Postoje ljudi koji su bili u zloglasnom bloku C, živi svedoci koji su čak kovali mrtvačke sanduke. Za mnoge će biti iznenađujući podatak da je 90 odsto tih svedoka pristalo da svedoči

      Tri meseca po izricanju oslobađajuće presude na suđenju osmorici bivših vojnih policajaca optuženih za ratne zločine počinjene polovinom 1992. godine u logoru u ratnoj luci Lora, kod Splita, Vrhovni sud Hrvatske dobio je priliku da odluči da li će se otkriti istina, koja je na procesu u Splitu prosto preskočena. Zamenik županijskog državnog tužioca u Splitu Mikele Skićimaro uputio je, preko županijskog suda, žalbu Vrhovnom sudu Hrvatske na presudu sudije Slavka Lozine, koji je osmoricu bivših vojnih policajaca oslobodio svake odgovornosti za zločine nad zatvorenicima u Lori.
       O pozadini procesa, razlozima zbog kojih je splitsko tužilaštvo odlučilo da se obrati Vrhovnom sudu Hrvatske, argumentima žalbe i izgledima da se na eventualnom novom procesu utvrdi istina, za NIN govori Tonči Majić, prvi čovek Dalmatinskog komiteta za ljudska prava, čije su krivične prijave pre više od dve godine i pokrenule “slučaj Lora”.
       - U hrvatskom državnom tužilaštvu i Dalmatinskom komitetu za ljudska prava, takva presuda bila je očekivana. Kada smo u Komitetu shvatili da će sudija Lozina, i pored siline dokaza, presuditi kako je presudio, jedino nam je preostajalo da zaključimo da na ovakvom suđenju nipošto ne smemo bez potrebe da ‘potrošimo’ dragocene svedoke. Tako smo rešili da se orijentišemo na poništenje presude, pa onda da vidimo šta može da se učini na ponovljenom procesu.
       Kada je sudija između četrdesetak svedoka iz Srbije i BiH odlučio da pozove samo petoricu, i to upravo one koji nisu bili očevici ubistava civila za koje se sudilo, postalo je jasno da oni treba da posluže samo da bi dali legitimitet jednoj cirkuskoj predstavi. Nakon što je sud odustao od većine svedoka, Dalmatinski komitet je iskoristio uticaj koji ima na mnoge svedoke iz BiH i Srbije, apelujući na njih da se pod ovim okolnostima ni po koju cenu ne pojave pred županijskim sudom u Splitu. Na svu sreću, jednako je procenjeno i u Komitetu Vlade SR Jugoslavije za prikupljanje podataka o zločnima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, s kojim učestalo kontaktiramo, pa su oni isto sugerisali i delu svedoka u Srbiji, na koje oni imaju uticaj.
       Državno tužilaštvo Hrvatske, istina, ne sme ovako otvoreno da pokaže svoje namere, ali je zato nedvosmisleno pokazalo, kako potezima koje je povlačilo tako i onima koje nije htelo da povuče, da šansu za Loru vidi upravo u miniranju Lozinog postupka. Zato nepojavljivanje tih pet svedoka iz SRJ smatramo zajedničkom pobedom, kojom je osujećena namera hrvatskog sudije da providnom pokušaju prevare da privid suđenja.
      
       Dalmatinski komitet za ljudska prava je među prvima ukazao da sudija Slavko Lozina ne radi dobro svoj posao?
       - Dalmatinski komitet i ja lično, još pre početka suđenja, bili smo uvereni da je moguće dokazati istinu bez obzira na izbor sudije kakav je Slavko Lozina. Ali, veoma brzo smo shvatili, posmatrajući njegove poteze, da on jednostavno ne želi svedoke izvan Hrvatske i da čini sve kako bi obezvredio one koji bi se eventualno pojavili. To je bilo jasno ne samo zato što je svedoke iz Jugoslavije pozivao bez ikakvih sigurnosnih garantija, već i kasnije, kada je planirao da svaki takav svedok pri davanju izjave, odgovara na pitanja tužbe ili odbrane isključivo posredstvom sudskog prevodioca za srpski jezik. To nije moglo imati za cilj ništa drugo nego da dekoncentriše svedoka te da smeh publike, koji bi “prevođenje” neminovno izazvalo, omalovaži i gurne u drugi plan opisa najstrašnijih nedela.
      
