Ukoliko Kosovo i Metohija budu zadržani u državnoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom, za samo četiri decenije albansko stanovništvo će na prvim demokratskim izborima doslovno ugasiti Srbiju

      
       Nedavni istupi zvaničnika Srbije i umiruće savezne države ponovo su pred srpsku javnost postavili pitanje Kosova i Metohije. Nažalost, kao što je to često u prošlom veku bio slučaj, i ovoga puta svi pokušaji naših vlasti, bez obzira koliko podstaknuti visokim motivima, završiće se po svoj prilici porazno po Srbiju. Aktivnosti zvaničnog Beograda prema Kosovu i Metohiji ne nailaze samo na neprijateljstvo lokalnih Albanaca i tradicionalno nerazumevanje SAD i EU, oni su neozbiljni i zato što iza njih ne stoji celovit državni program i nacionalni konsenzus. Zato su nedavni predlozi srpske vlade, prvo za otvaranje pregovora oko konačnog statusa Kosova i Metohije, a zatim i oko povratka hiljadu naših vojnika u oblast isključivo površna akcija koja za svoj cilj ima političku evoluciju Kosova i Metohije ka trećoj konfederalnoj jedinici nastajuće državne zajednice Srbije i Crne Gore.
       Kosovo i Metohija bili su jedno od središta srpske srednjovekovne države. Posle velikih etničkih pomeranja u XVII i XVIII veku Srbi su postali manjinsko stanovništvo ove oblasti. Ipak, njegov značaj je ostao veliki pošto su svi politički i ideološki koncepti stvaranja moderne Srbije uzimali oslobođenje ove oblasti za svoj središnji cilj. Još od kada je 1913. Srbija odbijena od Jadranskog mora, Kosovo i Metohija su izgubili dobar deo ekonomskog značaja za srpsku privrednu elitu, dok je kasnije eksploatisanje tamošnjih bogatih rudnika od strane stranaca pretvorilo Kosovo i Metohiju u teritoriju koja je za Srbiju isključivo predstavljala trošak.
       Tako je i danas: na Kosovu i Metohiji ustanovljena je vlast koja je u odnosu na Srbiju u potpunosti nezavisna, privatizacija se vrši bez ikakvog uticaja vlasti u Beogradu, ali se zato deo duga koji pripada Kosovu i Metohiji i dalje servisira iz budžeta Srbije. Ipak, s obzirom na činjenicu da su granice u savremenoj Evropi u nedoglednom razdoblju nedodirljive, mogućnost da Kosovo i Metohija proglase nezavisnost i da to proglašenje bude priznato nije velika. Budućnost Kosova i Metohije ići će verovatno u smeru određenom neostvarenim ugovorom iz Rambujea. Kosovo i Metohija bi prema tom modelu postale članica konfederacije sa Srbijom i Crnom Gorom, zadržale bi potpunu samostalnost, a jedina dva znaka suvereniteta zajedničke “države” trebalo bi da budu zajednička vojska na spoljnim granicama, i delegacija oblasti u konfederalnom parlamentu, čija brojnost daleko premašuje udeo kosmetskog stanovništva u građanstvu konfederacije. Takvo rešenje se poklapa sa dugoročnim interesima Evropske unije. Naime, ako je uključenje Balkana u Evropsku uniju neminovnost, onda je politički daleko probitačnije da nekoliko državica iz zapadnog Balkana uđu u evropske institucije zajedno, nego odvojeno.
       Srbija na Kosovu i Metohiji ima jedan interes koji po značaju daleko premašuje sve ostale. To je pitanje više od stotinu hiljada stanovnika oblasti, koji pripadaju srpskom narodu i ostalim narodima koji Srbiju smatraju svojom otadžbinom, kao i skoro dve stotine hiljada stanovnika oblasti, koji su 1999. prognani u ostale krajeve Srbije. Ukoliko Srbija nije u stanju da Kosovo i Metohiju stvarno i potpuno vrati u sastav svoje države, onda je za naše nacionalne interese najvažnije da se tim ljudima obezbedi povratak, sigurnost i sloboda. Zato je za Srbiju daleko značajnije da Srbi u oblasti dobiju autonomiju u svojim opštinama i punu zaštitu tamo gde žive u manjini, nego da Srbija tamo pošalje simbolične i veoma ranjive trupe ili ponegde krišom istakne svoju zastavu.
