NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Autorski teatar

NASLOV: Govornica
PISAC: Jagoš Marković
REDITELj: Jagoš Marković
POZORIŠTE: Jugoslovensko dramsko pozorište

      Po analogiji s onim što se svojevremeno događalo u našem filmu, kada su se mnogi režiseri radikalno odricali svake saradnje sa scenaristima, odluka Jagoša Markovića da na scenu postavi svoj komad “Govornica” deluje kao nastojanje da se kod nas osnaži “autorsko pozorište”, u kojem reditelj preuzima ingerencije dramskog pisca.
       Naravno, možemo jedino nagađati koliko će Jagoš Marković ići tim putem, da li će on možda postati i relevantan dramatičar. Ono što ne spada u oblast pretpostavki, jeste da ovaj njegov pokušaj nije doneo ništa odista značajno ni s književnog ni s pozorišnog stanovišta. Očigledno napisana u duhu ideja i oblika afirmisanih u pozorištu apsurda, “Govornica” nas podseća da Beket i njegova škola nisu samo unosili dragocene inovacije u moderan evropski teatar, već i da su na neki način označavali i vrhunac i kraj književnog pozorišta iz XIX veka. Potvrdu za to nalazimo u tome što u ovom komadu, čija je struktura kružna, gde nema ni istinskih karaktera, ni razvijene radnje, ni prave dramske napetosti uporedo stoje i veoma razvijen dijalog i tehnika izvedena iz estetike “senzorijalizacije”: u njemu razgranata dijaloška forma očigledno ne sprečava da se besmislenost života pokaže umesto pojmovnim argumentima jednom karakterističnom, metaforičnom situacijom, koja se materijalizuje u konkretnom fizičkom prostoru, na pozorišnoj sceni.
       To je postignuto nizom telefonskih razgovora, koje junaci komada vode iz javne govornice i na privatne i na istorijske teme sa svojim nevidljivim sagovornicima, jednom nepotpunom, nedorečenom, nemuštom komunikacijom, čiji se tok u nekoliko navrata i prekida i obnavlja, pri čemu vreme neumoljivo ističe, a ljudi se degradiraju u ruinirane, sve nemoćnije figure. U stvari, tako se uobličava labavo povezana serija skečeva, koji su, do pred kraj komada, manje dramski, a više komični. Oni su takvi zato što su isuviše obojeni humorom, smešnim paradoksima i još komičnijim malopropizmima, koji guše ozbiljnije sadržaje, dovode gledaoca u vedro, razdragano raspoloženje.
       S druge strane, predominacija konverzacionog faktora u komadu, određuje i karakter predstave u celini. Ona je usporena, preterano retorična, nedovoljno dramatična, jer joj nedostaju jasno definisana dramska čvorišta. U njoj se glumi veoma konvencionalno, čak na ilustrativan način. I stariji glumci, ali i pripadnici mladog glumačkog pokolenja, i Ksenija Jovanović, i Đurđija Cvetić, i Predrag Ejdus, i Aleksandar Srećković i Milenko Madžgalj, uspevaju jedino da ocrtaju efektne skice ljudskih portreta, koji bi morali da imaju više dubine i složenosti. Osim toga, u predstavi nema dovoljno onog što inače po pravilu karakteriše rediteljski postupak Jagoša Markovića: nema razigrane fantazije, nema frenetičnog ritma, nema suptilne upotrebe muzike, nema izražajne gestualnosti koja otkriva skrivenu suštinu obrađene teme. U njoj ima samo nešto uzbudljive slikovnosti, kreirane i uz nesumnjivu pomoć scenografa Borisa Maksimovića.
       U odnosu na neke od njegovih prethodnih radova, recimo na inscenaciju “Skupa”, predstava na kojoj se prikazuje “Govornica” donosi korak unazad u stvaralaštu Jagoša Markovića, mada je izvesno da će je široka publika, naročito njen mlađi deo, oduševljeno pozdraviti i prihvatiti.
      
       VLADIMIR STAMENKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu