Vojislav Šešelj je rezervisao kartu za Holandiju, a vlastima ostaje da razmišljaju šta će raditi sa njegovim simpatizerima

      U utorak 4. februara, na jednom od suđenja, u kojima već godinama uživa, lider radikala Vojislav Šešelj zatražio je da se sledeće ročište ne održava 24. februara jer tog dana namerava da otputuje za Hag, gde ga čeka sud dostojan njegove političke prakse. Zatim je zatražio da se nastavak suđenja zakaže za kraj marta ili početak aprila jer ne “planira da se tamo duže zadržava”. Nastavak suđenja zbog prebijanja advokata Nikole Barovića zakazan je za 26. mart, što upućuje da sudija ne veruje previše medijima koji govore kako će uskoro, u alternativnoj srpskoj prestonici na severu Evrope, biti objavljena optužnica protiv lidera radikala.
       Isti izvori, koji su NIN-u najavili (23. januara 2002) da će Šešelj uskoro morati da se pridruži Miloševiću i drugim srpskim vođama u Hagu, kažu da objavljivanje optužnice očekuju između 6. i 8. februara, a sam Šešelj tu vest očekuje do kraja nedelje. Prema tim saznanjima, u Beograd bi 16. februara doputovala glavna tužiteljica Tribunala Karla del Ponte kako bi sa vlastima razgovarala o novim zapletima u beskrajnoj i sve mučnijoj drami o saradnji naše države sa haškim sudom.
       Iako je informacija o tajmingu za podizanje optužnice verodostojna poput one o njenom postojanju, ne treba isključivati mogućnost da se u prestonici Holandije sačeka neki pogodniji trenutak. Školovani cinici u Beogradu će čak reći da nikakve optužnice ne postoje i da one predstavljaju samo propagandni trik vojvode od Batajnice, ali to izgleda kao preskupa promocija za vođu radikala.
      
       Čaršijske priče
       Od objavljivanja teksta o Šešeljevoj optužnici, čitava plejada lidera vladajuće koalicije je te informacije opisivala kao čaršijske priče ili spekulacije koje se periodično pojavljuju u medijima kako bi se podigao tiraž, da bi na kraju potpredsednik Vlade Srbije Miodrag Isakov izjavio da ga je diplomatska čaršija u Strazburu obavestila o optužnici. Najzanimljivija informacija iz haškog biltena upućuje da je jedan savezni ministar tokom prošlog zasedanja Savezne skupštine potvrdio Šešelju vest o optužnici, kao i da je to nešto kasnije učinio visoki republički funkcioner u razgovoru sa Tomislavom Nikolićem. Najviše poverenja u spekulacije o optužnici pokazao je sam Šešelj, koji je to saznao negde na Svetog Savu (ništa bez nacionalne simbolike) i zatim rezervisao kartu za Amsterdam.
       Nekako istovremeno sa dramatičnim sukobom u podzemlju otvorila se i kutija sa haškim motivima tog sukoba u kojoj jedna strana želi da svedoči u korist tužilaštva (surčinski građevinari), a druga strana ne želi da bude optužena u ime odbrane srpstva (zemunski trgovci). Prema istim konstrukcijama, Šešelj je postao samo deo druge grupe, a njegove partije šaha sa šefom zemunske grupe postale su opšte mesto u pričama o dobrim i lošim momcima sa zajedničkom prošlošću. Tako se zavrteo Karlin rulet, koji je preko delimično pouzdanih medija počeo da izbacuje imena potencijalnih optuženika: Jovica Stanišić, Milorad Luković Legija, Goran Radosavljević Guri, Sreten Lukić, Frenki Simatović...
       Sasvim je moguće da snage starog režima pokušavaju da uz pomoć te čudne licitacije krivaca uzdrmaju državni aparat, pre svega pripadnike policije i državne bezbednosti, i da im na taj način saopšte kako će platiti cenu bez obzira na njihovu lojalnost novim vlastima. Te priče bi mogle da uzrokuju opasne potrese na političkoj sceni, jer nisu lišene bilo kakvog osnova pošto je i do sada javnost imala ozbiljnih dilema oko banalnog pitanja : da li vlast kontroliše bivše Miloševićeve pretorijance ili oni kontrolišu nju. Kao glavni razlog zbog kojeg ne mogu da uhapse Mladića ili Šljivančanina, neki visoki funkcioneri su stranim diplomatama navodno govorili da elitne policijske jedinice ne žele da učestvuju u lovu na svoje dojučerašnje uzore.
      
       Zaboravljeni zakon
       Zanimljivo je da je u čitavoj čaršijskoj priči potpuno zaboravljen čuveni Zakon o saradnji sa Hagom, koji (član 39) jasno kaže da se odredbe o izručenju odnose samo na optužene pre 11. aprila 2002. godine, kada je Zakon usvojen. Prema toj odredbi, sva naknadno optužena lica mogla bi da čekaju suđenja u zemlji i nemaju nikakvog razloga da strahuju od hapšenja.
       Pouzdanost tvrdnji, prema kojima se pričama o novim optužnicama udara na stabilnost dosovskog poretka, naći će se na detektoru laži u narednih nekoliko nedelja. Ukoliko se ispostavi da sve te optužnice postoje, onda bi priča mogla da krene u sasvim drugom pravcu. Pošto je Hag već postao neka vrsta božanske sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar na srbijanskoj političkoj sceni, ne treba isključiti mogućnost da su zapadne sile uz pomoć Tribunala odlučile da odstrane sve mrlje iz prošlog režima, kada to već nisu učinili njihovi prijatelji u Beogradu.
       Ako se priče o optužnicama pokažu kao tačne, a Vojislav Šešelj dođe u nešto dužu posetu svom dugogodišnjem političkom pokrovitelju i protivniku, vlast u Srbiji mogla bi da odahne jer bi to bio prvi haški transfer, obavljen bez velike drame. Ostaje nejasno šta će raditi ako se potvrde spekulacije o drugim optužnicama protiv ljudi, koji ne žele da menjaju politički marketing za neodređen broj godina u zatvoru, ne vide Ševeningen kao mesto gde će pisati knjige i igrati šah bez ikakvih posledica. Za nove vlasti bi nešto veći problem mogli da predstavljaju ljudi koji na izborima glasaju za haške optuženike.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