NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štrajk gladnih

Protest zaposlenih u RTB-u samo nas je još jednom podsetilo na grad koji ne mora da umre, ali može. Ima li spasa?

      Ko je bio u Boru, može da pretpostavi kako ljudi tamo žive. A ko nije bio u Boru, može samo da pomisli, i to nepravedno, da je džinovski Rudarsko-topioničarski basen Bor (RTB) ništa drugo do još jedno gangrenozno tkivo, recidiv bivše Jugoslavije koji treba odstraniti, odnosno eventualno prepevati i prilagoditi zahtevima današnjeg tržišta. Što pre.
       Bor danas štrajkuje, po snegu palom još u novembru, snegu koji bi se verovatno odavno otopio da rudnik radi bar s pola kapaciteta. Proizvodnja se drastično smanjila. Uz redovne plate, smene i ostalo što prati gotovo svaki štrajk, zaposleni, ne samo rudari, traže rešavanje budućnosti našeg rudarstva. I, ako može, da premijer Zoran Đinđić doće lično i uteši ih novim pragmatičnim obećanjima.
       Grad, star 55 godina, podignut je zbog rudnika: rudnik je Bor i Bor je rudnik. Svojevremeno je učestvovao s 18 odsto u nacionalnom dohotku SFRJ. Danas je od 41 000 stanovnika, sedam hiljada nezaposleno, dok zaposlenima u pojedinim preduzećima iz RTB-a plata kasni i po dvadeset meseci. Do prošle godine nisu imali uredno snabdevanje vodom, a ove godine, pak, grejanje šlajfuje. Bez obzira na stari podatak po kome uživaju najveći stepen toplifikacije u zemlji. Uostalom, Bora ponekad nema ni na kartama. Putna mreža u tom delu Timočke krajine je toliko loša da se, ukoliko je sreće na Čestobrodici, razdaljina od 240 kilometara, od Beograda do Bora, prevaljuje za četiri sata.
      
       Eldorado
       Da, kažu da je Bor nekada bio “eldorado” u koji su ljudi dolazili i dolazili, da bi sada odlazili i odlazili. Čak i kada je cena kvadrata stana na najatraktivnijoj lokaciji pala na 200 evra. Nekada je, usput, frekventna reč u Boru. Nekada je, dakle, RTB proizvodio 160, 170 hiljada tona bakra godišnje, sada jedva 30 000. Nekada je imao 25 000 zaposlenih, sada - oko 15 000 (od čega su, kažu sindikalci, dve petine fiktivno zaposleni, pošto ne primaju plate). Najzad, nije li dovoljan debakl podatak da su rudarske plate odavno ispod republičkog proseka?
       Mnogo je toga u Boru što nikako ne ukazuje na i dalje važeću zvaničnu formulaciju po kojoj ovaj grad spada u razvijena područja Srbije. Ali, za Vladu Srbije, Bor je bio i ostao veći izazov. Ili bi bar trebalo da bude tako. Zato je relativno brzo uvela privremene mere, postavila ve-deove i 2002. započela sprovođenje socijalnog programa, u dogovoru sa sindikatima i poslovodstvom. Najpre,
       3 500 radnika ostalo je bez posla. Ostaće ih još. Neki su dobili 6 000 dinara po godini staža, a neki su otišli na Biro za tržište rada. Planom je, takođe, predviđeno da se, posle definisanja tehnološkog viška dalje ide, redom, na konsolidaciju sistema, utvrđivanje dinamike proizvodnje, finansijsku konsolidaciju i to prvo kratkoročnu, pa dugoročnu (da se pojasni investiranje i način investiranja u proizvodne pogone, objašnjavaju upućeni radnici). Ključ je, naravno, stići do strateških partnera.
       Suvi ekonomski jezik može se zameniti i narodnim: osim otkaza i delimičnog zapušavanja rupa platama i energentima za proizvodnju - mrka kapa, ona rudarska, garava. (U cilju pojašnjenja skupoće rudarske industrije, recimo da postoje mašine koje troše i do 200 litara nafte na sat.) Radnici se pitaju i šta bi s obećanim leks specijalisom, posebnim zakonom (poenta je u poreskim olakšicama za buduće investitore) koji je vlada predvidela za Bor, po ugledu na slična iskustva drugih zemalja u tranziciji. Ili, zemalja bez tranzicije, kao što je Francuska koja je uspešno sredila probleme rudarskog grada Krezo, inače brata Boru.
       U nastavku: Odbor RTB-a, postavila ga vlada, da ponovimo, odlučio je oktobra prošle godine da, od ukupno 19 preduzeća, u sastavu giganta ostane samo linija bakra, što će reći - oba rudnika, u Boru i Majdanpeku, Rafinacija i, po glasinama ispredenim oko nje - čuvena Topionica, od koje se sir crni na pijaci podno dimnjaka, u centru grada. Međutim, industrija na tzv. sedmom kilometru (nulti je u centru Bora; tako je i građen grad, ne što dalje, nego što bliže rudniku) buni se, jer ih mimoilaze subvencije za plate. Kažu: “tačno se vidi da idu samo na koliko-toliko očuvanje linije bakra”. Ovde treba pomenuti i šuškanja radnika i još nekih mislilaca da vladu zapravo interesuje samo Topionica gde će se topiti uvozni koncentrati, sumnjivog kvaliteta. Prilepak ovoj “teoriji zavere” je, (ne)normalno, u starim pretpostavkama oko skladištenja nuklearnog otpada.
       “Navodno smo odvojeni. S druge strane, ne možemo ni da se registrujemo u privrednom sudu”, žali se Rade Petković, predsednik Samostalnog sindikata Fabrike ventila. Ne mogu više da čekaju rešenje međufabričkih pravnih i finansijskih odnosa. “A obećali su brzu privatizaciju, iako još nije ni procenjen kapital, niti je čak v.d. pravi v.d, nego ‘predstavnik’ preduzeća.”
      
