NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sila na ulicama

Amerika je vidno zabrinuta zbog masovnih antiratnih demonstracija širom sveta, ali ne toliko da bi odustala od planova za napad na Irak. Zato Evropljanima, pogotovu onima koji se najviše protive novom ratu, preostaje samo da se toj činjenici što pre prilagode

      Kad su se proteklog vikenda milioni ljudi u svetskim metropolama, poput Njujorka, Londona, Rima, Berlina, Pariza, Sidneja... slili u protestne antiratne povorke zbog priprema za napad na Irak, mnogi su se svetski lideri i političari našli u čudu. I, svi su, naravno, požurili da se zapitaju: šta to znači? Objašnjenja mogućih uzroka i prirode ovog novog globalnog fenomena su različita, ali sva ipak imaju jedan zajednički imenitelj koji je najplastičnije sažeo komentator “Njujork tajmsa”, Patrik Tejlor, ocenjujući da su na našoj planeti preostale još samo dve supersile: SAD i svetsko javno mnjenje!
       Sada je, stoga, prirodno da se postavi i pitanje - ko je jači? Zvanična Amerika, koja i dalje gori od želje da istrese krstareće rakete na Bagdad i avionima preore biblijske pejzaže između Tigra i Eufrata, ili svi oni nebrojeni anonimni pripadnici “civilnog društva” ovog sveta, koji prednost daju nenasilnim metodama, čak i kada imaju posla sa okrutnim i opasnim diktatorima poput Sadama Huseina?
       Američki predsednik Džordž Buš je, kažu, bio zatečen i zbunjen reakcijama svetskog javnog mnjenja. Naročito masovnošću i intenzitetom antiratnih protesta u Velikoj Britaniji, gde se čak i dobar deo političkog vrha vladajuće Laburističke partije svrstao u antiratni tabor, čime je njegov glavni i najverniji saveznik Toni Bler doveden u krajnje nezavidan položaj.
      
       Popustila osovina
       I u samom Vašingtonu izašla je na videlo nova pukotina: pripadnici starije generacije političara i vojnika, koji su omirisali Vijetnam i još pamte gorčinu rata za koji ne postoji neophodna podrška domaćeg javnog mnjenja počeli su ponovo da upozoravaju predsednika da sa konačnom odlukom ne žuri. Tipičan primer takvog obrasca ponašanja je, recimo, bivši general a danas američki državni sekretar Kolin Pauel, koji je u strahu od sučeljavanja sa svetskim javnim mnjenjem i rastućim talasom globalnog antiamerikanizma, čini se, ponovo postao zagovornik prilagođavanja američke taktike “novim okolnostima”. Što u ovom slučaju, praktično, znače zalaganja da se Vašington više ne hvali na sva usta kako može i sam da se obračuna sa Sadamom Huseinom, kako najmoćnija sila sveta ne mora da se beskrajno zamajava sa tvrdoglavim članicama Saveta bezbednosti UN i kako američkom predsedniku za konačnu odluku o napadu na Irak nije potrebna prethodna dozvola u vidu neke nove rezolucije u tom telu, budući da to po važećoj proceduri nije moguće postići bez izričitog pristanka Francuske, Rusije i Kine...
       Čudo se, ipak, nije dogodilo. Protesti su, ma koliko masovni, bili mirni i - sva je prilika - bez onog specifičnog potencijala neophodnog da se promeni svet. Američki predsednik Džordž Buš zato, očito, nije odustao od planova za napad na Irak. Ranije planirani datum napada je možda malo pomeren, za nedelju-dve, ali je i dalje verovatno da će se to odigrati pre kraja marta. Baš kao što se i pre četiri godine napad na Jugoslaviju odigrao u poslednjoj nedelji marta... Uostalom, ni lideri evropskih desničarskih vlada, kao što su italijanska, španska, portugalska i u dobroj meri holandska i danska, koje su takođe (kao i Britanija) solidarne sa Amerikom, nisu pod pritiskom javnog mnjenja i građanskog nezadovoljstva ni za jotu izmenile svoja stanovišta.
       Pre bi se, zapravo, moglo reći da je antiratna “osovina” na čelu sa Nemačkom i Francuskom, pošto je - u uličnim protestima i u političkim strukturama NATO-a - odmerila snage sa Vašingtonom i ostalim zagovornicima rata, počela da popušta. Bilo je, naime, vrlo ilustrativno da je vlada nemačkog kancelara Šredera, u vreme dok su se ulicama Berlina valjale najmasovnije antiratne povorke, učinila značajan ustupak Americi i odustala od protivljenja da se Turska zajedničkim snagama dodatno naoruža, što je bila cena turskog pristanka da se uključi u rat protiv Iraka.
       Francuska je, izgleda, otišla i korak dalje. U isto vreme dok se francuski ministar spoljnih poslova Dominik de Vilepin vatrenim govorom u Narodnoj skupštini u Parizu solidarisao sa antiratnim demonstrantima, jedan francuski nosač aviona pristigao je u Persijski zaliv i usidrio se baš na mestu koje je odranije (u važećim ratnim planovima) bilo predviđeno za njega... Objašnjenje je, istina, glasilo da je reč o “rutinskoj vežbi” i da prisustvo tog francuskog nosača aviona u zoni budućih ratnih dejstava još ne znači da će Francuska zajedno sa Amerikom i Velikom Britanijom učestvovati u ratu protiv Iraka... Bio je karakterističan i nastup francuskog ambasadora u Vašingtonu Žana-Davida Levita, na američkoj TV mreži Si-En-En proteklog vikenda. Ambasador je, naime, uporno uveravao gledaoce da je Francuska uvek bila lojalni saveznik Amerike, i da će to biti i ubuduće, jer ona ne zaboravlja pomoć koju je Amerika pružila Francuskoj u dva svetska rata u proteklom veku. “Uostalom, Francuska je, rame uz rame sa Amerikom, učestvovala i u onom prethodnom ratu u Persijskom zalivu”, naglasio je ambasador. Propustio je, jedino, da podseti da se zvanični Pariz i tada dugo dvoumio i da je tek nekoliko sati pred početak američkog napada odustao od zalaganja za miroljubivo rešenje kuvajtske krize...
       Popustila je, konačno i Belgija, čija je vlada prva neočekivano odbila da učestvuje u dodatnom naoružavanju Turske, zapretivši vetom u Savetu NATO-a, uz tvrdnju da se tu radi o otvorenim pripremama za rat protiv Iraka, a da ova zemlja u takvom ratu (“zbog dominacije i nafte”) ne želi da učestvuje. Jer, brzo će se ispostaviti da je inače tanka vladajuća koalicija u Belgiji ovim “marketinškim” potezom već ostvarila željeni cilj, tj. političku promociju uoči vanrednih izbora koji je čekaju već za koji dan i da nema potrebe da ulazi u dodatne rizike kakve bi podrazumevala ozbiljnija konfrontacija sa Amerikom...
       Drugim rečima, prošlonedeljni masovni antiratni protesti na ulicama velikih gradova Amerike, Evrope i dobrog dela ostalog sveta nisu odigrali ulogu koja bi se mogla porediti sa ulogom protesta iz 1989. godine u istočnoj Evropi, kada se raspao Varšavski pakt (“istočni blok”) i komunistički svet... Naprotiv, NATO je uspeo da preživi i ovaj izazov, da konsoliduje svoje redove i svet je zato posle svega, verovatno, za korak bliži novom ratu... Samo još, valjda, Sadam Husein veruje da bi ga građanski protesti i mirovni pokreti mogli spasti i da će činjenica da toliki ljudi u svetu žele da se izbegne prolivanje krvi nevinih ljudi imati nekakvog uticaja na njegovu konačnu sudbinu...
      
       Evropski kompromis
       I ozbiljno uzdrmana Evropska unija uspela je, u pet minuta do 12, da spase obraz i sačuva barem privid kakvog-takvog jedinstva u svojim redovima u odnosu na iračku krizu i suštinske dileme: ratovati ili ne, solidarisati se bezrezervno sa Amerikom, ili joj se suprotstaviti?
       U zajedničkoj kompromisnoj rezoluciji usvojenoj u ponedeljak na vanrednom samitu EU u Briselu (kojem su, kao gosti, prisustvovale i zemlje-kandidati za prijem) rat se, ipak, ne isključuje, ali se kaže da je to “poslednje sredstvo”. Nakon silnih svađa, u kojima su protivnici ratne opcije najviše insistirali na dodatnom vremenu za inspektore koji traže zabranjeno oružje, prihvaćena je formula po kojoj inspektori ne mogu nastaviti svoj posao “u nedogled” ako Bagdad bude i dalje odbijao da sa njima sarađuje.
       Postavljeno je, odmah, pitanje - treba li rok koji bi bio ostavljen inspektorima nečim ograničiti, precizirati? Naravno, jedni su bili za, drugi protiv. Na kraju je, ipak, iz finalne verzije dokumenta izbačena rečenica u kojoj se kaže da “vreme ističe”.
       Amerikanci sad mogu da budu zadovoljni rezolucijom EU, jer ona otvara mogućnost za sve opcije, uključujući i ratnu. “Bagdad ne treba da ima nikakvih iluzija. On se mora razoružati i u potpunosti sarađivati”, kažu članice EU. I, zaključuju: “Mi smo odlučni da sarađujemo sa svim svojim partnerima, a naročito sa SAD, u cilju razoružanja Iraka, za mir i stabilnost u regionu.”
       Po principu “i vuk sit i ovce na broju”, grčki ministar inostranih poslova i predsedavajući EU Jorgos Papandreu mogao je na kraju da objavi kako će evropska “petnaestorica” i dalje u svemu slediti “jedinstvenu” spoljnopolitičku liniju, a francuski predsednik Širak da saopšti da je “mini-kriza” zbog Iraka u redovima EU “prevladana”. To, međutim, nije omelo nemačkog kancelara Gerharda Šredera da kaže kako - ma šta da se dogodi - Nemačka neće učestvovati u ratu protiv Iraka. Ili Francusku, da nagovesti kako i dalje ne isključuje mogućnost da u Savetu bezbednosti UN stavi veto na odluku o napadu na Irak ukoliko nađe da za to nema opravdanja.
       Posle svega, Žak Širak nije ni pokušavao da prikrije nezadovoljstvo ponašanjem nekih “novih Evropljana”, zemalja-kandidata za prijem u EU (izričito je pomenuo Bugarsku i Rumuniju), koje su bezrezervno podržale Ameriku i njene ratne planove. “Ako je neko želeo da pokvari svoje šanse za prijem u EU, ovo je bio najbolji način da se to postigne...”, odbrusio je francuski predsednik posle burne prošlonedeljne rasprave u Briselu.
       Jednostavnije rečeno, sve su opcije još u igri, svi još kalkulišu i preračunavaju se, ali je samo jedno, potpuno izvesno: početak rata se bliži i sad svima samo preostaje da se prilagode toj činjenici.
      
       STEVAN NIKŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu