Dok se generalni štrajk širio Srbijom brže od epidemije gripa, ili brzinom vesti da je diktator “puk’o k’o zvečka”, jedna mala grupa štrajkbrehera nesmetano je radila svoj posao. Negde na pola puta od izborne krađe do priznavanja pobede Vojislava Koštunice i DOS-a, u zgradi nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća u Novom Beogradu zasedala je, poslednji put u svom mandatu, Komisija Savezne vlade za stambena pitanja. Zapisnik sa ove, sedme po redu, sednice stambene komisije, kazuje da je sastanak završen dodelom dvadesetak stanova i pet stambenih kredita. Ukupno oko 1 150 kvadratnih metara i milion i po dinara kredita. To je ujedno bila i poslednja sednica te grupe kojoj je predsedavao savezni ministar Zoran Vujović (SPS)

      Dok se generalni štrajk širio Srbijom brže od epidemije gripa, ili brzinom vesti da je diktator “puk’o k’o zvečka”, jedna mala grupa štrajkbrehera nesmetano je radila svoj posao. Usred tog meteža, dok je na hiljade đaka napuštalo škole, dok su trgovci zaključavali prodavnice usred radnog vremena, a distributeri bioskope i dok se masa radnika priključivala štrajku protestujući zbog izborne krađe, tog 29. septembra 2000. godine, negde na pola puta od izborne krađe do priznavanja pobede Vojislava Koštunice i DOS-a, u zgradi nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća u Novom Beogradu zasedala je, poslednji put u svom mandatu, Komisija Savezne vlade za stambena pitanja.
       I kao da se na ulicama ne dešava ništa neobično, razmatrala je predloge za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u saveznim organima dodelom stana ili stambenog kredita. Zapisnik sa ove, sedme po redu, sednice stambene komisije, kazuje da je sastanak završen dodelom dvadesetak stanova i pet stambenih kredita. Ukupno oko 1 150 kvadratnih metara i milion i po dinara kredita. To je ujedno bila i poslednja sednica te grupe kojoj je predsedavao savezni ministar Zoran Vujović (SPS).
      
       Izuzimanje, zakup, pa otkup
       Nepuna četiri meseca kasnije, druga grupa ljudi sastavila je izveštaj na više od 50 strana o radu prve grupe. Pet inspektora Savezne upravne inspekcije (Miroslava Đurović, Biserka Marković, Dragana Radovanović, Marta Jelić i Slobodan Macura) dostavilo je svoj izveštaj o nepravilnostima prilikom dodele stanova nadležnim saveznim organima. Ispostaviće se da su na pomenutoj, poslednjoj sednici stambene komisije deljene samo mrvice. Glavnica je odavno bila podeljena.
       Naime, u izveštaju Savezne upravne inspekcije, koji je NIN-u kolegijalno ustupila Televizija B92, koja je i prva objavila podatke inspekcije, pominje se nekoliko stotina stanova koji su tokom druge polovine devedesetih prešli iz državne u privatnu svojinu, po, najblaže rečeno, čudnim kriterijumima.
       Ta brojka je, međutim, samo vrh ledenog brega, ako se zna da je na početku raspada druge Jugoslavije, savezna država raspolagala sa više od 12 000 stanova i vila, a danas ta imovina nije veća od nekoliko stotina stanova i kuća. Ako se ima u vidu da je reč uglavnom o nekretninama veće kvadrature (u proseku oko sto kvadratnih metara) na ekskluzivnim lokacijama u Beogradu, gde kvadratni metar sada u proseku vredi oko 1 500 evra, dolazi se do podatka da su tokom poslednje decenije funkcioneri bivšeg režima međusobno podelili više od milijardu i po evra u nekretninama.
       Potvrđujući da je bilo velikih zloupotreba prilikom dodele stanova funkcionerima savezne države, još uvek aktuelni savezni ministar policije i predsednik Komisije Savezne vlade za stambena pitanja Zoran Živković rekao je da je samo iz Fonda Diplomatsko-stambenog preduzeća (“Dipos”) od 1996. do 2000. godine izuzeto 259 stanova i vila, odnosno oko 32.000 kvadratnih metara, čija je vrednost oko 60 miliona evra.
       Budući da su nekretnine iz Fonda “Diposa” imale strogo određenu namenu, bivši režim je morao da nađe način da zaobiđe zakon. Tako je, kako kažu u Saveznoj direkciji za imovinu, jedan deo zgrada iz Fonda “Diposa” izdvojen i prenet u opštu imovinu savezne države ili republike.
      
