Zašto je toliko onih koji me mrze, dragi moj? I šta hoće ljudi? - Pakosni, zli ljudi unose prste u moj život i mrze ga i nagone me da se povlačim u svoju sobu i da živim sam i žalostan

      Iz knjige zagrebačkog lekara Željka Poljaka “Hrvatski književnik Ivo Andrić” (samostalno izdanje, Zagreb, 2002) u ovom broju objavljujemo još nekoliko pisama koje je mladi Andrić slao svom prijatelju Vojmiru Durbešiću. U predgovoru ove izuzetno zanimljive knjige Poljak kaže da ona “nije književna studija nego biografski prikaz kojim se nastoji osvijetliti Andrićev boravak u Zagrebu i njegov odnos prema tom gradu i Hrvatskoj uoči Prvog svjetskog rata i neposredno nakon njega. Riječ je o relativno kratkom razdoblju, do 1921. godine, u kojem Andrić sam sebe smatra hrvatskim književnikom, a neko vrijeme i hrvatskim ’nacionalistom’. Iako je nakon odlaska u Beograd postao srpskim piscem, još 1933. godine s ponosom sâm tvrdi da njegovi nekadašnji radovi pripadaju antologiji hrvatskog pjesništva.”
      
       Zagreb, 25. april 1913.
       Dragi prijatelju!
       Život je zadnje vrijeme tako naopako počeo da ti nisam mogao nikako odgovoriti na tvoje lepe karte. A bilo je suđeno da se sve okruni jednom strašnom katastrofom. Usred takva života prispeo je pre jedno sedam dana ovamo Drag. Radović, skršen strašnom (naslednom) neurastenijom i gonjen manijom progonstva, a pred dva dana, avaj, a pred dva dana ostavismo ga samo malo na samo i prereza žile na rukama i skoči kroz prozor na pločnik. Dragi moj, ova dva dana što ih proležah u svojoj sobi ili probdeh nad posteljom dragog prijatelja, ova dva dana dadoše boju mom životu. U znaku ludila i samoubojstva kreće se naša generacija. I šta je ovo što plete mrežu oko našeg mozga, i šta je ovo što mi gura nož u ruke i neodoljivo zapoveda da se svršava? Sad leži u bolnici slomljen i doziva me jedva čujno i kaže mi da ga boli. Zlatni mladić, šta je on skrivio nebu i zemlji? I ko to tražaše njegovu smrt? To je ono što mi je pritislo mozak i steglo srce, apsurdna nesreća, kad se hoće da živi i silom otvaraju oči i razvlače usne u osmeh, ali pradjed u tebi zahteva da gineš. “Gle u gresima sam začet i u napravdama me zanosila mati moja.” - To je crni razlog smrti.
       Kao da mi je upropaštenim živcima trebala još samo ova nesreća. Od kako sam živ nisam ovako osetio blizinu smrti. Molim se svojoj dobroj zvezdi da me izvede iz ovog života bez izlaza, gde preostaje ludilo i samoubistvo i da mi da čas istinskog mira i velikog stvaranja.
       Neka nam bog bude milostiv!
       Budi dobar i piši mi kako si i šta radiš.
       Voli te i pozdravlja
       Ivo An
      
