Kada se onaj deo redakcije NIN-a koji se nije slagao sa politikom Slobodana Miloševića izborio da se regularnim putem smeni Teodor Anđelić, koji je uređivačku politiku lista bio podredio politici vladajuće stranke, tom delu redakcije bilo je svejedno koji će od pet predloženih kolega biti postavljen na njegovo mesto. Odlazeći glavni urednik se postarao da se dogovoreni predlog izmeni i za v.d. glavnog urednika postavi Velizar Zečević, stari iskusni novinar, koji se nalazio pred penzijom. Ta solucija je relativno lako prihvaćena od obe strane, verovatno i zbog toga što se znalo da je to privremeno rešenje i da će svaka strana imati vremena da se pripremi za konkursni izbor glavnog urednika.
       Ali, imalo je to i drugih dobrih strana. Znalo se da Zečević kao staložen čovek i iskusan novinar neće prenagliti u promenama koje su logično očekivane. Ali, očekivanja se nisu u potpunosti potvrdila. Prvi broj koji je uredila nova ekipa pojavio se kao svojevrsna senzacija. Umesto uobičajene aktuelne fotografije objavljen je neuobičajeno krupan naslov “NIN OSLOBOĐEN”, koji će dugo biti povod mnogim raspravama i kritikama. Naime, ma koliko je čitalačka publika, posebno ona koja je imala kritički stav prema uređivačkoj politici Teodora Anđelića, željno očekivala promenu, još je više bila iznenađena načinom kojim je promena obeležena. Ton i grafički izraz naslova na prvoj strani lista delovali su kao šok. Objašnjavajući šest godina kasnije zašto su to učinili, Zečević je rekao:
       “Mi smo se tada našli u situaciji da za dva dana pripremimo i izdamo novi broj NIN-a bez glavnog urednika. Najviše smo se mučili oko naslovne strane. Postojale su dve mogućnosti: ili da se mirno pređe preko odlaska jednog i dolaska drugog glavnog urednika, pa da se ta promena vremenom oseti. Meni se učinilo da bi to bilo gubljenje vremena. Bio sam mišljenja da mi tu promenu moramo odmah najaviti i čitaocima staviti do znanja da to više neće biti onaj NIN čijom su uređivačkom politikom iz dana u dan postajali nezadovoljniji. Smatrao sam da odmah treba da im kažemo: ‘Evo nas, pogledajte nas, mi se obavezujemo da će NIN biti slobodan.’ Želeli smo da tim naslovom kažemo da je to jedan veliki trenutak” (Naslednici bez testamenta, str. 253).
       Slično objašnjenje dato je i u uvodniku “oslobođenog” NIN-a. Ali to nije bilo dovoljno za iznenađene čitaoce, koji su na različite načine reagovali. Pored mnogobrojnih pisama, bilo je dosta i onih koji su lično dolazili u redakciju da izraze nezadovoljstvo senzacionalnim naslovom. Najuporniji bio je, seća se Zečević, arhitekta i slikar Siniša Vuković, dugogodišnji saradnik i prijatelj NIN-a. U jednočasovnom razgovoru on je više puta ponovio mišljenje da tu promenu nije trebalo tako najaviti, jer NIN nikada tako nije radio, to je suviše grub potez. Ali, stvari se nisu mogle izmeniti i to je ostalo kao jedno od svedočanstva koliko je NIN-ova čitalačka publika osetljiva.
       U uvodniku, koji nosi naslov “Dobri duh Nedeljnih informativnih novina” novi v.d. glavnog urednika pokušao je da objasni zbog čega je promena bila neizbežna. “NIN je prestao da liči na sebe... Za tri ili četiri godine dogodilo se ono najtužnije što ugledni list oplemenjenog novinarstva, koji su stvarale generacije novinara, može zadesiti: imali smo više bivših nego vernih čitalaca.” U razgovoru sa jednim od bivših vernika NIN-a, Zečević je saznao i ono najneprijatnije: “Morate shvatiti da nismo mi napustili vas; vi ste prestali da budete verni nama” (NIN, 29.3. 1991).