       Strahoviti pritisci
       I Miloš Lončar, bivši direktor “Diposa”, protiv koga je podneta i krivična prijava zbog zloupotrebe položaja, u intervjuu “Blicu” januara 2001. godine, tvrdio je da su na njega vršeni “strahoviti pritisci da se pojedini stanovi i kuće izuzmu iz Fonda i daju Saveznoj ili republičkoj vladi za određene namene”. Lončar je za to optužio predsednike stambenih komisija Savezne vlade Vuka Ognjanovića, Jugoslava Kostića i Zorana Vujovića.
       Vile koje su na taj način izuzete iz Fonda “Diposa”, potom su davane u zakup kao obične stambene jedinice. Naime, zakupci stanova imali su pravo da otkupe stanove, ali ne i kuće. Ta činjenica je, međutim, ignorisana, pa su mnogi kuće na Dedinju otkupili kao stanove, što znači da prilikom otkupa podrumi, tavani i dvorišta nisu uopšte uzimani u obzir, već se računala samo korisna stambena površina. Međutim, na tržištu nekretnina tavanski prostor i okućnica znatno podižu vrednost kuće, pa su povlašćeni funkcioneri kasnije, prilikom preprodaje tih vila, ostvarili i zavidan profit.
       Primera radi, bivši ministar inostranih poslova Živadin Jovanović je najpre iz svog trosobnog stana u Baštovanskoj ulici prešao u vilu od 374 kvadrata u Ulici generala Save Grujića, koja je izuzeta iz Fonda “Diposa” i, kako piše u izveštaju inspekcije, predata Jovanoviću. Jovanović je, izgleda, i tu vilu zamenio za veću, budući da se u telefonskom imeniku za njegovo ime vezuje adresa Čakorska 8, gde se takođe nalazi vila izuzeta iz Fonda “Diposa”, ali od 390 kvadrata. Međutim, u izveštaju inspekcije, za kuću u Čakorskoj piše da je na osnovu odluke Stambene komisije Savezne vlade od 6. avgusta 1998. godine, zamenjena za tri stana, ali se ne navodi kome je data, niti ko je dao stanove u zamenu.
       Jovanoviću je posle 5. oktobra razrezan porez na ekstraimovinu od 300 hiljada evra, što je ovaj bivši državni činovnik i platio, nikad ne objasnivši poreklo novca. Izvor NIN-a tvrdi da je Jovanović prodao kuću u Čakorskoj, čija je cena na tržištu nekretnina veća od milion evra. Nije teško izračunati da je bivšem ministru ostalo nešto i za “crne dane”.
       Vile iz Fonda Diposa dodeljivane su i drugim manje ili više poznatim funkcionerima bivšeg režima, ali i privatnim firmama. Neki od njih našli su se na udaru Zakona o porezu na ekstraprofit, ali mnogi su se provukli nekažnjeno.
       U Saveznoj direkciji za imovinu tvrde da su posle 5. oktobra 2000. godine pokušali da spasu što se spasti može, te da su Skupštini Srbije podneli zahtev za tumačenje zakona, kako bi se utvrdilo da li se kuća po zakonu može tretirati kao stan, ali je odgovor bio da savezni državni organ ne može da podnosi takvu inicijativu, već da to pitanje može da postavi neko od poslanika. Čini se da nijedan od 176 poslanika koalicije koja je pobedila na republičkim parlamentarnim izborima decembra 2000. nije imao volje za tako nešto, pa je i ta šansa propuštena.
      