       Zagreb, 5. maja 1913.
       Moj dragi prijatelju!
       Na tvoje cenjeno pismo poručujem da je Radović jako dobro, sedim s njim i na račun njegova samoubistva pravim viceve. Inače tvoje pismo greši proti naše literature, jer evo: jučer počeh pisati svoje “poglavlje o mržnji” i zatrovan, vređan, gonjen, mržen i nevoljan kao niko bijah u pravom štimungu, kad stiže tvoj ljubičasti list i bi mi kao da me neko uze za ruku i kaza mi nešto lepo, kako mi nije odavno niko kazao, odavno, odavno, još Mati ili Gospođica moja. - I mržnji nema mesta, uzimam te pod ruku i pričam ti svoje deveto poglavlje o mržnji. Na moje poglavlje o ljubavi dolazi odmah ono o mržnji. U meni ljubav, velika, zadocnela, nesrećna, a oko mene mržnja. Znaš: mržnja svih s kojima dolazim u dodir, meni nepoznata mržnja malih, sitnih ljudi, kojima tuđa radost neda spavati i tuđa sreća truje hleb i vodu i tuđa snaga uznemiruje dušu.
       Zašto je toliko onih koji me mrze, dragi moj? I šta hoće ljudi? - Pakosni, zli ljudi unose prste u moj život i mrze ga i nagone me da se povlačim u svoju sobu i da živim sam i žalostan. Podmukli ljudi s kojima sam se rastao, podžižu mržnju, koju - od straha - prikrivahu dok behu sa mnom, pišu mi prostačka pisma i truju život, i žene s kojima ne htedoh ništa da imam, odbijene u četiri oka i postiđene bez svedoka hrdaju i govore o meni laž, poganu, žensku laž, i ostavljene devojke, s modrim kolutima oko očiju dolaze mi u snu i pljuju u lice. Grozno mi je. Ta mržnja svih je tolika da mi ne da spavati i da me glava boli od nje. “Ima nas, kojima ljubav nije suđena, koji smo s pečatom sotoninim na čelu, koji poznamo samo jednu radost: radost pobjede! - Pa ipak priznajem: osim svojih greha ne mrzim nikoga.
       Sad znaš kako sam ti blagodaran na ljubavi, budi uveren da imam jedno lepo mesto u duši za tvoje prijateljstvo. - U Beč ne mogu. Zadužio sam se grdno, ne bih mogao ni putna troška smoći. A bog zna koliko bih voleo da se vidimo i govorimo. Nego bi se prije ferija negde mogli naći. U Bosni (tugo i sramoto!) mi se ne će, pa bih rado proveo jedan mesec u Dalmaciji, pa bi ti mogao o tome upitati našeg prijatelja g. Škurlu, gde bi se moglo jevtino stanovati? Kaži mu, da bude dobar i da mi piše o tom, jer ja moram na more i na selo; nervi mi čine poslednju uslugu, trujem se prašcima, a glava trajno boli i san mi ne liči na san.
       Piši mi o svemu što znaš i nameravaš, koji dan kad budem bolji pisaću ti o stvarima, koje će te interesovati. Primi ovu epistulu o mržnji i budi uveren o mojoj ljubavi. Pozdravi i g. Škurlu.
       U Zagrebu 5.5.1913.
       Ivo Andrić
       P.S.
       Kasno je ali još ovo: Cinizam nije nikad temeljna nota čovjeka, zlo je ali ipak nema dana da se u nama ne jave: tepanje ženske ljubavi ili orgulje s majske pobožnosti. Za to se i živi.
       Adieu!
      
       Višegrad, početkom avgusta 1913.
       Vojko, moj dragi prijatelju!
       Prilično dugo je izostao tvoj list. Odmah da kažem: tetka je došla i ja sam upravo htio da ti pišem. Očekujem te u petak po podne na stanici. Nemoj da uzalud čekam. Veseli me da ćemo se moći vidjeti i moći prošetati i pročavrljati, jer uporno ćutim još sa zagrebačkog kolodvora, kad se oprostih s poznanicima.
       Naravno je neminovno: proćićeš torturu moje brbljive i glupe tetke i službouljudnog tetka, (Tetka Ana Andrić udata za Poljaka Jana (Ivana) Matkovczika koji je u Višegradu služio u austro-ugarskoj pograničnoj postaji. Kod njih je živio od ranog djetinjstva do odlaska na gimnaziju u Sarajevo - prim. Ž. Poljak) koji od svih duševnih sposobnosti imaju samo tu da me vole i maze i izdržavaju. Ovo naravno inter nos, najinternosnije! No kad smo već kod familijarnih nesreća i sreća, čitam da se tvoja gđica sestra vjenčala. Ja ne bijah ni toliko fin da čestitam, ja nastojim da se ne brinem ni za svoje “familijarne okolnosti” (avaj! gadne riječi!), jer kad bih se počeo brinuti objesio bih se treći dan. A ni s mojom ljubaznošću nije daleko, nisam je nikad mnogo ni imao, a propala je posve odkad uvidjeh da je prema onima, koji nas mrze nepotrebna, a prema onima koji nas vole suvišna. Priznajem ljubav, a ljubaznost ostavljam građanima da s njom zakrpe oskudicu ljubavi.
       Ah, odmah, da ne zaboravim: molim te kad pođeš ovamo ponesi (oprosti što te zamučih!) onu svesku Hajnea u kojoj je napis o Bőrne-u Ludnjigu (über Bőrne). A još bi mi više učinio kad bi pored toga donio i “samtliche Schriften” ovog interesantnog Bőrnea. To će naravno ići teže i ti se nemoj mučiti nego mi donesi bar prvo. Treba mi. Još da nema ovih knjiga bih izludio. Ovo građani me formalno - duševno - natiču na ražanj. Danas sam nervozan jače i ne mogu da pišem sve o njima samo ti velim da ih mrzim do kriminala.
       Mnogo sam puta premišljao - sjedeći s njima - kako bi bilo divno otrovati im vodovod da jednog dana pocrkaju svi upravo u času kad popuste iza ručka kajiš i posrknu vode. Ili im jedne noći deflorirati sve kćeri i svastike, krivonoge i mutave djevojke. - Da se ne moram družiti dresiram svoja dva psa.
       Već im čitam i svoje stihove i razumijevaju me isto toliko koliko i Nikola Kašiković (internosno!), a za kaznu im čitam pjesme Vlada Čerine. - Radujem se da ćemo se u petak vidjeti.
       Voli te Ivan.
       Dakle još jednom: a jutarnjim vozom u petak! I Börnea je izdao Reclam.
      
