Hrvati se oštro suprotstavljaju Račanovoj podršci planiranom američkom napadu na Irak i nose parole “Ne bombe na iračku djecu!”

      U Zagrebu je ovih dana poskupelo zlato, a odmah za njim i benzin. Pošto oboje spadaju u vrstu kapitala koji se obezvređuje teže od novca, cena im je skočila i za deset procenata. Toliko je, naime, poskupeo gram zlata koje se u Hrvatsku uglavnom uvozi iz Slovenije, dok se cena litra benzina na domaćim pumpama trenutno kreće oko jednog evra. Ove dve činjenice tek su usputne posledice najnovijeg paradoksa na političkoj sceni Hrvatske. Premijer Ivica Račan, ministar spoljnih poslova Tonino Picula i ostatak kabineta na Markovom trgu nedvosmisleno su podržali planiranu američku intervenciju u Iraku.
       Predsednik države Stjepan Mesić usprotivio se upotrebi sile, jer misli da rat nije neizbežan. Podržao ga je i crkveni vrh na zagrebačkom Kaptolu koga brine “etička utemeljenost” sukoba sa Sadamom Huseinom. Istovremeno se više od osamdeset odsto stanovnika Hrvatske ne slaže s namerom američke administracije da se obračuna s režimom čoveka koga politički žargon odavno naziva “bagdadskim lopovom”. Javno mnjenje Hrvatske opet je pokazalo svoje antiameričko raspoloženje koje se ovde periodično javlja još od doba Tuđmanove vlasti.
      
       Nemoguća misija
       Bivši predsednik države voleo je da koristi fraze o “strateškom partnerstvu” Hrvatske i Sjedinjenih Američkih Država, ali su njegovi ministri još češće isticali da je Hrvatska bila deo zapadne civilizacije u vreme dok su, kako je tvrdio nekadašnji ministar odbrane Šime Đodan, “Njujorkom još trčale guske!” Nacija je ovih dana pokazala i da više nije spremna da bezrezervno veruje u političku i ideološku demagogiju koja joj se nudila prethodnih godina. Većina Hrvata osuđuje terorističke napade, ali jedva nešto više od deset odsto anketiranih građana misli da su to pravi razlozi predsednika Džordža Buša za napad na Bagdad. Upravo suprotno, Hrvati su ubeđeni da su presudni ekonomski i dnevnopolitički razlozi njegove administracije. Američka elita se u ovom trenutku bori za kontrolu nad svetskim tržištem nafte, a istovremeno nastoji da povrati političku samouverenost koja ju je napustila od napada na Svetski trgovinski centar 11. septembra pretprošle godine.
       Iračka kriza samo je povod za novi paradoks u hrvatskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Na ovom primeru pokazalo se koliko se potezi aktuelne vlasti razlikuju od mišljenja ljudi koji su je izabrali pre tri godine. Na jednoj strani našli su se vlada, parlament i Hrvatska demokratska zajednica kao najjača opoziciona partija u Hrvatskoj, a na drugoj kancelarija predsednika Stjepana Mesića, vrh Katoličke crkve koji samo sledi političke stavove Svete stolice u Vatikanu. Između njih je impresivan broj građana čije stavove najbolje oslikavaju parole sa ulica Virovitice: “Ne bombe na iračku djecu!” Ovi nagli izlivi internacionalne solidarnosti i humanosti stavili su pred kreatore domaćeg javnog mnjenja zadatak čiji bi radni naziv mogao da glasi “nemoguća misija”.
       Od njih se očekuje da u relativno kratkom roku pred nervoznom nacijom rat pretvore u miroljubivu politiku, agresiju u borbu za svetsku pravdu, a invaziju na zemlju koja čak nije ni u neposrednom susedstvu bilo SAD, bilo Hrvatske, prikažu kao humanitarnu akciju međunarodne antiterorističke koalicije. Hrvatska je, barem što se tiče političkog i dela državnog vrha već izrekla svoje bezrezervno “da” ovoj zlokobnoj manipulaciji. Ostalo je još samo da se ljudima objasni kako će bombe na Bagdad poboljšati život prosečnog Hrvata i povećati ugled njegove zemlje u Evropi i svetu. Izbegavanje podrške ratu, zaključuju medijski produžeci vlade premijera Ivice Račana, bio bi veoma neodgovoran potez. Rat u Iraku je, dakle, u dugoročnom interesu Hrvatske. Imajući u vidu spremnost kojom su prvi ljudi domaće vlade i diplomatije podržali sve planove Džordža Buša u arapskom svetu, ispada čak i da je napad na Bagdad u samom vrhu prioriteta hrvatske spoljne i unutrašnje politike. Rat u zemlji na drugom kontinentu, koja ničim nije ugrozila četiri miliona Hrvata, tako je, na posredan način, definisan kao prioritetni nacionalni interes Hrvatske u ovom trenutku.
       Napad na Irak postao je novi veliki problem ovdašnje vlasti u predizbornoj godini. Očito je da Račanovoj administraciji nije ostavljen nikakav izbor. Odluka o ratu morala se doneti, jer od nje zavisi i članstvo Hrvatske u evroatlantskim integracijama s naglaskom na NATO. Domaći političari nisu se pokolebali čak ni pred činjenicom da su uticajne evropske zemlje, poput Nemačke ili Francuske, odbile da podrže Bušove planove za napad na Bagdad. Veoma pojednostavljeno, pred Hrvatsku je postavljen ultimatum - ako ne podrže rat u Iraku, Hrvati nikada neće postati deo miroljubivog i demokratski raspoloženog zapadnog sveta! Aktuelna ministarka odbrane Hrvatske Željka Antunović preventivno je naglasila da od Hrvata niko ne očekuje da masovno proizvode oružje ili šalju pešadiju na Bagdad.
      
