U Srbiji postoji 12 plemića. Možda bi ih bilo i više da dokaz o tituli nije tako skup

      
      
      
       Vreme plemića ali i interesovanja za plemiće, zvanično je prošlo. U uxbenicima stoji intrigantna rečenica “Srbi su plemstvo sticali na nekoliko načina, ali nijedan nije bio lak”. Na tome se mahom zaustavlja analiza plemstva u nas. Ipak, samo nekoliko napisa o dvostrukom beogradskom plemiću i grofu Milošu Jeremiću bilo je dovoljno da se ljudi pojave na njegovim vratima pitanjem: “Možemo li da popijemo kafu sa grofom.” “Može”, odgovorio je Eremić, “može”, odgovorila je njegova supruga, grofica Slavica i od tada im je trosoban stan, jedino što je ostalo od nekad neizmernog bogatstva, postao tesan.
       Za razliku od mnogih “plemića” Miloš Eremić Jeremić poseduje urednu dokumentaciju i potvrdu koju mu je izdalo konzularno odeljenje ambasade Republike Mađarske u Beogradu, o tome da je direktan potomak porodice Eremić Jeremić zavedene u dokumentu o plemstvu. Na potvrdi je i datum - 4. april 2000. godine.
      
       Zašto ste tek tada zatražili potvrdu?
       - Za svoje poreklo znao sam iz priča moje bake, ali nisam imao potrebu da to dokazujem. A onda sam se iznervirao. Često sam svraćao u ambasadu Mađarske, oni su znali da sam grof i ponekada mi je bilo čak i neprijatno: kada bih dolazio, osoblje me je dočekivalo na način na koji se to radi u svetu, ali koji je za naše prilike preteran. Prilikom jedne posete pokazali su mi “Glas” u kome je bila priča o “jedinom grofu kod nas”. Pozvao sam redakciju, pitao ih kako mogu da tvrde da postoji samo jedan grof kada nas ima više, i rekao da sam slučajno to i ja. Nekoliko dana kasnije došao je novinar, napravio prvu reportažu o meni i tako je to počelo...
       A da bi nekome mogla da se dokaže titula, potrebna je legitimacija. Moja dokumenta se nalaze u arhivi Beča i u arhivi Mađarske. Pošto je svojevremeno izbio sukob između Austrije i Ugarske oko pitanja plemstva, austrijski car Leopold je morao da dodeli i nešto plemstva Ugarskoj, pa je i moj predak pripao mađarskom plemstvu. Posle toga se dokumentacija vodi u oba arhiva. Ja sam uzeo potvrdu od peštanskog arhiva, koju mi je dao konzul ambasade u Beogradu.
      
       Za vas kažu da ste dvostruki plemić?
       - Da, jer po baki imam plemićku titulu, a po ocu grofovsku, To je retkost jer grofova gotovo nema, a ja imam titulu i po Karajlićima i po Eremićima.
       Plemićke titule su se dobijale tako što su se Srbi borili na strani Austrougarske, konkretno na strani Marije Terezije. Moj predak Živan Eremić bio je u njenoj carskoj gardi. Grofovska titula mu je dodeljena 1751. godine, ali nisam siguran da li je to bilo posle bitke sa Francuzima ili Turcima. Bila je teška bitka, tuklo se mačevima, sablje nisu ni postojale u to vreme. Predak mi je bio zastavnik, nosio je barjak i išao napred. Bio je krupan, visok i snažan čovek, Marija Terezija nije primala u svoju gardu muškarce koji nisu bili, što kažu, “pod konac”. Išao je napred, tukao mačem i dobio titulu. To nije bilo lako jer je u to vreme general bio nula naspram grofa.
       Uz titulu su tada išla i velika imanja: naše se prostiralo od Neština do Čerebića. Taj Čerebić je nekada bio varošica, a sad je, da ne kažem, selendra. Tamo smo živeli do Drugog svetskog rata i svi su me zvali Buger.
      
       Zašto?
       - Kada bi ih neko pitao, nisu znali da odgovore. Međutim, taj naziv ima opravdanja, ali ne Buger već Burger. Moj predak je u Burgerskoj oblasti dobio posede i imanja, tamo je imao dvorac i bio je grof od Burgera, a mojim meštanima je bilo lakše da kažu Buger.
      
       Da li ste ikada videli taj dvorac i imanja koja je vaša porodica posedovala?
       - U Nemačkoj sam bio dve godine ali nikada nisam otišao da vidim, jer se tada nisam izjašnjavao kao grof. Iz bakinih priča sam znao da sam grof, od nje sam i dobio povelju koja je na latinskom i koju ni do danas nisam preveo. Ne mogu reći da sam bio preterano zainteresovan jer se moj život razlikovao od njihovog. Oni su zbilja imali “grofovski život”, ali vremenom se to usitnjavalo i usitnjavalo. Nestali su plesovi i balovi, dvorce nismo imali. Moji preci su sve cepkali i prodavali. Ostalo je samo nešto u krvi. Da budem iskren, mnogo sam voleo dobar život. I ples i muziku i pesmu i, naravno, žene.
      
       Postoji li razlika između života koji ste imali pre i posle Drugog svetskog rata?
       - U mom detinjstvu, u vreme stare Jugoslavije nije se posebno poštovala titula. Tada je bio kralj Aleksandar Karađorđević, a Karađorđevići nisu davali nikakvu prednost plemićima. Obrađivali smo svoja imanja, imali smo vinograde i voćnjake, dobro smo živeli. Baka mi je kupovala šta god sam hteo. Iz tog perioda je ostalo puno vrednog stilskog nameštaja koji ja nisam umeo da cenim. Tek kada sam došao u neke godine shvatio sam šta sam sve bacio i razdelio, da bih kupio novo.
       U vreme komunizma nije bilo vreme da se objavljuje da ste grof. Komunisti su komunisti. Ne mislim da bi mi Tito lično uzeo titulu, ali titčići bi mogli svašta da urade. Mnogo toga se priča o tom vremenu, ali mogu da kažem da mi ništa nisu uzeli. Ništa nisam ni imao.
      
       A da ste imali?
       - Uzeli bi, sigurno. Mom stricu je Udba uzela ceo sprat koji je imao u Dobračinoj ulici, a držao je kuhinju za siromahe. Otac mi je bio krznar, završio je zanat u Lionu, pravio je i krzna i kožu za obuću, a onda su mu 1949. odneli tri kamiona najboljeg italijanskog boksa i krzna. A do tada smo živeli kao begovi.
       Kasnije sam radio i voleo svoj posao. Uvek sam birao posao koji mi je omogućavao da putujem. Bio sam direktor u firmama “Automotori” iz Rijeke, “Auto-materijali” iz Zagreba i “Intel” iz Beograda. Ono malo što je ostalo od predaka bila je zemlja sa kojom nisam znao šta da radim. Sve je bilo obraslo u korov i na kraju sam prodao. Od tog novca sam kupovao kuće, renovirao ih i ponovo prodavao.
      
       Koliko plemića postoji u Srbiji i da li održavate kontakt sa nekim od njih?
       - Nemam kontakt sa plemstvom. Imao sam sa izvesnim gospodinom koji jest plemić, ali on otkupljuje starine i posle ih preprodaje tvrdeći da mu je to, recimo, od dede. To nije to. Ipak bih voleo kada bi nam neko ustupio prostor u kome bi bio klub plemića Srbije. Trenutno radim na tome i verujem da bi se na taj način okupili. Po grbovnici koju posedujem, ima 12 plemića u Srbiji. Mnogi su otišli za Rusiju, ali tamo nisu bili baš dobro primljeni. U Crnoj Gori ima i grofova i plemića, ali im je titule dodelila carska Rusija. Obrenovići i Karađorđevići nisu dodeljivali titule.
      
       Tvrdi se da postoji više plemića ali da ne potražuju titulu. Da li je to tačno?
       - Jeste. Nas Eremića Jeremića ima mnogo i svi bi mogli da dobiju titulu. Neće, jer to košta. Sačuvaj bože ako nemate ništa od dokumentacije, onda je jako teško dobiti titulu. Ja sam sve imao i ipak sam morao da potrošim. Najpre morate da odete u Beč, da debelo platite i pričekate po skupim hotelima dok vas ne prime u Institut u kome upoređuju vaša i njihova dokumenta. U vreme kada sam ja to radio marka je bila veoma skupa za naše prilike a ja sam potrošio oko 50 000 maraka. Ako pogledate šta se dobija time - ništa, onda je besmisleno potrošiti sav taj novac.
      
       Postoji li nešto što tradicionalno vezuje plemiće?
       - Svi plemići su monarhisti i ja sam to oduvek bio. Tokom komunizma me niko nije ni pitao, a ja nisam govorio. Ustaše su svojevremeno ubijale zato što neko kaže “Smrt fašizmu, sloboda narodu”. Za mene je glupost da te neko ubije za jednu izgovorenu reč.
      
       I šta kao monarhista kažete povodom povratka Karađorđevića?
       - Od povratka Karađorđevića nisam imao kontakt sa njima. Sa Jelisavetom sam bio, dao sam joj vizitkartu ali mi se nije javila. Ako neko ne želi kontakt, ja ga neću nametati. Ali, ako bih se opredeljivao pre bih se opredelio za nju nego za Aleksandra. Ona je prva probila led i došla ovde, a sad joj zabranjuju da dođe u porodičnu kuću u kojoj se ona rodila, a on nije. Nije na meni da kritikujem jednog kraljevića, ali da je kralj - još nije kralj.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