bogatstvo i raznolikost kulturnih programa i razvijena infrastruktura kulturnih institucija, pa ponekad uveče ne možete lako da se odlučite na koju stranu da krenete.
      
       JOVAN JANjIĆ