       Vujovićev primer
       Rupa u zakonu pronađena je i kada su u pitanju stanovi. Naime, budući da je savezna država raspolagala znatnim brojem službenih stanova, namenjenim funkcionerima na radu u Beogradu, “Vlasi su se dosetili” da im promene namenu. Najčešća promena namene, kako nam je objašnjeno u Saveznoj direkciji za imovinu, bila je pretvaranje službenog stana u porodični. Tako preimenovani stanovi davani su u zakup na neodređeno vreme sa pravom otkupa po beneficiranim cenama. Zakupci su to pravo obilato koristili.
      
       A koliko su cene bile beneficirane, možda najbolje svedoči primer bivšeg predsednika Stambene komisije, nekadašnjeg saveznog ministra i člana IO GO SPS Zorana Vujovića, koji je, prema rečima ministra Živkovića, svoj petosobni stan od 180 kvadrata u centru Beograda, otkupio za 7 000 evra, od čega mu je 5 000 dodeljeno kao stambeni kredit. Treba li reći da je Vujoviću stan dodelila Komisija na čijem je čelu bio.
       Vujovićev primer istovremeno odlično pokazuje kriterijume po kojima su deljeni stanovi.
       Prema izveštaju Savezne inspekcije, Vujoviću je najpre 1995. godine dodeljen trosoban službeni stan od 84 kvadratna metra u Dobračinoj ulici u Beogradu, uz uslov da Komisiji za stambena pitanja ustupi stan od 60 kvadrata u Užicu. Međutim, 1999. godine je iz rešenja o dodeli stana izbrisana obaveza vraćanja viška stambenog prostora kao uslova za dobijanje stana u Dobračinoj. U januaru 2000. godine, Vujović najpre zaključuje ugovor o zakupu, a potom i o otkupu novog petosobnog stana u Ulici Dušana Bogdanovića, koji će koristiti sa suprugom. Inspektori, međutim, nisu pronašli zapisnik koji bi potvrdio da je Vujović pre useljenja u novi stan, vratio državi ranije dodeljeni trosoban u Dobračinoj.
       Vujović nije zaboravljao ni svoje najbliže saradnike, pa je Stambena komisija na čijem je čelu bio, dodelila i njegovom vozaču Milenku Ćitiću, stan od 50 kvadrata u centru Beograda, iako je Ćitić, kako se navodi u izveštaju inspekcije, već bio vlasnik dvoiposobnog stana u Zemunu.
       Gde nije bilo stanova, problem se rešavao stambenim kreditima, pri čemu uglavnom nije bilo kontrole da li se dobijena sredstva namenski troše, a nije bilo ni jasno utvrđenih kriterijuma za dodelu kredita.
       O tome, možda, najbolje svedoči primer bivšeg saveznog ministra pravde iz redova radikala Petra Jojića. Njemu je Vujovićeva komisija u julu 2000. godine dodelila stambeni kredit od četiri miliona dinara s rokom otplate od 40 godina. Po ugovoru koji je sklopio sa Saveznom direkcijom za imovinu, Jojić nije dužan da vrati celu sumu, već 2,8 miliona dinara, pošto mu se 1,2 milion odbija na račun doprinosa za stambenu izgradnju. Jojić je, kako piše u izveštaju Savezne inspekcije, kredit za rešavanje stambenog pitanja uzeo da bi izgradio kuću od 350 kvadratnih metara u Pančevu. Treba li reći da je i Milan Tadić, koji je bio direktor Savezne direkcije za imovinu, pola godine ranije od Stambene komisije dobio stan od 125 kvadrata u centru Beograda.
       Vujovićev i Kostićev učinak su međutim, samo kap u moru. Za mnoge stanove ne postoji nikakva dokumentacija. Advokat Milenko Radić podseća da je pre nekih osam godina Savezna služba društvenog knjigovodstva izvršila kontrolu i utvrdila da je nestalo oko 4 000 stanova, odnosno da za njih nema nikakvih podataka.
       I u izveštaju Savezne upravne inspekcije navodi se da “u Komisiji Savezne vlade za stambena pitanja ne postoji evidencija o službenim stanovima, tako da se ne zna stvarni broj službenih stanova, kao ni broj stanova kojima je ranijih godina promenjena namena”.
       Podatak da većina funkcionera bivšeg režima i dalje živi u stanovima do kojih nisu došli legalnim putem, navodi na zaključak da državni paravan još uvek postoji. Zoran Živković, ali i nekadašnji šef poslaničke grupe DOS-a u Veću građana Savezne skupštine Vladan Batić, za to krive koalicione partnere iz Crne Gore. Preciznije rečeno, iz SNP-a.
       Prema Živkovićevim rečima, za rešavanje problema nezakonite raspodele stanova bile su nadležne stambena i administrativna komisija Savezne vlade. Prva, za stanove koji su nezakonito dodeljeni, a druga za one koji su i nezakonito nabavljeni. Međutim, ako se zna da su komisije sastavljene paritetno, pola članova je iz Srbije, a pola iz Crne Gore, te da među onima koji su po čudnim kriterijumima dobili stanove ima dosta funkcionera SNP-a, koji su ranije bili Miloševićevi koalicioni partneri, onda je jasnija Živkovićeva rečenica da je “kod članova komisija iz Crne Gore bilo manjka volje da se ta tema otvara”. Istine radi, nije poznato ni da su srbijanski članovi ovih dveju komisija preterano glasno insistirali na otvaranju tog pitanja. Tako je amnestija zakačila i funkcionere iz redova JUL-a, SPS-a i radikala, budući da se nije moglo raspravljati o njihovim stanovima, a da se ne pomene SNP.
       Epilog ovog kompromisa jeste činjenica da je za ove dve godine, koliko je Savezna vlada upoznata sa stambenim mahinacijama prethodnog režima, nadležnom saveznom javnom pravobraniocu Nikoli Bulatoviću dostavljeno samo devet zahteva za podizanje tužbi protiv funkcionera koji su u prethodnom periodu dobili stanove.
       Bulatović kaže da je podneo tužbe za svih devet predmeta koji su mu dostavljeni, ali napominje da su, sudeći prema izveštaju saveznih inspektora, nadležni organi mogli da mu dostave i više zahteva za tužbe.
       Dodatnu sumnju u postojanje ozbiljne namere saveznih vlasti da se pozabave ovim problemom budi i činjenica da se od pomenutih devet zahteva za poništenje ugovora, pet odnose na funkcionere iz Crne Gore i svih pet su, kako tvrdi Bulatović, iz DPS-a.
      
       Ko vraća stanove
       Bulatović ukazuje na još jednu čudnu okolnost. Iako u izveštaju Savezne inspekcije piše da će inspektorat naložiti otklanjanje konstatovanih nepravilnosti, to nikad nije učinjeno. Da jeste, smatra Bulatović, bilo bi više zahteva za poništenje ugovora o dodeli stana. U međuvremenu, svih pet saveznih inspektora, koji su sastavili izveštaj o nepravilnostima, premešteno je iz Saveznog upravnog inspektorijata na druga radna mesta.
       Šef Savezne upravne inspekcije, koja se takođe ukida, Dragan Bogavac, uoči polaska za Crnu Goru, samo je kratko rekao da je inspekcija obavila svoj deo posla, a da je ostalo na Stambenoj komisiji.
       Predsednik te komisije Zoran Živković izneo je drugačije podatke od Bulatovića. Prema njegovim rečima, Stambena komisija je donela 10 rešenja o oduzimanju stanova i 29 rešenja o poništavanju rešenja o dodeli stanova. On, međutim, nije rekao da li su ta rešenja komisije realizovana, odnosno da li su ti stanovi sada ponovo u rukama države.
       Ipak, sudbina nezakonito dodeljenih stanova i vila mogla bi da bude odlučena u narednih pola godine. Naime, Zakon o sprovođenju Ustavne povelje predviđa da se u roku od šest meseci utvrdi imovina državne zajednice koja je neophodna za funkcionisanje njenih institucija i Vojske Srbije i Crne Gore. U naredna dva meseca trebalo bi da bude formirana i komisija koja će utvrditi obim te neophodne imovine, kao i način raspodele preostale imovine. Biće zanimljivo brojati funkcionere koji će morati da se odreknu svojih stanova u korist nove državne zajednice. Naravno, pod uslovom da opet ne dođe do nekog kompromisa u interesu opstanka nove državne tvorevine.
      
       MILORAD VESIĆ