       Šta vi očekujete od ponovljenog suđenja?
       - Ovoga puta na suđenju moraju biti saslušani svi relevantni svedoci, a kada to kažem ne mislim samo na svedoke iz Srbije, već i na oko 30 svedoka iz Trebinja, odnosno Bosne i Hercegovine. Da podsetim, osmorici vojnih policajaca sudilo se zbog zločina nad dva civila, ali ne i za zločine protiv vojnih zatvorenika. Da je suđenje krenulo regularno, nema sumnje da bi optužnica bila proširena na niz drugih nedela, na nove počinioce i naredbodavce. U zatvoru Lora najstrašnije su prolazili vojnici iz Crne Gore, potom piloti ondašnje JNA, pa Trebinjci i civili sa Kupresa. Zapravo, među Crnogorcima i nema svedoka, jer su svi pobijeni, ali zato postoje ljudi iz Trebinja koji mogu da svedoče o tome. Postoje ljudi koji su bili u zloglasnom bloku C, živi svedoci koji su čak kovali mrtvačke sanduke. Za mnoge će biti iznenađujući podatak da je 90 odsto tih svedoka pristalo da svedoči, a složićemo se da takva svedočenja imaju neuporedivo veću težinu od onih pisanih.
       Najzad, svedočila su i dva hrvatska vojna policajca. Mario Barišić, koji je 1992. godine bio komandant vojne policije u Šibeniku i Milorad Pajić, njegov zamenik, posetili su zatvor Lora. Pod utiskom stravičnih scena koje su tamo videli, uspeli su da postignu da ih primi Franjo Tuđman, koga su o svemu izvestili. U još nerazjašnjenim okolnostima, za koje Barišić dokazuje da su bile planirane, on i Pajić su, vraćajući se iz Zagreba, doživeli tešku saobraćajnu nesreću. Ostali su živi zahvaljujući samo velikoj sreći. Barišića to ipak nije uplašilo, svedočio je i namerava ponovo da svedoči, a trenutno je pod policijskom zaštitom.
      
       Ali, ako se i ponovljeno suđenje poveri nekom novom Slavku Lozini?
       - Nije isključeno, no ne nalazim da bi im to bio pametan potez. Naime, pokuša li hrvatsko pravosuđe da nam ponovo podmetne lakrdijaša umesto sudije, a sprdanje sa žrtvama umesto fer suđenja, učinićemo sve da oni opet ne dobiju svedoke. Ako pak misle da su sami sebi dovoljni, priuštićemo im priliku da se samozadovolje, kao šta smo im upravo sad bili napravili. Naposletku ćemo videti kome će ovo pre da dosadi, ali i koga će ovo više da košta.
       Da će suđenje, kad počne, proteći bez većih problema garant je pre svega rešenost državnog tužioca Mladena Bajića da stvari istera na čistac. Sticajem okolnosti znam da je Bajić, koji je i inicirao istragu o Lori, zbog ovog slučaja istrpeo zaista velike pritiske. Najpre su mu pretili smrću, potom pokušavali da ga podmite. Pominjao se čak automobil marke “BMNj”, koji je navodno trebalo da dobije ukoliko vrati uslugu. Kad sve to nije pomoglo, na kraju je, i to više nije nikakva tajna, bila organizovana grupa koja je trebalo da ga likvidira. Znaju se čak i imena nesuđenih egzekutora.
      
       A šta kažete na mišljenja da je pravo suđenje za događaje u Lori prevashodno potrebna politička volja? Da li ona postoji u Hrvatskoj?
       - Istina je da većina političara u Hrvatskoj ne želi ovu istragu zato što bi se došlo i do nekih od njih. Ne možda kao naredbodavaca, već kao ljudi koji su nešto znali, a o tome su ćutali. Svetla figura u ovoj situaciji je, reklo bi se, Stipe Mesić. Naime, advokati optuženih pokušali su da dezavuišu vrlo neugodnog svedoka, Marija Barišića, kao čoveka koji je zbog posttraumatskog sindroma navodno “prolupao”, pa sada - “izmišlja događaje”. Pri tom su, kao primer, navodili njegovu sumnju, odnosno teoriju po kojoj je saobraćajna nesreća, koju su on i njegov kolega Pajić doživeli na povratku od Tuđmana, bio zapravo pokušaj ubistva. U tom trenutku, u Mesićevom kabinetu se “nekako pronašao” stenogram sa sednice moćnog Veća za nacionalnu sigurnost Franje Tuđmana, iz 1993, iz kojeg se nedvosmisleno vidi da je tadašnji državni vrh, dok su se dva poštena policajca spremala natrag u Šibenik, odlučio da budu “likvidirani”. Ovaj obimni stenogram deo je krivičnog spisa slučaja Lora, a advokati odbrane su ostali bez “slamke” u koju su polagali velike nade.
      
       Krivične prijave Dalmatinskog komiteta za ljudska prava otvorile su slučaj Lora. Kako je počela čitava priča o zločinima u tom zatvoru?
       - Negde 1992-1993. godine javila mi se ćerka čoveka, koji živi u Hrvatskoj s pitanjem da li bismo mogli da im pomognemo. Njen je otac bio otet i odveden u Loru, gde je bio žrtva najgorih mučenja. On je već vrlo opširno i detaljno opisao šta je prošao tokom petnaestak dana u Lori i za me je to bio prvi susret sa šokantnim opisom nečega za šta tada nisam ni sanjao da je više-manje standardni tretman zatvorenika u tom mučilištu. No, porodica je bila prestravljena i molili su da te podatke ne objavljujemo. Samo da pomenem, opisao je niz strahota od kojih je teranje da jede vlastiti izmet bilo najmanje strašno. Nekoliko godina kasnije, 1996, u Parizu, sreo sam se sa gospođom iz jedne međunarodne humanitarne organizacije koja mi je dala kopije izjava još nekih svedoka. Iako smo sada već imali pet-šest vrlo ozbiljnih svedočenja, nismo ni pomišljali da ih damo Tužilaštvu. Naprosto, u Tuđmanovo vreme, ne bismo imali nikakvog izgleda za uspeh. Međutim, prikupljanje novih dokaza, odnosno pronalaženje novih svedoka, na čemu smo se posebno angažovali nakon službene obnove istrage 2000. godine, išlo je veoma teško. Iz nekog razloga, i vlasti i nevladine organizacije u Srbiji nisu pokazivale spremnost za saradnju. Razlog je po svoj prilici bio mešavina opreza, nepoverenja u hrvatsko pravosuđe i nerealno očekivanje da će slučaj preuzeti Hag. Ipak, imao sam sreću, i za to treba da zahvalim direktoru “Veritasa” Savi Štrpcu, što me povezao s Milanom Mićićem, nekadašnjim pilotom JNA koji je u Lori proveo četiri meseca. Zahvaljujući uvažavanju koje su prema njemu gajili svi bivši logoraši iz Lore, Mićićeva preporuka preko noći mi je otvorila put do bivših zatvorenika, najpre u Srbiji, zatim u BiH i Crnoj Gori. Gotovo svi svedoci na koje me uputio čak su dali pisane izjave da su spremni da dođu i svedoče u Splitu. U nekoliko meseci prve polovine 2002. godine, situacija u slučaju Lora iz temelja se promenila.
       Naime, prisetimo se, u Hrvatskoj živi tek svaki deseti bivši zatvorenik iz Lore, a pošto će oni ostati ovde da žive, imaju razloga za strah, tim više što im se pre početka suđenja učestalo pretilo. Bilo je s njima i drugih problema. Na primer, Đorđe Katić, jedan od preživelih logoraša detaljno je opisao kako su ga sve mučili, čak je odmah po izlasku iz Lore fotografisao svoje crne, modre i ljubičaste “modrice”, ali nije mogao da se seti nijednog imena čuvara koji su ga zlostavljali. Dakle, slučaj najvećim delom počiva na svedocima iz “inostranstva”.
      
       Istražujući događaje u zatvoru Lora, šta je sve otkrio Dalmatinski komitet za ljudska prava?
       - Na osnovu izjava svedoka bilo je očigledno da su ljudi koji su bili smešteni u ovom zatvoru sistematski ponižavani i mučeni. Laici su uvereni da je ratni zločin samo ubijanje i sakaćenje zarobljenika. Ne, prema definiciji, ratni zločin je i sistematsko ponižavanje zatvorenika. Znači, čak i da niko nije bio ubijen, čuvari i naredbodavci odgovarali bi kao ratni zločinci i zbog svakodnevnog uterivanja zatvorenika u kućice za pse, primoravanja da laju, da pevaju ustaške pesme ili pozdravljaju fašističkim pozdravima. Ali, bilo je i mnogo gorih stvari. U Lori su ljudi sistematski maltretirani, terani da seksualno opšte među sobom, a zatim i ubijani. Sve su to užasne stvari.
      
       Prema podacima vašeg komiteta, koliko je ljudi prošlo kroz taj logor i koliko ih je ubijeno?
       - Prema podacima vojne policije u periodu od 1992. do 1997. godine kroz ovaj zatvor je prošlo 1 005 osoba, a za istragu su posebno bitni oni koji su bili zatvoreni u prvoj polovini 1992. godine, i koji su tog avgusta razmenjeni u Nemetinu. Posebnu grupu među njima čine civili sa Kupresa koje je hapsila regularna hrvatska vojska, prebacila ih preko državne granice i zatvorila u vojni zatvor. Hrvatska će imati problem da objasni kako su se i zašto oni ovde našli, a posebno kako se njena vojska, koja ih je zarobila, uopšte našla u Bosni. Kada je reč o broju ubijenih postoji nekoliko podataka. Na listi koju je dostavio Komitet Vlade SR Jugoslavije za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, nalaze se imena, prezimena i drugi podaci za oko 40 ubijenih u Lori. Jedan vaš kolega, koji godinama istražuje slučaj, ima listu sa oko 70 imena žrtava Lore. Istina je verovatno negde u sredini.
      
       ĐORĐE BAROVIĆ