       Imajući u vidu taj i niz drugih razloga nova uređivačka ekipa je krenula sa novim poletom i novim ambicijama da povrati “dobri duh Nedeljnih informativnih novina”. Mnogi od naslova u tom broju su to potvrđivali: “Samoubistvo srpske vlade”, “Pad jedne bastilje”, “Šta hoćemo i šta nećemo”, “Moć i nemoć vlade i opozicije” i anketa “Kako živeti zajedno”.
       Valja, ipak, reći da je sve to moglo da se dogodi posle 9. marta i burnih događaja iz tih dana. Ninovci će u tekstu “Pad jedne bastilje” priznati da su 9. mart, suzavac, tenkove i studente dočekali otrovani sopstvenom nemoći. “Desetina ninovaca pratila je ove događaje na svoju ruku iz minuta u minut potpuno svesna da to što je video Beograd, Srbija, Jugoslavija i ceo svet ne može u naše novine. Bili smo na Trgu Republike, sklanjali se pred specijalcima, tumarali ‘silama mraka i haosa’ od Terazija do Skupštine Srbije, preko Pionirskog parka do televizije u ‘Tenkovskoj’ broj 10, čekali u Brankovoj da studenti pređu most, danima posle dolazili do Terazijske česme...” I kad su shvatili da su sa javnošću Beograda na “istim talasnim dužinama” i da je studentsko sedenje kod Česme promenilo “krvnu sliku” ovog društva, krenuli su u akciju i pred javnost izneli šta hoće i šta neće.
       Nije, međutim, bilo potrebno dugo čekati da se oseti snažan otpor tom revolucionarnom zaokretu. U uvodniku od 12. aprila novi v.d. glavnog urednika upoznaje čitaoce kako je “slučaj NIN” po hitnom postupku stigao pred Skupštinu Srbije. U vreme kada je srpski parlament bio zaokupljen brigom kako se suprotstaviti kritikama srpske politike, koje su stizale sa raznih strana, posle jedne neprospavane noći, stotinak poslanika se u ranim jutarnjim časovima na volšeban način našlo u Skupštini da bi potpisali zahtev da se na dnevni red po hitnom postupku, pre jutarnjeg zasedanja, stavi interpelacija “o slučaju NIN”.
       Kad se danas čita tekst o tom događaju više nego smešno izgleda kako se tadašnja vlast poigravala parlamentom i njegovim članovima. Tadašnji predsedavajući Skupštine, Borivoje Petrović, otvorio je sednicu rečima: “Narodni poslanik Redžep Hodža je pre dnevnog reda hteo nešto da kaže. Ja nisam proverio šta ima da kaže, ali molim vas da ga saslušamo.” U peticiji je izraženo “iznenađenje i ogorčenje novim - ‘demokratskim’ metodama rada uređivačke politike u ‘oslobođenom’ NIN-u, pre svega prema ‘profesionalno afirmisanim i demokratski orijentisanim poslenicima javne reči’.”
       Prema Zečevićevom uvodniku peticija je predstavljala “krunu dvonedeljne kampanje, usmerene na dokazivanje da je NIN istovremeno pao u ruke antisrpskoj grupi, Vuku Draškoviću i četnicima, Anti Markoviću i reformistima. To što se državni establišment našao pogođenim što je NIN uzeo drukčiji kurs lako se moglo razumeti. Mnogo je teže bilo shvatiti što su napadi usledili i od novinara iz drugih listova “Politikine” kuće. Prvo je “Politika” objavila falsifikovanu izjavu o promenama u NIN-u, koja je potpisana imenom Vuka Draškovića. Međutim, Drašković se sledećeg dana ogradio od te izjave. Zatim je redakcija “Sveta” objavila naslov “NIN oslobođen - Plitvice okupirane”. U uvodniku se kaže da je to cinično poređenje učinila glavna urednica, koja je nekoliko dana kasnije na “tajnom referendumu u sopstvenoj redakciji dobila jedan jedini glas podrške”(NIN, 12. 4. 1991).
