O Miloševićevom šarmu, Izetbegovićevim greškama, priznanju Biljane Plavšić pred Haškim tribunalom, politici Pedija Ešdauna, reviziji Dejtonskog sporazuma i sopstvenoj odgovornosti

      Bilo je tužno čuti akademika kako u slušalicu govori: “Nemojte se raspitivati gde je Akademija, ljudi ne znaju. Bolje pitajte za kasarnu koja se nalazi prekoputa nas. Tako nećete zalutati.”
       Filozof, naučnik, diplomata i umalo protivkandidat Izetbegoviću na izborima 1996. godine, profesor Muhamed Filipović, jedna je od najistaknutijih ličnosti u novijoj istoriji Bosne koja je svojim političkim delovanjem stekla reputaciju “najkontroverznijeg bosanskog političara”, “večitog kritičara vlasti”, “ideologa SDA”, ali i “komuniste koji treba da onemogući Muslimane da sprovedu svoj historijski cilj”.
      
       Smatrate li sebe jednim od ideologa Stranke demokratske akcije?
       - Nikad ja to nisam bio. Nisam čak želio biti ni član SDA. Ja sam čovjek koji proističe iz antifašističke borbe jugoslovenskih naroda u II svjetskom ratu. Imao sam dvanaest godina, sa četrnaest sam već bio u partizanima, kada sam se zgrozio nad činjenicom da ljudi najedanput počinju ubijati jedni druge samo zato što su druge vjere. Apsolutno mi je bilo čudno što su naše komšinice, inače mirne domaćice, najednom postale ostrašćeni šovinisti koji su vikali: “Srbe na vrbe!”. Po cijelom svom pedigreu ja nisam nikada mogao biti nikakav nacionalista.
      
       Znači li to da vam je smetala politika progona, pre svega Srba, koju je SDA sprovodila u Bosni?
       - SDA je vodila politiku islamizacije, a ne politiku progona.
      
       Posle svega što se dogodilo u Bosni, postoji li bitna razlika između te dve politike?
       - Postoji jedna sofisticirana nijansa koja je, prema mom mišljenju, važna. Međutim, to ne lišava SDA odgovornosti za posljedice.
      
       Slažete li se s mišljenjem da je religija bila faktor razdvajanja koji je podelio ljude u Bosni i zbog koga je rat bio tako krvav?
       - Ne vjerujem da je tako. Religija je zloupotrebljena. Religijske razlike u Bosni oduvijek su postojale i nisu predstavljale nikakav problem za unutarnje odnose. Nacionalne razlike su te koje su bile ključne. Zanimljivo je da su se najednom u Bosni svi osjetili nacionalno diskriminirani, kao i to da se na ovim prostorima nikad nisu razvile sekularno utemeljene nacije. U Srbiji pobjeđuje ideja srpskog identiteta i svetosavskog pravoslavlja, u Hrvatskoj ideja nacije je utemeljena na katoličanstvu. Projekcija tih ideja u Bosnu razbila je prvotno jedinstvo stanovništva.
      
       Iako je Izetbegović referendum o nezavisnosti (marta 1992) predstavljao kao odraz volje svih Bošnjaka, vi ste ga smatrali pogrešnim političkim potezom. Za razliku od većine političara smatrali ste i da je moguće izbeći rat u Bosni. Koji su to faktori koji su uticali da se ljudi svrstaju uz radikalniju Izetbegovićevu, a ne uz vašu opciju?
       - Referendum je bio iznuđen. Sa stanovišta političke taktike nezavisnost Bosne je morala doći ranije, prije nego što su Srbi postali svjesni da se Jugoslavija raspada i prije nego što su oni odlučili da čuvaju Bosnu. Smatrao sam da je Jugoslavija jedan nedorečen, vrlo problematičan projekat, ali ipak projekat koji ima budućnost, kao i da mi Bosanci imamo veliki interes da ostanemo u Jugoslaviji. Drugo rešenje je nosilo opasnost sukoba, a za nas, posebno Muslimane, bilo je apsolutno prioritetno da izbjegnemo taj sukob jer smo bili uklješteni između daleko jače Srbije i Hrvatske. Kada su počele silne trupe da pristižu u Bosnu, kada se SDS ogranizirala i naoružala, tada je nezavisnost postala avanturizam.
      
       Izetbegović zapravo nije shvatio složenost situacije?
       - Ne samo da nije shvatio nego je bio pod velikom impresijom Tuđmana i unutarnjih muslimanskih sila koje su bile vezane za antidemokratsku ideju.
      
