Moto antiratnih protesta u Americi i Evropi glasi “Ne damo krv za naftu.” Naš moto glasi: “Ne javljaj se kad te ne tuku”

      Namera nekoliko stotina ljudi koji su iz Londona krenuli u Irak da kao “živi štit” pokušaju da spreče bombardovanje, Srbiju je ostavila potpuno ravnodušnom. U evropskim gradovima gotovo svakodnevno više hiljada ljudi okuplja se na antiratnim protestima protiv napada na Irak. I antiratni pokret u Americi svakodnevno je sve jači, naročito nakon najave da bi protiv Iraka moglo biti upotrebljeno i atomsko oružje. Razumevanje za takve ekstremne sportove u Srbiji nemaju ni vlada ni nevladine organizacije. Tako nas je pitanje života i smrti, odnosno američke finansijske benevolentnosti za tanki sloj političke elite i neverovatne iscrpljenosti naroda, ponovo udaljilo od Evrope, iako je ulazak u njene institucije proglašen našim nacionalnim interesom, a svako opiranje zahtevima, koji nam se na tom putu ispostavljaju, okarakterisano kao retrogradno, nacionalističko i balkansko.
       Nedavno se grupa prvačića u jednom beogradskom školskom dvorištu igrala rata između Amerikanaca i Iračana. Nekoliko dečačića u snegu je dubilo bunkere u koje je, kao, trebalo da se sakriju od bombardovanja i uzvrate na napad. Pošto je smisao njihove igre bio izdubiti što više tunela, koje su nastojali da povežu u dubini snežne gromade, devojčici kojoj nisu dozvoljavali da im kvari posao, odredili su da bude Amerikanac. Devojčica je plačnim glasom protestovala: “Ja neću da budem Amerikanac. Amerikanci su nas bombardovali.” Dečaci, koji nikako nisu hteli da je prime u svoj tabor, smatrajući je nedostojnom poduhvata za koji su zapeli, ubeđivali su je: “Ali, pobedićeš sigurno, budi Amerikanac.” Počela je da pravi grudve. Tako su čak i deca od osam godina pokazala da interes obično nadvlada osećaj pravde.
      
       Druga domovina
       Uz to i naša istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je stanovništvo prezasićeno političkim temama, pa je i to verovatno jedan od razloga zašto Srbija suzama ne veruje. Pripreme SAD za rat protiv Iraka narod jednostavno i samo komentariše rečima: “Događa im se sve isto kao nama.” Jedino se Vojislav Šešelj pre petnaestak dana u beogradskom Domu sindikata dosetio da okupi oko dve i po hiljade svojih pristalica na skupu podrške iračkom narodu i Sadamu Huseinu, koga je nazvao “bratom po oružju”. Njegov skup podrške, onako kako ga je zamislio, više je bio prilika za promociju radikala, nego što je mogao da znači bilo kakvu suštinsku pomoć Iračanima. Jer, malo je verovatno da bi se većina Srba (osim onih koji su učestvovali u trgovini oružjem sa Irakom) identifikovali sa “braćom po oružju”, niti su baš u tako lošoj situaciji da, kao Šešelj, Irak doživljavaju kao “drugu domovinu”.
       Zato je glavna teza ovog skupa sadržana u obračunu sa domaćim političarima, a izneo ju je radikalski funkcioner Toma Nikolić: “Ne možemo sprečiti bombardovanje Iraka, ali ćemo bar malo oprati obraz Vladi Srbije.”
       U vreme kada je “živi štit” u konvoju autobusa i automobila kretao iz Londona prema Iraku (proći će i kroz Beograd), premijer Zoran Đinđić je na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu izjavio da “u slučaju rata u Iraku Srbija neće biti ni na jednoj strani, jer je učestvovala u svim ratovima u protekla dva veka”. Toliko od nas.
       I bivši ambasador u SAD i funkcioner Demohrišćanske stranke Srbije Milan St. Protić takođe smatra da ne bi bilo pametno mešati se u taj rat, “jer bi nas to mnogo koštalo”. “Mogu da razumem motive za rat američke administracije, jer je Irak pretnja svetu. Mi kao država moramo da prestanemo da se bavimo svetskim problemima i bolje bi bilo da rešavamo naše brojne probleme”, rekao je St. Protić, naglasivši da je izjašnjavanje o tome tragikomično i da predstavlja nasleđe titoizma.
       Ipak, mediji su bili prvi koji su primetili da se povodom američkih priprema napada na Irak ne izjašnjavaju ni nevladine organizacije, koje su se do sada oglašavale u sličnim situacijama.
      
       Šta rade NVO?
       Predsednica Helsinškog odbora za zaštitu ljudskih prava Sonja Biserko, koja je podržavala bombardovanje Srbije, danas kaže da nije sasvim upoznata sa situacijom u Iraku, ali da se zalaže da se učine svi napori da se izbegne intervencija do onog momenta do kog to ne bude bilo jedino moguće. “Mislim da u ovom momentu svet suviše reaguje na osnovu emocija, bilo da se radi o antiamerikanizmu ili antiislamizmu, i da sve to treba da se radi sa više analitičnosti i racionalnosti.” Helsinški odbor za ljudska prava u međuvremenu je pripremao studiju “Karakter ‘novog’ srpskog nacionalizma”.
       Nakon što je postalo uočljivo da nevladine organizacije ne reaguju ni na koji način na predstojeći napad na Irak i da se kao jedan od razloga pominju i donacije od kojih ove organizacije žive, nevladina organizacija “Žene u crnom” odlučila je da u prošlu subotu organizuje protest pod geslom “Zajedno možemo zaustaviti ovaj rat”.
       Predsednica ove organizacije Staša Zajević pozvala je i predstavnike naše vlade da se, kao i većina evropskih, izjasne povodom američkih pretnji, čime bi se, i na taj način, integrisali u Evropu. Za razliku od Šešeljevog skupa, “Žene u crnom” su podršku pružile isključivo iračkom narodu. Međutim, skup je propao. Okupilo se oko 50 ljudi, a niko iz vlade nije se ni osvrnuo na pozive da “ne budu neutralni na svetsku mirovnu politiku”.
       Član beogradskog Centra za antiratnu akciju dr Ivan Janković kaže da se njihova nevladina organizacija “gnuša primene sile”, ali da su mogućnosti njihovog delovanja krajnje ograničene. “Treba imati u vidu u kakvom je položaju naša zemlja: glas takve prokažene, izolovane zemlje, ne broji se mnogo. Drugo je što bi se naš položaj i dalje mogao pogoršavati”.
       Moto nekih od antiratnih protesta u Americi i Evropi glasi: “Ne damo krv za naftu.” Naš moto glasi: “Ne javljaj se kada te ne tuku.”
      
       BILJANA MITRINOVIĆ