Niko ne bi voleo da je sada dat znak za početak izborne trke, ali će mnogi, licemerno, govoriti da je strašno što je ona odložena

      Nataša Mićić, predsednica Skupštine Srbije i v.d. predsednika Srbije svakako će ispuniti obećanje, što se od političara ne očekuje uvek, ne samo u ovoj zemlji, nego i u zemljama sa vekovnim demokratijama. Gotovo je izvesno da će ona, dan i noć pošto ovaj tekst bude napisan, u četvrtak, 6. februara, saopštiti naciji kada namerava da raspiše izbore za predsednika Srbije.
       Jednako je toliko izvesno da ma šta bude saopštila, predsednica neće izbeći napade, pogrde, osporavanja, ali i odobravanja, pohvale...
       Pošto nema razloga da se dugonogoj Užičanki ne veruje, lako se može pretpostaviti i šta će ona reći u četvrtak: biće predsedničkih izbora pošto bude donet novi ustav Srbije. To je, uostalom, rekla u svojoj prvoj zvaničnoj izjavi posle propasti ponovljenih predsedničkih izbora u decembru prošle godine.
      
       Kolega
       Dvostruka predsednica će moći da pravda rok: činjenicu da toliku preciznost zahtevaju i Ustav i zakon koji govori o izboru i u kome piše da će predsednik Skupštine “u roku od 60 dana od dana kada su održani neuspeli predsednički izbori odlučiti o raspisivanju novih izbora za predsednika Republike”. Teoretski, ostavljena je mogućnost da taj koji odlučuje kaže izbora će biti za godinu, dve...
       Doduše, neki stručnjaci za ustavno pravo, poput Mirjane Pajvančić sa Novosadskog univerziteta, tvrde da po analogiji sa mogućim prestankom mandata predsednika države izbori moraju da se održe između 9. marta i 6. aprila. Ako bi izbori bili za 30 do 60 dana od danas, ostavljamo poštovanim čitaocima NIN-a da sami odgovore na pitanje koji bi se političar pojavio na njima: Vojislav Koštunica, Miroljub Labus, Vojislav Šešelj, Borislav Pelević, Velimir Ilić...
       U ovom trenutku je, naravno, važnije da nema sumnje da će se javiti i oni stručnjaci za ustavno pravo koji će reći da Pajvančićka nije u pravu. Za ovaj relativizam nisu krivi novinari već su krivi koliko stručnjaci za ustavno pravo, toliko i političari, kojima stav da nešto može da bude i crno i belo nije svojstven samo ako pripadaju različitim strankama. Nisu uvek usaglašene ni partijske kolege. Tako je Dragan Jočić rekao (“Nacional”, 16. januar) da “Mićićka može i da ne raspiše izbore” jer “ne postoji rok u kome mora da donese odluku”. Ali, Dejan Mihajlov (“Blic”, 5. februar) tvrdi da “Nataša Mićić treba do 6. februara da odredi datum održavanja izbora”.
       U pravdanju svoje odluke Mićićka će moći da pozove i Vojislava Koštunicu predsednika Demokratske stranke Srbije, koji je nekoliko puta rekao da je normalan red poteza “ustav pa izbori”. Pri tom je Koštunica mislio da ustav Srbije treba doneti za šest meseci na šta Srbiju obavezuje Ustavna povelja Srbije i Crne Gore i da treba istovremeno raspisati i predsedničke i parlamentarne izbore.
      
       Sukob
       Politički gledano, Koštunici predloženi tajming s jedne strane odgovara, jer bi bila katastrofa da posle tri Pirove pobede na predsedničkim izborima doživi još jednu. A ona je moguća ne zato što on ne bi i ovoga puta dobio najviše glasova nego zato što bi sada, verovatno, izašlo manje birača nego i u decembru. Opet, Koštunica ne može da se nada da će DOS dobrovoljno reći da će promeniti cenzus od polovine izašlih na izbore. Ta odluka bi morala da bude plod golemog političkog dogovora sa DOS-om, koji bi Koštunicu koštao gubitka mnogih glasača koji su uživali u njegovoj izbornoj kampanji čiji je osnovni moto bio “Uostalom, Đinđića treba srušiti”. Istovremeno, DOS može mirno da drži cenzus i da uporno pokazuje kako u Koštuničinom Predlogu ustava Srbije piše da je taj cenzus neophodan ne samo u drugom, nego i u prvom krugu izbora.
       S druge strane, Koštunica mora da se boji da će njegov odlazak sa mesta predsednika Jugoslavije predstavljati ne samo njegovu medijsku marginalizaciju, nego i da će dovesti do osipanja stranke koju će napuštati ne samo oni koji su posle 5. oktobra pohrlili u nju već i neki od finansijera. Upravo je taj gubitak vlasti, već uzrokovao da dugo skrivani sukob među Koštuničinim savetnicima prestane da bude tabu-tema i da se pojavi na naslovnoj strani novine za koju niko ni u snu ne može da pomisli da je pod kontrolom onoga koga je Koštunica najviše napadao.
      
       Vojnik
       Ali sve svoje probleme Koštunica mrtav ‘ladan može da gurne pod tepih i da sa puno prava tvrdi da ima najviše glasača u Srbiji. Dugonoga Užičanka moraće, međutim, da spremi i odgovor na pitanje “A šta ako ustav Srbije ne bude donet za šest meseci”, jer tako piše i u rečenoj Povelji i jer na tom roku insistira Koštunica. Za ženu koja je u Beograd 5. oktobra došla sa drugaricom u “ladi” na kojoj je pisalo “Telma i Luiz, Užice”, nije dobar odgovor “Zna Koštunica koliko je rokova prošlo za potpisivanje em Beogradskog sporazuma em Ustavne povelje.” Hrabrost da učestvuje u ovdašnjem političkom zverinjaku, koju je dosad pokazivala, morala bi da natera Natašu Mićić da u četvrtak, 6. februara, kaže i šta će se dogoditi, ako ustav Srbije ne bude donet za šest meseci. Ali, na to je tera i partijska disciplina, tačnije, činjenica da se ona ponašala kao dobar vojnik svoje partije. A njenom Građanskom savezu Srbije i dalje odgovara da ne zatvori vrata ni prema Koštunici ni prema Đinđiću. Politička pragma GSS-a, dakle, nalaže Nataši Mićić da kaže: Ako ustav ne bude donet do tada i tada, odluku o predsedničkim izborima saopštiću tada i tada.
       A to “tada i tada” može da bude prvo redovno zasedanje Skupštine Srbije, početkom oktobra.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