       Jedino dugoročno rešenje ovog problema jeste uspostavljanje formalne nezavisnosti Kosova i Metohije. Srbija iz spoljašnjih i unutrašnjih razloga nije u stanju da daruje punu nezavisnost Kosovu i Metohiji, ali je zato moguće uspostaviti međusobne odnose po kojima bi Kosovo i Metohija uživale stvarnu nezavisnost, a za uzvrat bi bila garantovana potpuna autonomija i specijalne veze sa Srbijom zajednicama sa severa Kosova, Kosova polja, Binačke Morave, Štrpca i Gore kao i pokroviteljstvo Srbije nad manastirima Gračanicom, Visokim Dečanima i Pećkom patrijaršijom.
       Takav odnos prema rešenju statusa Kosova i Metohije bi nesumnjivo naišao na velika protivljenja u našoj zemlji i na ogorčenje srpskog stanovništva Kosova i Metohije.
       U XXI veku Srbija će se suočiti sa dva naizgled nerešiva problema. Otklanjanje svakog ponaosob značiće dalje produbljivanje onog drugog. U novi vek naša zemlja nije samo ušla sa opterećenjima na koja je jedna država u tranziciji po pravilu osuđena. Pored toga ona nema zaokruženu državnu teritoriju, nacionalno pitanje je rešeno uglavnom na štetu većinskog naroda koji živi u njoj, privreda je opterećena komplikovanim birokratijama nekoliko nivoa vlasti, tranzicija je zakasnila deset godina u odnosu na susedne zemlje (danas se izvodi samo u segmentima u kojima je iznuđena iz inostranstva), privatizacija je delimično izvršena pod totalitarnim režimom, a denacionalizacija nikada nije učinjena. Nasuprot ovom, nazovimo ga specifičnim nizom problema, stoji skup pitanja koji opterećuje odreda sve zapadnoevropske zemlje. Reč je o depopulaciji stanovništva zemlje i birokratizaciji ustanova na kojima počiva parlamentarna demokratija. Ukoliko Kosovo i Metohija budu zadržani u državnoj zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom, izvesno je da će za samo četiri decenije albansko stanovništvo sa Kosova i Metohije, koristeći se činjenicom da je postalo brojnije od ostatka građanstva zemlje, jednostavno ukinuti državnu zajednicu i verovatno na prvim demokratskim izborima doslovno ugasiti Srbiju.
       Nova Srbija može biti osnovana na prostorima koje danas kontrolišu Vojska Jugoslavije (sa izuzetkom Republike Crne Gore) i policija Republike Srbije. Neophodno je da se građani Vojvodine i srpskog dela Sandžaka što skorije izjasne o obliku i stepenu samouprave koje bi želeli da uživaju i bili spremni da samostalno izdržavaju. Na referendumu mora biti zastupljen širok niz opcija koje međutim, ne izlaze iz okvira postojećih samouprava u državama Evropske unije. Ako Srbija nije unitarna datost, onda na budućem referendumu ne može ni, recimo Vojvodina, da bude izuzeta od mogućnosti da bude od njenih građana decentralizovana ili ukinuta. Centralne vlasti u Beogradu moraju se držati jednog značajnog načela: autonomija, koja bi eventualno bila uspostavljena u nekom kraju Srbije, znači prenošenje dela republičkih ovlašćenja na opštinski ili oblasni nivo, ali ne i preuzimanje dela centralnog aparata vlasti od strane njihovih birokratija.
      
       ČEDOMIR ANTIĆ
       (Autor je istoričar iz Beograda)