       Verujete da je uticaj ljudi poput Harisa Silajdžića i Ejupa Ganića bio presudan za Izetbegovića?
       - Nije. I Ganić i Silajdžić su bili marginalni ljudi u tom smislu. Odlučujuću ulogu, kad je Izetbegović u pitanju, imao je krug mladih Muslimana koji potiče iz četrdesetih godina prošlog stoljeća, a ja sam bio za to da se ostvari savez Muslimana i socijaldemokrata; međutim Izetbegović i još neki ljudi u SDA su odbili tu ideju.
      
       Da li vam je Izetbegović objasnio zašto je odbio vašu ideju?
       - Alija nikakve argumente nije ponudio. Jednostavno, to je bila posljedica njegove gluposti.
      
       I baš ništa nije imao da vam kaže?
       - Okvalificirao me je kao komunistu koji treba da onemogući Muslimane sa sprovedu svoje historijske ciljeve i stvore svoju državu.
      
       Hoćete reći da je Izetbegović osećao da je “čovek s misijom”?
       - Baš tako. Bio je zanijet tom idejom koja nijednom ozbiljnom Muslimanu nije pala na pamet do tada. To je prvi učinio Izetbegović i, naravno, upropastio je Muslimane.
      
       Da li je postojala bilo kakva dodirna tačka između vas i SDA, tj. Izetbegovića?
       - U demokratskom političkom sistemu legitimne su i lijeve i desne, nacionalističke, umjerene i radikalne partije. Podržao sam ideju da Muslimani imaju svoju političku stranku jer imaju pravo da javno izraze svoj stav. Međutim, između mene i SDA nikada nije postojala suglasnost oko toga kakva ta partija treba da bude jer oni nikada nisu bili istinski za multilateralni, multietnički, multikonfesionalni model Bosne koji je, za mene, jedini moguć. Osim toga nisam se slagao što je Izetbegović otporu u Bosni i Hercegovini dao muslimanski a ne opštenarodni karakter.
      
       Izetbegović se povukao sa mesta predsednika SDA koju sada predvodi Sulejman Tihić. Da li je ova promena dovela do nekog novijeg i možda fleksibilnijeg načina razmišljanja u SDA?
       - Tihić je zapravo samo Izetbegovićeva kreacija. On je njegov rođak koji, nažalost, nije doneo ništa novo.
      
       Ima onih koji koaliciju SDA-SDS smatraju novitetom, zar ne?
       - Ta koalicija je ponavljanje one ideje o savezu Izetbegović-Karadžić. To je suspenzija demokratskih pretpostavki društvenog razvoja i s tog stanovišta Bosna nema budućnost jer svako je gazda u svom delu dvorišta, drži svoju naciju u džepu, koju po potrebi vadi kada hoće.
      
       SDA je nosilac ideje o podeli Bosne?
       - Još je Izetbegović pristao na podjelu Bosne. I danas imam dokument kojim je SDA naručila ekspertsku analizu od jednog čovjeka koji se smatrao kompetentnim da odgovori na pitanje da li Muslimanima odgovara podjela. Odgovor je bio potvrdan, a SDA je prihvatila tu soluciju. Sjećam se da mi je Izetbegović tada rekao da niko ne želi Bosnu. “Haj’mo i mi uzeti svoj dio”, rekao mi je tada, a ja sam mu odgovorio - “Alija, a koji je to tvoj dio? Glamoč odakle sam ja porijeklom ili Banja Luka, Travnik...”
      
       Strani ekspert je radio tu analizu?
       - Ne, ovdašnji čovjek. Međutim on je umro i ja mu ne bih spominjao ime jer je on bio vrlo častan čovjek.
      
       Mnogo je oprečnih reakcija izazvala izjava Zorana Đinđića, srpskog premijera, o reviziji Dejtonskog sporazuma ako se počne rešavati konačni status Kosova. Kakav je na vas ostavila utisak ta izjava?
       - Đinđić ne može jedno unutrašnje srpsko pitanje pretvoriti u međunarodno. On griješi i legitimira tendenciju međunarodne politike da arbitrira oko Kosova. To mi pokazuje da je on glup čovjek i da je “napumpan” od nekih stranih krugova koje je prije godinu i po dana deklarirao u svom govoru lord Oven predlažući da se izvrši “čejndž” tj. razmjena.
      
       Šta bi revizija Dejtonskog sporazuma značila u ovom trenutku za Bosnu?
       - Ne bi značila ništa, jer je on za nas adaktiran. Kakvu validnost može imati sporazum koji su potpisali osvjedočeni ratni zločinci Milošević, Karadžić, Tuđman, koga je samo Bog spasio da ne izađe pred Haški sud? Dejtonski sporazum drži sve ove godine na vlasti nacionaliste. U Bosni su to HDZ, SDS, SDA koji su burno reagovali na Đinđićevu izjavu, ako se ne varam.
      
       Čini se kao da sumnjate u odlučnost međunarodne zajednice da stvori jedinstvenu Bosnu. Sumnjate li i da je Ešdaunov prioritet da uhapsi Karadžića i Mladića?
       - Ešdaun upravlja Bosnom kao da je vicekralj Indije. Međutim, dejtonska Bosna nije Indija već monstrum, Golem, koga međunarodna zajednica pokušava po svaku cijenu održati u životu. Ešdaunova politika je da učini funkcionalnim sadašnje stanje, a mi to stanje smatramo katastrofalnim.
      
       Verujete li da je Karadžić počeo da otkazuje poslušnost Miloševiću?
       - Ja vjerujem da je tako, jer sam ga pitao da li kontroliše jugoslovensku vojsku, Pravoslavnu crkvu i Karadžića. On je rekao da za vojsku i crkvu, a za Karadžića je rekao da nije bitan. “Bitan je”, rekoh mu. “Ako ostanete do kraja podržavati Karadžića, vi podržavate jednog zločinca i vi ćete biti taj koji će na kraju platiti račun. Čak i ako Karadžić pobijedi vi ćete biti marginalizovani jer će on biti glavni srpski junak. Vi gubite ako ne napravimo mir.”
      
       Nije li Miloševića upravo Dejtonski sporazum od “balkanskog kasapina” pretvorio u garanta mira na Balkanu?
       - Dejton je bio zamka za Miloševića koji se pokazao naivan.
      
       Milošević, naivan?
       - Da je on bio stvarni autor mira u Bosni, njegova pozicija bi bila neprikosnovena. Međutim, on je bio prisiljen da potpiše mir, on je pristao da Amerikanci arbitriraju i prosuđuju, a potom su ga iskoristili i odlučili ad acta, “hajde u Hag”.
      
       Vi ste se sa Miloševićem susretali nekoliko puta pre izbijanja sukoba, kada ste mu predlagali da malo popusti. Kakav je utisak Milošević ostavio na vas?
       - Imam običaj da podvlačim razliku između Tuđmana i Miloševića. Kod Tuđmana sam morao proći kroz sijaset tunela i pregleda prije no što ću ga ugledati, a kod Miloševića nije bilo toga, bukvalno sam se samo uspeo uz stepenice gdje me je zaista ljubazno dočekao. Bio je pažljiv čovjek i šarmantan sagovornik. Takođe, imao sam o njemu dobro mišljenje kao o političaru koji je vrlo dobar pragmatik. Djelovao je kao neko ko je imao njuh za stvari i zaista sam mislio da će “ukopčati” da je Dejton zamka.
      
       Sada kada je Milošević u Hagu, šta mislite da je bila njegova ključna greška? Dejton?
       - Milošević je počeo gubiti onog trenutka kada je dozvolio da se njegove kreacije osamostale.
      
       Miloševićeva odbrana pred Tribunalom u Hagu izaziva podeljena mišljenja. Za jedne, Milošević se herojski brani, dok drugi u tome vide samo još jedan “medijski cirkus”. Šta vi mislite o tome?
       - Negiranje kompetencije tog suda jedini je način da se Milošević brani, međutim, mislim da on griješi u jednoj stvari. Da sam ja u njegovoj situaciji, rekao bih: “Oprostite ali zašto ne progonite sve zločince?”
      
       Šta mislite o priznanju Biljane Plavšić pred Haškim tribunalom?
       - Biljana Plavšić nije seljak, ona je građanin, intelektualac. Ono što je učinila je stvar moralnog integriteta nje kao Biljane Plavšić. Ona se zaista zgrozila činjenice da je učestvovala u nečemu što je značilo direktan atak na njene prijatelje, komšije, zemljake. Ja to veoma cijenim i zaista mi je žao što je ona u svojim godinama doživjela to što je doživjela.
      
       Ipak, ne može se poreći da priznanje gospođe Plavšić ima i političkih implikacija koje nisu nevažne?
       - Normalno, ona je dovela sve druge aktere u situaciju da, ukoliko ne prihvate da su učestvovali u jednom grosso modo zločinačkom poduhvatu, oni lažu. Mislim da je to odgovornost sa kojom se svi moramo suočiti.
      
       Imate li vi, profesore Filipoviću, osećaj takve odgovornosti?
       - Apsolutno. Nikada sebi neću moći da oprostim što sam na neki način učestvovao i podržao taj princip apsolutizacije nacionalnog političkog kriterija u politici Bosne i Hercegovine i Jugoslavije. Zato sebe smatram odgovornim i neprestano sebe korim zbog toga. Problem za ljude koji su kao ja nešto znali, nešto mogli učiniti, jeste što su morali voditi računa o historijskom iskustvu u Bosni gdje nikada nijedan nacionalni ekstremizam ili separatna politika nisu mogli da funkcionišu.
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