       Valja reći da je novo rukovodstvo NIN-a na ove napade odgovaralo smireno, bez zapaljivih polemičkih istupa i tamo gde je bilo mesta, verovatno svesno da time ne bi učvršćivalo još nesigurnu poziciju, koju je dobilo iznuđenom smenom Amđelića i njegove ekipe, sa kojom će još imati problema. To je i razumljivo, jer u situaciji u kojoj je svaka politička stranka želela ne samo da se pokaže, već i da izbori svoje mesto, nije bilo lako stvoriti i obezbediti nezavisnu poziciju lista.
       Posebno je bilo teško odupreti se naletima nabujalog srpskog nacionalizma, kojim je bio zanesen i dobar deo NIN-ove redakcije. Čak i oni koji nisu bili inficirani tom bolešću, bili su spremni na razne ustupke, da ne bi bili proglašeni antisrbima, što su često radili lideri stranaka kojima su puna usta bila “srpstva i srpske slavne prošlosti”.
       Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, u to vreme druge po snazi partije u Srbiji, vešto je koristio stvorenu situaciju i žestoko kritikovao Brozov komunistički režim, ne zbog toga što mu je bilo teško pod tim režimom, već zato što je bio uveren da bi oživljavanjem ravnogorskog pokreta i eventualnim povratkom dinastije Karađorđevića u Srbiju najlakše pridobio pristalice četničke i velike Srbije: “Sve umne glave treba da sada pomognu oslobađanje od boljševizma. Treba potom formirati privremeni Srpski nacionalni savet sa zadatkom da pomogne donošenje savremenog Načertanija”, isticao je Drašković(NIN, 12.4.1991.).
       I dok se on zalagao za što bržu izradu novog Načertanija, Slavko Ćuruvija je objavio u NIN-u osvrt na aktuelno predsedništvo i izneo da je Borisav Jović (tada predsedavajući Predsedništva SFRJ) uz nekakve “telefonske konsultacije” sa ostalim čalanovima Predsedništva “za samo godinu dana više puta izveo tenkove na jugoslovenske ulice nego svi dosadašnji jugoslovenski kraljevi, prinčevi, namesnici, maršali i predsednici zajedno”.
       Anketom “Kako živeti zajedno”, u kojoj učestvuju kulturni i drugi javni radnici iz svih republika, NIN pokušava da razularenim političarima i ratobornim vojskovođama ukaže do čega nas njihova politika može dovesti. Ali, da je uzaludno svako razumno upozorenje najbolje će pokazati predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Kada je Borisav Jović 15. marta 1991. podneo izrežiranu ostavku na položaj predsedavajućeg Predsedništva SFRJ, predsednici srpskih opština su pozvani na hitan sastanak u Beograd. Sastanak je zakazan za pet sati ujutro i prisutnima se sa neuobičajenom otvorenošću obratio Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva Srbije:
       “Mi moramo obezbediti da imamo jedinstvo u Srbiji ako želimo da kao republika koja je najveća, koja je najbrojnija, diktiramo dalji tok događaja. To su pitanja granica, prema tome suštinska, državna pitanja. A granice, kao što znate, diktiraju jaki, nikad ne diktiraju slabi...Da li ćemo mi da saopštimo preko radija šta ćemo sve da radimo? Ja mislim da to ne možemo da učinimo. A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo dobro da radimo i privređujemo, bar ćemo znati da se dobro tučemo” (NIN, 12. 4. 1991).
       Kad ovo pročita, posle svega što se dogodilo u protekloj deceniji, čovek ne može da se ne zapita: Koga je to srpski narod izabrao i doveo na najvišu funkciju sa koje će upravljati zemljom i vladati narodom? Odgovor na takva pitanja će se dugo čekati, i ko zna da li će se ikada dobiti. Jedno je evidentno: u vreme kad je Milošević, na talasima srpskog nacionalizma, grabio prema srpskom političkom i državnom vrhu, obećavajući da će stvoriti i nemoguće, gotovo je iluzorno bilo postavljati takvo pitanje. Zanesena i dobrim delom politički hipnotisana masa nije htela da čuje ništa drugo sem da je Milošević pravi Srbin i čovek koji je spreman da za dobro srpskog naroda sve učini.
      
      

Miloš Mišović (1916-2003) Sa Milošem Mišovićem proveo sam dve decenije u istoj redakcijskoj sobi na 13. spratu “Politikine” metalne kule u Makedonskoj. Od svega što sam otkrio o svom “cimeru”, retko harmonične i druželjubive prirode, najbitnija, činila mi se, njegova uporna težnja za istinom i pravičnošću.        Miloš, taj sv. Georgije novinarstva, probadao je aždahu laži na očekivano nezadovoljstvo agitpropovskih i udbaških čistača ideološkog neba. Nosilo ga je verovanje u zdrav razum i moral Srba kakve je upamtio iz svog planinskog kraja na Zlatiboru, ispod Čigote. I uspostavila se tajna, najvažnija veza između čitalaca i novinara - veza poverenja.        Taj uzdržljivi, nikad neraspričani Miloš, nekafanski novinar, sportista - skijaš i trkač, nepušač - imao je kao brižni otac svoju viziju nekog boljeg srpstva i veru u svoju ulogu u tom svetu čestitosti i sloge. Realista - znao je da se takva novinarska uloga skupo plaća i da je neophodna suluda hrabrost zatočnika takve istine.        Zlatiborac, ratnik, invalid, dobro je znao u kakvu opasnost stoga dovodi sebe i svoju porodicu.        Nosio je u genima uverenje da u potrazi za skrivenim činjenicama mora pre svega biti istraživač od ugleda da bi mu izvor informacije pružio pravo obaveštenje. Znao je da novinar ne može postati visoki profesionalac od uticaja ako je samozaljubljeni egocentrik, ako umesto činjenica podmetne anegdotu, pošalicu, ako mu sito objektivnosti propušta političko opredeljenje ili lično osećanje. Bio je duboko uveren da bez dobrog novinarstva za njegovu Srbiju nema bolje budućnosti, a da dobro novinarstvo mogu stvarati samo čestite i hrabre ličnosti.        Svoje životne bitke, one egzistencijalne i strategijsko-razvojne, svoje nastojanje da ostane autorski nezavisan, u granicama mogućnog, dobijao je natprosečnom inteligencijom i dubinskom dimenzijom svojih analiza.        Gradio je Miloš svoje tekstove prema načelima najboljeg novinarstva. Miloševi tekstovi iritirali su zakonomerno komesare javnog mnjenja i ne manje pogubnu ljubomoru kolega, propagandističkih gnjidica u profesiji. Intrige koje su mu doušnici podmetali ispraćao je sa začudnim razumevanjem: “Šta će, jadan, nema stan!” Trijumfovao je bez patetike već samom činjenicom što je dostigao 88 godina, čio, nepobeđen i kao čovek i kao novinar.        Bio je pasionirani putnik. Obilazeći dijasporu po celom svetu, ostavljao je svetle tragove u ljudima koje je sretao, približavajući ih matici.        Naš Miloš je napisao i nekoliko knjiga posvećenih NIN-ovim glavnim urednicima - “Naslednici bez testamenta”, srpskom novinarstvu i odbrani onih osuđenih bez priziva.        Vrednost njegovih knjiga je neprocenjiva, jer su isto toliko slike društva koliko i dokumenat vremena. Njegovi novinarski tekstovi bi mogli ispuniti celu jednu biblioteku, nudeći hroniku za istorijska razmatranja.        Kao Antej, on je crpeo svoju snagu iz tri izvora: iz patriotizma, iz svoje porodice i iz NIN-a za koji je pisao doslovno do poslednjeg trena svog života.        Života koji bi najpoetskije mogla da odrazi ona narodna, hercegovačka: “Krv junačka, duša devojačka!”               SERGIJE LUKAČ