       Logistika
       Uloga ove male, od Iraka veoma udaljene zemlje, u eventualnom ratu bi se svela isključivo na logistiku. Od zvaničnog Zagreba Amerikanci u najboljem slučaju očekuju slobodan vazdušni prostor, pokoji raspoloživ aerodrom ili pomorsku luku. Fantaziranje o hrvatskim marincima ili borbenim pilotima na Bliskom istoku odmah je stavljeno ad acta.
       U čitavoj ovoj morbidnoj priči nemoguće je izbeći paralele sa američkom intervencijom u Jugoslaviji 1999. godine. Razlike između Beograda i Bagdada za prosečnog Hrvata mogu da se mere svemirskom distancom. Kad su prvi bombarderi iz Avijana poleteli u pravcu Beograda njihovo brujanje jasno se čulo u Zagrebu, a čitači vesti na Hrvatskoj televiziji s osmehom su im poželeli “vedro nebo nad Srbijom”. Svi domaći pacifisti koji se danas suprotstavljaju Račanovoj podršci ratu u Iraku, tada su zaključili da je njihov bivši ratni neprijatelj konačno dobio ono što je i zaslužio, a glavni grad Hrvatske orio se od pucnjave i vatrometa.
       Danas se tvrdi da je na intervenciju Klintonove administracije protiv režima Slobodana Miloševića poslednji pristao upravo pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuđman. Učinio je to, kažu, teška srca, jer je njegova državnička mudrost uvek bila sklonija lokalnim nego globalnim ratovima. A upravo je globalni rat nešto čega se Hrvati danas najviše boje kad izražavaju svoje nezadovoljstvo odlukom državne vlasti da podrži ratnu opciju na Bliskom istoku. Upozoravajućih sedamdeset procenata ispitanih u nedavnim medijskim anketama misli da će rat u Iraku veoma brzo da preraste u masovni sukob islamskih zemalja i hrišćanskog zapada, koji će, uz još neslućene katastrofe, trajati godinama, a možda i decenijama.
      
       Lobiranje za desničare
       Ko će ovaj put prvi izgubiti strpljenje u Hrvatskoj, još se ne zna. Veoma se dobro, međutim, zna da je podrška ratnoj opciji Džordža Buša poslednji adut Račanove vlade u borbi za birače. Da je predizborna kampanja već počela, svedoči i poslednji boravak nekadašnjeg Tuđmanovog savetnika za unutrašnju politiku, dr Ivića Pašalića u Vašingtonu. U zemlji teško kompromitovan zbog svih vrsta kriminala u visokoj politici, današnji lider malog, ali uticajnog Hrvatskog bloka uveravao je američke političare koji lobiraju za Hrvatsku da je za Bušovu administraciju daleko korisnije da podrži desničare nego reformiste u Račanovoj vladi. Pašalić je, naravno, u američkoj javnosti igrao na kartu komunizma i njegove navodne restauracije, a premijera je veoma spretno povezao i sa islamskim fundamentalizmom koji je od poslednjeg rata, kako tvrdi, ojačao u Bosni i Hercegovini. Mada svaki lokalni političar s lakoćom može da dešifruje ovu demagošku smicalicu, prosečni, desno orijentisani Amerikanac kome se obraća istaknuti hrvatski desničar, u podsvesti još ima dva najveća nacionalna neprijatelja - komuniste i islamiste. Izvesno je da će Hrvatska podrškom američkoj invaziji u Iraku još malo odškrinuti vrata koja vode u NATO, ali još nije sigurno da li će u ovu alijansu biti primljena sama ili u paketu sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije. Izvesno je, međutim, i to da će premijer Ivica Račan i njegova vlada zbog ovakvog stava izgubiti znatan deo biračkog tela koji pacifizam i levu orijentaciju ne smatraju samo frazom koja je dovoljno rastegljiva za svaku nenadanu situaciju u karijeri prosečnog hrvatskog političara.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