NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Planeta Holivud

Veliki broj američkih top zvezda dokazuje pojačanu atraktivnost festivala

      Iz dana u dan, i to od samog početka, Berlinski filmski festival talasaju takve glumačke veličine poput Ričarda Gira, Kevina Spejsija, Nikolasa Kejdža, Džordža Klunija, Nikol Kidman, Kejt Vinslet, Eda Harisa...da se izvesno može reći kako je on dosegao svoj vrh. Naravno, iz tog ugla. Dugo, godinama unazad, Berlin nije bio do te mere krcat holivudskim top zvezdama kao ove, 2003, iako se uoči festivala pronela vest da će Amerikanci iz straha od odmazde bojkotovati Nemačku. Dogodilo se tačno suprotno. Svi, ili gotovo svi, stigli su ovde ne bi li svojim prisustvom osnažili u Evropi interesovanje za sopstvene filmove, filmove koji su u Americi, dakle na domaćem terenu, doživeli čak i - peh!
       Ne važi to za sve, neki su imali i sreće ako se uopšte o sreći radi. Pre svih, već razglašeni “Čikago” Roba Maršala kojim je 53. Berlin otvoren. Taj mjuzikl sjajno prolazi u Americi a i ovde je lepo primljen. Prikazan je, doduše, van konkurencije ali je, svejedno, u Berlin stigla ekipa snova: uz Ričarda Gira, Rene Zelviger i Ketrin Zita Džons, Ketrin u diskretnoj pratnji svog slavnog supruga Majkla Daglasa. Bio je tu, naravno, reditelj i koreograf tog filma Rob Maršal, nekad najbliži saradnik legendarnog Boba Fosa.
      
       Praznina kojoj leka nema
       Videli smo zatim i već famozne “Časove” Stivena Daldrija sa Meril Strip, Džulijen Mor, Nikol Kidmen i Edom Harisom. Kažemo famozne zato što je taj film (snimljen inače u Americi s tim da je Daldri britanski pozorišni reditelj koji je stekao ime u svetu filma neodoljivim “Bili Eliotom”) veoma visoko ocenjen posle nedavne premijere a od samog starta je, zbog izuzetnog kastinga, imao žestok publicitet. Razumljivo, tri glumice takvog kalibra u istom filmu!
       “Časovi” su rađeni prema istoimenom romanu, odnosno scenariju, britanskog pisca Majkla Kaningema i to je bitno odmah istaći. Zaista, savršeno izmaštana i sklopljena priča u kojoj se prožimaju životi tri žene iz različitih perioda i na različitim lokacijama ali tako da među njima postoji čvrsta (tajna) veza: to što imaju nije im dovoljno, ne, one stare žudeći za (još) nečim. O praznini je, i to onoj dubokoj, tu reč. Jedna od tih žena je Virdžinija Vulf (igra je Nikol Kidmen) te se u filmu koriste delovi iz njenog čuvenog romana “Gospođa Dalovej”, druge dve su obične domaćice ili tako već nešto ali ipak toliko pametne i osetljive da znaju razmere uzaludnosti. Treba li reći da je gluma u ovom filmu odlična? Ne, to se podrazumeva, ali se mora naglasiti kako je Džulijen Mor jednostavno “ukrala” film, ona je briljantna. “Časovi” su i maestralno montiran film što je, s obzirom na tri priče koje se dodiruju, bilo presudno. Dodajmo tome i genijalnu muziku Filipa Glasa koja tako prati film da je gotovo jedan od njegovih protagonista. Rečju, “Časovi” su ubedljivo najbolji film Berlina u njegovim prvim danima a verovatno će to i ostati do kraja festivala. Jer, teško je zamisliti da će neko dosegnuti njegovu perfekciju u kratkom, preostalom vremenu.
       S druge strane, najveći fijasko doživeo je skupi “Solaris” Stivena Soderberga koji je, bdž the njadž, u Americi isečen: neuverljiv, hladan, dosadan. Zbilja i jeste katastrofa, sad smo se uverili... Malo ko nije slatko dremnuo tokom tog filma koji, inače, traje idealnih devedeset minuta. Šta vredi kad vas je stid, vas koji gledate, zbog, recimo, načina na koji Džordž Kluni glumi - bol!
       Neki novinar se drznuo da na izrazito posećenoj pres-konferenciji primeti kako mu je “Solaris” bio dosadan i upitao prisutne goste šta oni misle o tome. Inteligentni i ledeni Soderberg procedio je: “Ništa, ali hvala na pitanju”, dok je Kluni trenutno pobesneo ponovivši dva puta glasno i jasno: “Kakav kreten!” Onda se kao malo smirio i dodao: “Da li ste vi snimili ikada film, da li znate kako je to, oh kakav kreten!” Drage kolege nisu uzele u zaštitu momka koji je bio iskren kad mu vreme nije, ali nisu vala ni aplaudirale Kluniju. On očigledno misli najbolje o sebi, naročito sada kad se dokazao, ako tako možemo reći, i kao reditelj.
       Na zvaničnom programu Berlina, u konkurenciji, našao se i njegov debitantski film “Ispovesti jednog opasnog uma”. Odvažio se na taj potez gledajući i učeći od reditelja koje najviše ceni, Soderberga pre svih. Novac?! Pa gde je tu problem? Šta Kluni poželi, Kluni i dobije. Može mu se sve, čak i da snimi stupidan film, baš kakav je taj njegov debitantski. Zasnovan je, inače, na istinitoj priči: Čak Beris, nekad popularna televizijska zvezda, u stvari autor kvizova, bio je u isto vreme agent CIA i plaćeni ubica. Koristio je slavu da bi prikrio ono čime se bavi. Film je to o pocepanoj ličnosti , poremećenom tipu, koji je Klunija inspirisao ne da o njemu snimi dramu, još efektnije triler, već - komediju. I to tek ponekad duhovitu.
       Scenario Klunijevog filma potpisuje Čarli Kaufman, neugledni tip kojeg ne biste primetili ni u pustom restoranu, ali je on u Berlinu bio jedno dva-tri dana u centru pažnje. Zašto? Zbog toga što je Kaufman scenarista još jednog filma u konkurenciji festivala, “Adaptacije” u režiji Spajka Džounza, u kome Nikolas Kejdž igra njega, Kaufmana, ali i njegov alter ego, brata Donalda. Toliko Kaufmana na jednom mestu činilo se previše. Ali, ali... Ko je bio fan nadrealne zavrzlame “Biti Džon Malkovič”, a po scenariju istog Kaufmana, mogao je samo da mu se opet raduje. Tim pre što je “Adaptacija” bolji film. Istina, komplikovan, pomalo nejasan, pomalo predug, ali zanatski odlično upakovan. Drži se kao stena. Veliki poen filma je Nikolas Kejdž, ali još veći Meril Strip koja igra novinarku i spisateljicu Suzan Orlean, autora knjige o orhidejama, najlepšem cveću koje se teško nalazi, konkretno u močvarama Floride. U “Adaptaciji” ima svega, i ideja i duha, ali je film zatrpan likovima, obrtima i odnosima. Ima, srećom, i humora, emocije. U svakom slučaju, originalno ostvarenje koje pripada vrhu festivala. Za razliku od, recimo, konvencionalno urađenog filma “Život Dejvida Gejla” u režiji Alena Parkera ali sa fenomenalnim Kevinom Spejsijem u naslovnoj ulozi, najboljim glumcem današnjice. Nije normalno kako taj čovek glumi! Njemu se sve u očima vidi, one su dovoljne. Ovog puta Kevin Spejsi tumači univerzitetskog profesora i ubeđenog protivnika smrtne kazne koji ubija i prikriva sopstveni zločin da bi dokazao njenu besmislenost. Jer, toliko je uverljiv u tvrđenju da nije kriv, da u tome uspeva da uveri i ambicioznu novinarku (Kejt Vinslet), ali i javnost. Zahtevna uloga, taman po meri Kevina Spejsija.
      
       Šest stotina filmova
       Pedeset treći berlinski filmski festival traje pod sloganom “Prema toleranciji”. Selektor Diter Koslik to objašnjava: “Već smo prošle godine, pod sloganom “Prihvati različitost”, prikazali niz filmova koji su odražavali izmenjenu socijalnu realnost posle 11. septembra. Sada, godinu dana kasnije, situacija u svetu nije bitno promenjena. Problemi su ostali isti, još i gori. Otud smo za festival 2003. izabrali, pre svega, filmove koji se bave krucijalnim fenomenom početka novog milenijuma - migracijama, imigracijama, izbeglicama. Govorim o, recimo, filmovima “U ovom svetu” Majkla Vinterbotoma, “Udaljena svetla” Hansa Kristijana Šmita, “Rezervni delovi” Damjana Kozolea, prvom slovenačkom filmu posle raspada Jugoslavije koji se našao u Berlinu, u konkurenciji. Naravno da festival treba i mora da ima nešto što se zove zabava, zato su se na njegovom programu našli “Čikago” i grandiozni spektakl “Bande Njujorka”.
       Recimo još da se u Berlinu, u okviru niza programa, vrti oko šest stotina filmova.Tim pre je značajan uspeh srpske kinematografije što je izuzetno uglednu “Panoramu” otvorio film “Jagoda u supermarketu” Dušana Milića, rađen u produkciji i pod patronatom Emira Kusturice.Film je ovde bio odlično primljen, mladi reditelj dao je dosta intervjua, a učestvovao je i na seminaru o kinematografiji danas upriličenom povodom tek ustoličenog Kampa za mlade talente. Dušan Milić je u Berlinu za NIN rekao: “Tokom snimanja ‘Podzemlja’ odneo sam Kusturici prvu verziju scenarija, Emiru mnogi odnose scenarija, i njemu se moja ideja dopala. Odmah je kazao: Super je to sa supermarketom, mitskim mestom 20. veka.” Prošlo je zatim šest godina bitke za novac, mislio sam ponekad da film nikada neće biti snimljen. Ali, evo, sad smo tu, na ‘Panorami’, film se prikazuje u Srbiji već uveliko i ja sve što mogu, jeste da mu poželim lepu budućnost. Šta drugo posle toliko godina muka i strpljenja?!”
      
       JASMINA LEKIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu