Ukoliko ne budemo pazili, mislim da će istorija balkanskih zbivanja biti napisana upravo onako kako su izgledali dnevni izveštaji: jednostrano i izvitopereno

      U vreme najžešće NATO vojne i medijske kampanje protiv Srbije, Fil Hemond je u britanskim časopisima objavio desetine analiza u kojima je ukazivao na nekritično izveštavanje medija. Kao profesor iz oblasti medija na Saut benk univerzitetu (South Bank Universitdž) u Londonu, Hemond svojim studentima ukazuje na važnu ulogu i zloupotrebe medija, od Zalivskog rata, preko ratova u bivšoj SFRJ. Hemond je koautor knjige “Degradirana moć: mediji i kosovska kriza”, koja predstavlja korektiv u odnosu na dezinformisanje u medijskom pokrivanju rata i analizu kako se o ratu izveštavalo u različitim državama. O tome je prošle subote Hemond govorio i prilikom otvaranja izložbe “Mediji i rat” u beogradskom Etnografskom muzeju, koju je organizovala Komisija za istinu i pomirenje, a koja je posvećena stradanju u ratovima u bivšoj SFRJ.
      
       Na šta su se odnosile vaše osnovne zamerke u člancima koje ste tokom NATO bombardovanja objavljivali u “Tajmsu” i “Indipendentu”?
       - Moji članci su se odnosili na medijsko pokrivanje rata. Kritikovao sam činjenicu da su novinari, u stvari, ponavljali propagandu NATO-a na vrlo nekritičan način: ne postavljajući čak ni osnovna pitanja o tome zašto NATO ide u rat, da li treba da ide u rat, da li su tvrdnje o neophodnosti takve odluke osnovane.
       Jedan od primera je i pogrešno izveštavanje sa pregovora u Rambujeu, uoči bombardovanja. Nekoliko meseci kasnije, bilo je moguće postaviti pitanje šta se dešavalo u Rambujeu i tada se videlo da je stvar inscenirana kako bi se obezbedio predtekst za otpočinjanje rata. Ali u vreme pregovora u Rambujeu u američkim i britanskim medijima novinari nisu postavljali pitanja.
       Velika Britanija je izgleda bila lider u kontrolisanju medija. U vreme kada je portparol NATO-a Džejmi Šej na konferencijama za štampu svakodnevno morao da pominje “kolateralne štete” u Srbiji, premijer Bler je u Brisel poslao svog savetnika za medije Alistera Kembela.
       Toni Bler i njegova vlada veoma su poznati po tome što naglasak stavljaju na menadžment medija, rukovođenje medijima i stvaranje korektnog imidža u javnosti. Džejmi Šej u Briselu je dobio Alistera Kembela, kako bi mu pomogao u odnosima sa javnošću.
       Oni su postigli stalno nadgledanje medijskog izveštavanja. “Popravili” su ga tako što su kritikovali rad novinara, u smislu da su suviše srpski nastrojeni. Kritikovani su Rober Fisk (dopisnik “Indipendenta”) ili Džon Simson. Britanska vlada je čak rekla da je Džon Simson portparol srpskih vlasti, što je zaista bilo suludo. On je stari Bi-Bi-Sijev reporter iz Zalivskog rata, nosilac je Ordena britanske imperije i vrlo je poštovan novinar u establišmentu. Dakle, bilo kakvo skretanje sa “pravog puta” dočekano je sličnim reakcijama. To je bio pokušaj da se disciplinuju mediji.
      
       U tom smislu ilustrativna je i medijska priča o oborenom “steltu” za vreme bombardovanja Jugoslavije. Kako je to izgledalo u Britaniji?
       - Nedeljama i mesecima NATO je negirao obaranje “stelta”, govoreći kako ne mogu da potvrde šta se tačno dogodilo. Bilo je tada svakakvih priča za koje se ispostavilo da nisu onakve kakvim ih je predstavljao NATO.
       Tada se Bi-Bi-Si našao u teškom položaju, pošto su imali dopisnika na licu mesta, koji je jasno mogao da vidi da je avion oboren i da je pun rupa. Ali ipak, nisu hteli da se suprotstave zvaničnoj liniji koju su dobili od vlade i centrale NATO-a.
      
       Da li je slično bilo i u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?
       - Postojala su tri okvira koje su zapadni mediji koristili da bi dali smisao događajima iz devedesetih godina. Jedan je viđenje raspada Jugoslavije kao paralela raspadu komunizma. Hrvatska i Slovenija su viđene kao demokratski delovi, a Jugoslavija kao komunistički deo, što je svakako odgovaralo istini iz 1991. godine. Drugi način gledanja je tvrdnja da je sve to proizvod etničkih mržnji, a verovatno najuticajniji način posmatranja je da je to ponovno odigravanje Drugog svetskog rata sa bujanjem nacizma. Ovo viđenje prihvatio je i značajan broj novinara, koje bi mogli nazvati novinarima-advokatima, koji nisu ni probali da budu nepristrasni, već su propagirali zapadno mešanje. Hteli su da pridobiju javno mnjenje izveštavajući o pravim ili izmišljenim zločinima i da podstaknu svoje vlade da intervenišu radi humanitarnih raloga.
      
       Kako vašim studentima savetujete da izbegnu da budu sredstvo u jačanju svojih vlada?
       - Recept je prost: nemojte verovati svemu što čujete. Budite skeptični i postavljajte pitanja. Svakako su u slučaju Kosova novinari mogli biti skeptičniji. Nije bilo teško pronaći alternativne izvore informisanja, pogotovo kada imamo Internet.
       U slučaju pregovora u Rambujeu, ceo tekst dokumenta predstavljen je na Internetu. Ako sam ga ja mogao pročitati, onda može i svako drugi. Ali, oni su izabrali da ga ne pročitaju.
       Ili masakr u Račku: francuski novinari našli su za shodno da postave pitanja o tome, ali je britanskim i američkim medijima bilo nemoguće da postavljaju pitanja sve dok se rat nije završio. Znači, prosto postavljanje pitanja.
       Poznati britanski novinar Robert Fisk naglasio je tada činjenicu da su se mnoge kolege novinari ponašali kao ovce, pisali su samo ono što je zahtevano od njih, bez postavljanja pitanja. Naravno da novinari moraju očekivati da će biti cenzure za vreme rata, ali takođe moraju biti spremni i da postavljaju pitanja o tome.
       Ipak, većim delom devedesetih, zapadne vlade uglavnom nisu cenzurisale ili kontrolisale informacije. Čini mi se da je stvar u tome da su oni videli ono što su hteli, ili su hteli da vide samo jednu stranu događaja.
      
       Da li u filmu “Pad Miloševića” i prethodnom “Smrt Jugoslavije” prepoznajete izvesne manipulacije?
       - Nisam stigao da pogledam film “Pad Miloševića”. “Smrt Jugoslavije” zbir je onih stvari koje su tada bile u opticaju. Tu je materijal koji govori o stvarima koje su prethodile ratu u Americi, koja je bila posrednik u pregovorima između Srbije i OVK, iako tu nije bilo pravih pregovora. Ako ste upoznati sa pozadinom pitanja, mislim da je to verniji prikaz događaja nego što smo ranije videli. Ali, ako niste bili upoznati sa pozadinom, film vam ne bi mnogo ni pomogao, pošto se nije njome podrobnije bavio.
      
       Šira zapadna javnost sigurno nije bila naročito upoznata sa istorijom ovog područja?
       - Mislim da za većinu sveta to ne bi bilo toliko značajno, pošto su novinski naslovi tada proizvodili jači utisak. Ukoliko ne budemo pazili, mislim da će istorija balkanskih zbivanja biti napisana upravo onako kako su je predstavljali: jednostrano i izvitopereno, kao i u dnevnim izveštajima.
       Po pitanju etničkog čišćenja, buru je izazvala američka novinarka Dajana Džonston, koja je kritikovala tekst iz francuskog udžbenika koji opisuje etničko čišćenje kao nacionalnu ideologiju Srbije. E, to je upravo potpuno jednostrano i izvitopereno tumačenje onoga što se događalo. Ali je verovatno da će se knjige i dalje pisati na osnovu TV izveštaja.
       Mislim da je za ovu temu primer Haga jako dobar. Ono što odluče tamo biće uzeto kao konačna istina. Ako pogledate samo suđenje generalu Radislavu Krstiću, videćete da je postojala velika disproporcija između načina na koji su dokazi predstavljeni i izrečene presude - dokazi nisu opravdavali presudu. Mislim da britanski mediji pretpostavljaju da je Hag iznad kritike, da je u principu pogrešno kritikovati Hag i onda se sve svodi na to da je Hag prava verzija stvari onakvih kako su se desile.
      
       Britanski mediji danas se drugačije ponašaju povodom priprema za napad na Irak?
       Da, to je tačno. Sada imamo skandal o dosijeu britanske vlade koji se sastoji od materijala preuzetih iz članaka iz raznih novina i doktorskih disertacija. Ceo izveštaj je zasnovan na starim informacijama, prepakovanim tako da zvuče gore nego što jeste. To ukazuje na skepticizam koji nije postojao 1999. godine. Čak su neki komentatori na televiziji i u novinama otvoreno rekli: “Ja sam bio za bombardovanje Kosova, ali sada sam protiv, ili sam bar skeptičan, što se tiče bombardovanja Iraka.”
       Razlika je u tome što je narod 1999. godine verovao u humanitarna opravdanja koja su pružali Toni Bler i Bil Klinton. Predsednik Buš je mnogo manje ubedljiv, a mnogi liberalni novinari, koji su bili za “humanitarne” intervencije devedesetih godina, sada im nisu naklonjeni, budući da je na vlasti desničarski, republikanski predsednik.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ
      

Novinari kao misionari Za vreme rata u Zalivu, 1991. godine, plasirana je ona čuvena priča da Iračani vade bebe iz inkubatora. Naravno, kasnije su svi znali da to nije istina, ali postaviti tada pitanje o tome značilo je da se ne veruje vlastima i da se sumnja da je to samo propagnda. Bilo je skoro nemoguće tada tako nešto reći. U istoriji izveštavanja sa ratišta, uvek upravo to vidimo: bilo bi zapravo zapanjujuće da nema propagande u pripremama za rat.        Ali, želeo bih da podvučem jednu novu činjenicu, koja se pojavila devedesetih, a to je da novinari nisu toliko naseli na državnu propagandu, već su je sami stvarali. Sami su sebi dali slobodu da predstave stvari na određen način. A to su i priznali. Rekli su: “Priča o Bosni je prosta, to je priča o zlu protiv dobra.” Novinari su onda razmišljali ovako: Ja ću to da sprečim, jer se to zaista događa. Mislim da su to činili zato što su verovali da bi zapadne vlade posle kraja hladnog rata trebalo da vode “moralnu” inostranu politiku, da intervenišu širom zemaljske kugle u interesu ljudskih prava. Mislim da su se neki novinari složili s tim i rekli sebi da je to njihova misija: da iznesu zloupotrebe i ohrabre intervenciju.