       Višegrad, koncem avgusta 1913.
       Dragi prijatelju! Svoju odluku da ti pišem o nekim namjerama promijenih radi nemira i slabosti u sebi i radi toga što ćemo se najdulje kroz mjesec dana vidjeti. Ako mogneš krajem avgusta dođi na dan-dva, kod mojih ćeš noćiti i jesti, treba ti samo vožnja.
       Od polaska u Beč izgleda neće biti ništa. Juče mi stiže list od “Napretka”: molite stipendiju od vlade jer bi se moglo dogoditi da... i t.d. To vam javljamo radi ravnanja, potpisan Tandarić. - Iza službenog, hladnog lista naslućujem intrigu. Šta hoće ti ljudi od mene? - Zar meni moja zemlja zbilja ne može dati trideset forinti da pišem svoja dva-tri stiha i vidim svijeta? Ili sam zbilja bezvrijedan? Ne znam. Tek vidim: dolaze moji najgori dani. Raskinuo sam, sad svejedno čijom krivnjom, sa svim prijateljima, prijateljicama, partijama, krugovima i nacijama. Rođen u Travniku, nadležan u Sarajevu, odrastao u Višegradu. Ne osjećam privrženost, jer me ne vežu lijepi spomeni (da mogu spalio bih sve prošlo, kao neki dan korespondencu) a ne stičem ljubavi, jer nemam skupocenih vrlina, koje društvo voli. Na duši nosim vijenac “od sedam glavnih grijeha” i još od sedam drugih za koje mati Crkva nije nikad ni čula. I što imaš više prijatelja (i ah! prijateljica) tim ćeš više imati neprilika kod dođe do raskidanja (a to dolazi konačno). Okaljao sam se - pri lomljenju - gadnim aferama sa ženama i ženskinjama, i ne preostaje nego da zlobno ponavljam crnu utjehu gospodina divnog Strindberga: so njird es Einem njenn Er sich mit Njeibern einläst. (“Tako je to kad se petlja sa ženama”.) Tako to biva...
       Ovaj pregled svoje usamljenosti, koja nije časna, ni lijepa, jer rađa siromaštvom i poniženjima, načinih više radi sebe, jer je dugo popodne, a nesreća velika, a umišljam si da će i tebe interesovati. - Evo dva dana kako je lijepo vrijeme i to mi nije drago, bio sam se zaljubio u one kišne dane, kad se nazire ona siva potka života i kad se je poget i pokoran od blizine ćutanja, kad se ogrće ogrtač, čiji vlažan miris podseća na neodređen doživljaj iz djetinjstva i ide se među mračnom kišom i neveselim svjetiljkama. Volio sam to ružno i nestalno vrijeme, koje je kao i mene svako ogovarao. U znak protesta što se je proljepšalo ne izlazim iz kuće. Sjedim i nabrajam sve ružno, što me okružuje i sve mučno, što me čeka, nevesela rabota, ali ti samo srčano, Ivane Andriću, jer i kad čovjek stradava i tu treba nekog reda i plana, “tako reći”. Mogao bih otvoriti, kasnije, jedan “Muzej srp-hrv. svinjarija, počinjenih jednom mladom čovjeku - pjesniku od literata, snata, pucica, trgovaca i ostalih idiota”. I ko voli kuriozne stvari imao bi svoj gaudium gledajući sistem kleveta i uzajamnih olagivanja.
       Moj dragi prijatelju, neka te Bog sačuva od ovog smijeha, koji me sad upravo savija i koji je umjesto pokajanja i suza, jer ovaki ne plaču. Užasno se smijem!
       Molim te nemoj nikom da govoriš za moju stvar s “Napretkom”, jer ne dozvoljavam da se iko zauzme. Nipošto nemoj. Vidjećemo šta će biti. Nego mi piši.
       Tebe ja volim i pozdravljam.
       Iv. An.
      
       U Višegradu, 19. septembra 1913.
       Vojko, dragi prijatelju, tek se povratih s puta i zatekoh tvoj list. Molim da oprostiš i zanemariš me, što ti danas ne mogu pisati kako treba i kako bih hteo. Ja sam bolestan, dotaknuo me se život po stoti put, beda i sramota neispunjenih dužnosti i besmislena života je tu. Ja podnosim sve i pregaram mnogo, ali ovaj neposredni, grubi (jedna nečitka riječ) mogu i ja sam bolestan od njega. Ja ne znam šta se to traži od mene. Svi su gladni u ovoj zemlji, a nebo je tako visoko da čovjek ne može ni glavu razbiti o nj. Neka je slava nebu koje daje kišu kad ne treba i slava Bogu, koji (Gospodar Radosti) šalje radost uvijek 24 sata prekasno. Ja se zahvaljujem na svemu tome. I kažem ti danas da ćemo svi poskapati od gladi i da će biti priča od nas.
       Moj prijatelj P. Križanić, slikar mi piše iz jednog manastira, izgleda da je prešao na pravoslavlje i zakaluđerio se, podpisuje se Platon, kat, o masna govedino, o sveto pravoslavlje, bogato hljebom, sve ćeš nas progutati! I moja mati je prisiljena da postane Njirtšafterka (gazdarica, od njem. Njirtschafterin) u franjevačkom manastiru. Da i moj prijatelj kipar Juhn je prešao u Fiorenci u jednom samostanu na katolicizam. Beše čivut! i Br. Mašić mi piše iz manastira. A ja sjedim i gledam oblake i očekujem mjesece gladovanja, a imam pesmica, koje vrijede više nego svi novooslobođeni krajevi. Ne mogu ti ni jedne lepe reči napisati, nego te pozdravljam.
       Tvoj Iv. An.
       Ako saznaš što je s mojim parama kod vlade ili Napredka piši odmah.
       Putovao sam više dana, po selima.
       Strindberg je napisao pred smrt ove stihove:
       “Vječni! Ne puštam tvoju ruku tešku, dok me ne blagosloviš,
       blagoslovi mene, koji sam
       trpio najviše bola najvećeg:
       ne moći biti onaj i onakav
       kakav sam želio.”
       Ja razumem samo dva poslednja!
      
       Zagreb, 6. oktobar 1913.
       Kazališna kavana 6. oktobra
       Vojko, moj dragi prijatelju, više je nužno nego umjesno da ovaj čas pišem. Pisati valja. Vožnja u vagonu, znana, sa svim tvrdinama klupa kr. ug. železnica i svim mirisima i nemirisnim razgovorima. Jedanaest puta sam se pokajao što sam pošao. Kako sam imao krivo! Kad smo prešli Dravu počelo je svitati, velika hrvatska ravnica, tavno nebo s tonom u ljubičasto i na njemu crveni oblaci. Bakami oblaci, kao zastave bune, kao pretnje, kao obećanja, kao nagovijest dana velikih dela, kao pozdravi, ko njih vidi sanja kratki san u hrvatsko jutro. Po dolovima zaostale krpe belog dima izgledale su kao trag samivenih baterija, sve se je znalo, doći će maljeve trupe i preći će u zaletu sve te ravnice, (ja sam celo jutro zarumevao crvene oblake) i sve ćemo zauzeti, blagi, a neumoljivi doći ćemo konačno i pod Beč, oborićemo Banckreanerske Bude i rastjerati kopiladiju švapsku. Njeiskirchnera ćemo obesiti, a Perkestorfera postaviti načelnikom urednika “Zeita” pozvaće gl. komandant na tej, ili možemo i njih obesiti, već kako želiš. - No docnije je udarila glupa kiša i saprala mi avaj - baterije i pogasila oblake.
       U Zgb. došao sam i kisnuo sam po žalosno poznatom parku. Ipak je to - sunac mu majčino - žalosno da jednog hrv. pjesnika i nacionalistu njegov glavni grad dočekuje u - pissoir. Ali dobro je nama veselnicima: radosno nas dočeka baba u pissoiru i umijemo se tu i očešljamo, kao da ćemo na juternju i obavimo još važnih poslova, a sve za petak. Pa kavana i kelneri! Ko sme da se tuži na život, pitam ja, Bog, koji se je pobrinuo za pissoire i kavane i automatske buffete brinuće se i za petake.
       Fuć su baterije. Radi nacionalista moram dići ruke od nacionalizma, ne znam hoće li nacionalizam moći taj gubitak preživjeti. Zagreb izgleda kao popišan akvarel, ljudi su dosadni kao menza ili kao popodne. Bog me kažnjava maglom, i ovde je magla, saznanje: moj će život do dvadeset i pete godine biti u magli!
       U 5 sati sam pozvan kod Dr. Dimovića na čaj, biće i conte Ivo Vojnović, još ne znam hoću li otići, stvari mi još nisu stigle, zgužvan sam i neveseo. Očekujem Križanića najdulje oko preksutra. Već sam morao upotrebljavati bijeg u biblioteku, uspijeva, o novoj biblioteci drugi put. Vrlo je hladno, ustav se nigdje ne osjeća.
       Piši mi o svemu što bi me moglo interesovati i budi zdrav i dobar.
       Tvoj Ivan