       Na crno
       Basen je ogroman, problem je veliki, ne zna se odakle mu prići, a da nespretnost ne uzme danak. Evo primera: sredinom prošle godine otvorena je Stalna kancelarija Vlade Republike Srbije za ekonomski razvoj u Boru, po ugledu na istu u Kragujevcu, gde takoreći na crno (ne ide mu staž) radi Dejan Ivašković iz Bora. U praznjikavoj kancelariji s kompjuterom pozajmljenim iz RTB-a, nekoliko menadžerskih knjiga i “Deltinim” kalendarom. “Privatni biznis se tek sad otkravljuje”, kaže. Do sada je obavio oko 500 razgovora sa zainteresovanima za otvaranje malih i srednjih preduzeća, da bi četiri (4) projekta, mahom vezana za preradu drveta, bila realizovana. Više njih, ostalih, iako ih je Fond za razvoj odobrio, ne može da pronađe garanta kod banke.
       No, rudare i ostale iz RTB-a, svesne da ništa nije i ne može biti kao nekada, posebno muči nešto drugo: nikako da im kažu “‘oćemo li rudariti i ubuduće, ili nećemo”. “Nemamo ništa protiv da nas rasele odavde, kao što su nas naselili pre pedesetak godina. Samo, nek’ nas obaveste”, kaže Dragiša Trujkić, predsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Opštine Bor.
       Istina, priče o zalihama rude, teško eksploatisanim u Titovo vreme (“NIS i EPS su zajedno s nama podneli najveći teret promašene politike prethodnog režima, ali oni su se snašli. Mi više nemamo čime ni da ucenjujemo, ništa nismo ostavili za crne dane.”), a potom i u eri Miloševića (“Šta mislite, kako su finansirani svi ovi ratovi?”), menjaju se često kao dim nad Borom. Gradonačelnik Krsta Kalčić kaže za NIN da detaljna analiza o rezervama rude nije rađena decenijama, kao i da taj posao košta, od pet do 10 miliona dolara, i da se radi nekoliko godina. U Beogradu, eksperti Narodne banke Jugoslavije, prepričavaju štrajkači, tvrde da Basen ima perspektivu, dok ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović izjavljuje da je nema zbog “siromašnih rudnih ležišta”.
      
       Kisele kiše
       O ekološkoj situaciji u Boru mnogo je rečeno. Počev od najpikantnijeg dela o pucanju najlon čarapa kad se sumporni oblak spusti i među ženske listove i cvrčanju gradskog đubreta kad padnu kisele kiše, preko nikada dokazanih (opet zbog nedostatka novca za ozbiljno istraživanje) tvrdnji da se u Boru ranije umire, više oboleva, defektna deca rađaju, a ribe iz okolnih potoka dišu na tri škrge, do strašnih, u tamošnjem Institutu za bakar povremeno proverljivih procenata arsena i kadmijuma u vazduhu.
       Zlobni jezici koji ne palacaju u Boru, nego samo o njemu, naći će da su preživele i prve generacije rudara u rudniku koji je tada radio punom parom, pa šta, da im ništa nije falilo, naprotiv. Isto tako će ošinuti po Pančevu koje je dakako ugroženo s iste, ekološke tačke gledišta, možda i više imajući u vidu bombardovanje, ali da oni ne kukaju toliko. Valjda zato što imaju više da jedu od Borana. Jer, Bor je gladan.
       Gradonačelnik Kalčić verovatno najbolje ilustruje ovu tezu kiselim osmehom na pitanje o kriminalu u Boru: “Šta da ukradu?” Još bolja ilustracija je to što su sitni lopovi bakra (krupni su odavno odneli što se odneti moglo, u polugama) uspeli da oljušte čak i bakarni oluk s lokalnog SUP-a i preprodaju ga kupcima sekundarnih sirovina.
      
       Pljuvanje krvi
       Preusmeravanje na poljoprivredu pomenuto je “promotivno”, na skupu, u okviru turneje “Srbija na dobrom putu”, kada je premijer Đinđić metaforički otprilike rekao - ako može kikiriki, gajite kikiriki. Radnici smatraju da Bor ne može da se prešaltuje na poljoprivredu, jer je “sve u 50, 100 kilometara u prečniku zatrovano”. Koliko je deponija jalove zemlje, koliko je otpadnih voda... a i kraj je brdovit, kvalitet zemlje nizak, ako se izuzme dolina Timoka.
       I Kalčić je, podrazumeva se, svestan destimulativnih karakteristika Bora, od prilaza gradu do ekoloških nepogoda. Ali, veruje da je najveća teškoća to što “Bor retko ko nosi u srcu”. Većina su “dođoši” koje je stomak doveo u borske krajeve. Svejedno, gradonačelnik ne gubi nadu. Samo se malo ježi pri pomisli na predstojeće prenošenje dela ingerencija s republičkog na lokalni nivo (inače, godišnji budžet opštine ravan je mesečnoj isplati zarada u RTB-u). Iovako ne zna šta će s nagomilanim komunalnim dugovima: naplativost komunalija je manja od 30 posto. Mnogo se gleda kroz prste, pošto se zna da “narod nema ‘leba da jede”.
       Šta ohrabruje? U selu Zlot, otvara se grčka fabrika nameštaja. S nekim drugim Grcima pregovori o otvaranju mešovite firme su u toku. Usvojen je i lokalni akcioni plan o stočarstvu, “među malobrojnima smo koji imamo matičenje stoke” (obeležena i potom praćena stoka). Kalčić smatra da ima uslova za bavljenje poljoprivredom, ali ne povrtarstvom, već voćarstvom, zatim stočarstvom, “ovčarstvom kao nekada” i, najzad, gajenjem lekovitog bilja kojeg u čarobnoj okolini Bora ima u izobilju (u selu Gornjani, “maloj Švajcarskoj”, izbrojali 87 vrsta). Drugo, izvesni Libijci i Sirijci pokazali su interesovanje za živinske farme, priča se i o posebnoj farmi gusaka (prvo jastuci, pa paštete).
       A tu je i turizam, krajolik je magičan. Vila na Dubašnici idealna je za lovni turizam, divokoze su raritet u celoj Evropi. Još samo kad bi lokalnim vlastima MUP ustupio vilu, a “Srbijašume” lovište na Dubašnici. Na Borskom jezeru je i hotel koji bi se mogao renovirati... A gde je Brestovička banja, a gde je luksuzni hotel “Jelen” na Crnom vrhu koji će valjda u dogledno vreme biti priveden kraju. Mogao bi dosta ljudi iz RTB-a da uposli.
       “Bor ima čvrstu perspektivu, ali ne može sam”, kaže gradonačelnik. Pri osvrtu na aktuelni štrajk, ipak primećuje: “Plašim se da više nemamo kontrolu. Jer, rudar je navikao da kopa, on ima petlju da siđe dole i pljuje krv.” Tako misli i sekretar Veća Saveza sindikata Srbije Zoran Vujović: “Rudari su mnogo dobri, ali ako im zgazite na žulj - nikako neće biti dobro. Oni nemaju strah. Neće stati dok se ne napravi potpuno jasan program sanacije RTB-a.” Mogu li rudari srušiti vladu? Trujkić: “Možda bi bilo nečeg oštrijeg, da nezadovoljstvo nismo kanalisali ovim protestima.”
       Vladu Srbije svakako i dalje čeka velika koska na tanjiru. Bor ne može sam, bez precizne državne strategije i pomoći. “Za kreditiranje proizvodnje, subvencije i ostvarenje socijalnog programa Vlada Republike Srbije je dosad u RTB Bor uložila preko 1,6 milijardi dinara. Za restrukturiranje privrede Srbije u ovoj godini obezbeđeno je 6,5 milijardi dinara budžetskih sredstava”, napisao je u pismu štrajkačima šef premijerovog kabineta Nemanja Kolesar.
       Ali, to je tek deo rešenja. “Rešavanje Bora” će dugo boleti. Pitanje je samo koga sve i koliko. I da li će se izbeći crni sadržaj grafita iz, kažu, još mračnijeg Majdanpeka: “Ko zadnji izađe, nek ugasi svetlo”.
      
       ANA VUČKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu